Kažu...

Moderni psiholozi kažu da o svojim problemima ne treba govoriti ni sa kim. 

Treba ih čuvati za se kao zmija noge, ali ne zbog toga što će drugi za njih saznati i naklapati o njima (vama) , već stoga što će se oni na taj način uvećati, jer sve na šta usmerimo fokus, raste.

Ok, razumem ja to, i ima u tome istine. Ako gledam u lepo, lepo mi je, ako cvrkućem pozitivno kao mantru, mantra mi se ceo dan, ali ako ne spominjem ništa na p. (kao problem), onda je on ceo bogovetni dan u mojoj glavi, pogotovo ako mislim o tome kako ne smem na slovo p. ništa da spomenom, onda mi to nesrećno p. ne izlazi uopšte iz glave, ni ujutru, ni uveče, onda o njemu čak i sanjam.

I uopšte o čemu ja da pričam sa svojim prijateljima ukoliko ne pričam o tome na slovo p?
Ima, ima logike u tome, ali često može biti i kontraproduktivno. 

Pita me komšinica kakvo je vreme napolju, šta da obuče deci u školu, a ja kažem - divno, iako se prst pred okom ne vidi. Pita me idu li autobusi redovno i da li je trasa izmenjena, a ja velim - sve je pod kontrolom. Kako sam? Sjajno, koga briga kako se stvarno osećam? Imam li para? Kako ne, sve ispadaju iz džepova (uostalom, to je sad nepristojno pitati - ne pita me da mi pozajmi). Kako deca? Nikad bolje, nema veze što je Irena slomila nogu...

A nije baš uvek tako. Kada mi je mama umrla i kada sam izlazila iz pošte, komšinica mi je tutnula 5000 u džep, da mi se nađe (doduše, nije me pitala kako mi je i imam li para). Kada je Irena slomila nogu, ekspresno su mi stigle štake (istina ni tada nisam pričala o onome na slovo p., ali videlo se). Ne znam, stvarno ne znam da li treba pričati o p........., ali meni su se moji prijatelji, drugari i komšije mahom našli kada sam ih imala. I nisu me zbog toga olajavali, makar ja ne znam, i ne drže me zbog toga u šaci, makar mislim, i nisam im postala dosadna zbog toga što se ponekad, onako, kraj lifta, izjadam, ili se makar nadam.

S druge strane, razumem ja te psihologe, i sama sam se oko sličnog bavila. Ako non-stop pričam o tome kako nemam para, i samu ću sebe uveriti da je to istina:))). Treba težiti rešenju one nesrećne reči na slovo p., pa kad sednem s prijateljima, ja ću ih načisto udaviti razglabanjem o koracima koje ću preduzeti ne bih li rešila svoj p..... Ali, kažu ni o svojim dugoročnim planovima (jeste reč na p., ali nije nesrećna, već je produktivna), ne treba govoriti, ne zato što je to malerozno, već zato što će uvek biti nevernog Tome, koji će vas pokolebati itd.

Najbolje da se okružim Teletabisima i da se samo cerekam. Smeh je najbolji lek za dušu.