Sećate li se filma Trči, Lola, trči, u kome glavna junakinja non-stop trči ne bi li stigla do govornice i obezbedila novac svom dečku, ili tako nekako, i u kojem se stalno vrte iste ili slične scene?
E, tako meni izgleda moj život, a verovatno i vama vaš. Kao da sam na nekoj traci. Trčim i nikako da stignem: od kuće do škole, od škole na privatni čas, sa privatnog na svoj čas engleskog, joge (ne dajbože da se intelektualno, duhovno, psihički i fizički uspavam, o dremci u busu nema ni govora), da stignem sa učenicima na Sajam, u pozorište, da pokrenem Čitalački klub, skuvam pasulj za naredna dva-tri dana (posle će da se ukiseli)...
Znam da je i vama tako. Ako nije joga na seminaru, onda je svakako joga u autobusu (treba kičma da preživi). Ako nije privatni čas, onda je neki drugi dodatni posao (treba od nečeg i da se živi). Ako nije engleski, pozorište ili Sajam, imate dovoljno pozorišta i u svojoj kući (da ne pominjem radove na putu i međuljudske odnose na poslu). Nije lako, a ne treba preživeti, već živeti. Kako? Nemam pojma.
Ličim sebi na gerilca, bilo kada uskačem u prenatrpan autobus sve sa torbom i kesama sa nabrzinu pokupljenim dnevnim potrepštinama u Maksiju (za pijacu nemam vremena), bilo kada uveče proveravam stanje na računima opterećenim kamatom ili kada pokušavam da od rashoda odbijem prihode, jer rashodi su uvek veći. Kažu, štedi kad imaš, a ne kad nemaš, što je razumljivo, ali je i jedno i drugo za mene nemoguća misija.
Onog momenta kada smo se ćerka i ja dogovorile da ne pominjeno deficit novca, ja samo o tome mislim. Kad legnem uveče, onda izjutra-čim otvorim oči, te ceo dan-bubnje mi iste misli u glavi. Kažu, ne pominji reč problem. Ne pominjem, ali mi je stalno u glavi.
Izbriši misli. Nirvana (valjda bi i to trebalo da bude benefit joge), a ono od prazne glave - niša.
Kažu, osami se, malčice, izoluj se od svega (sad valjda i takve sobe postoje). Kad tako samuješ i ne misliš ni na šta, sve će doći na svoje. Ne umem. Na dupe bih progovorila. A misli, kao košnica, kao majmunčići koji se veru po drveću i keze mi se sa grana.
Fali li mi štogod, pitam se, ili je i sa vama slično? Možda je Saturn obrnuo svoj krug, pa sad dolazi na naplatu sve ono što nisam "ispekla" u poslednjih 27 godina? Ili je to zbog ovih gradskih rovova (možda i ja treba da se renoviram ili ukopam...hahaha).
Postala je isuviše bučna i moja spoljašnjost i moja unutrašnjost (ne kažu džaba - kako spolja, tako i iznutra ili obrnuto). Samo da ne bude na kraju - džaba ste krečili:(
P. S.
Da Mani, junak filma pomenutog na početku, nije izgubio novac, koji treba da preda mafijašu, ili ga ukrao od njega, sad se više ne sećam, Lola ne bi morala da ceo film trči. Kako ja ne zavisim ni od kakvog Manija (ukoliko nema veze sa money-novac na engleskom), treba sama da donesem odluku hoću li ovaj život proćerdati trčeći sa jednog mesta na drugo ili ga proživeti kako dolikuje, mada... šta ako je sve predodređeno?
Pozdravlja vas u trku vaša Vesna
Нема коментара:
Постави коментар