Umemo li da postavimo granice

Danas sam posle nekoliko decenija iza sebe ostavila za sobom "trag" : nisam oprala sve sudove, pokupila veš, pospremila stvari... Pitate se kakve to veze ima sa postavljanjem granica? Ima. Moj osećaj odgovornosti često me je terao da od sebe pravim žrtvu: na sve treba da odgovorim, svemu da kažem "da" , (jer to se od žene-zmaja očekuje), posle čega sam se često osećala frustrirano (ako nešto nešto nisam stigla da uradim), a neretko sam imala i grižu savesti (mada su se mnoge stvari ticale drugih, a ne samo mene) .

Postoje zdrave granice - to su one polupropustljive granice koje postavljamo da bismo zaštitili sebe od sebe i sebe od drugih, koje dozvoljavaju protok određenih informacija i emocija, a ne remete našu intimu, niti zadiru u intimu drugih. Postavljanje zdravih granica uči se u detinjstvu, kada u porodici učimo poštovanje svojih i tuđih prava, kada usvajamo određene obaveze i snosimo odgovornost za iste. Ali, to najčešće nije lako. Ono što je dobro, jeste što tokom života, sa iskustvom i osvešćivanjem, možemo naučiti da te granice ne moraju biti rigidne niti skroz propustljive.

Ja sam, na primer rasla sa jednim roditeljem koji je bio autoritaran, pazite, ne autoritativan, i koji je striktno određivao  šta se sme i šta se ne sme. Učinio me je odgovornom, savesnom i donekle pokornom (što nije dobro jer se pokornost javlja iz straha). S druge strane imala sam popuštajućeg roditelja, koji je verovatno želeo da ublaži zahteve prvog. Sa njim sam uspostavila blizak, empatičan odnos pun ljubavi i poverenja, ali pred kojim nisam naučila da sačuvam svoju intimu. Tako sam izrasla u ovo što sam, ali sam vremenom, kroz život, profesionalnu i psihološku edukaciju naučila da često ne umem da postavim granice: ili su zatvorene, ili pak previše otvorene. Ni jedno ni drugo nije dobro, te sam odlučila da se menjam: hoće se - može se:=) 

Koliko često sebe urušavamo misleći da samo mi možemo nešto da obavimo i da samo tako može? Nije mi ni do čega, slaba sam, ali moram dete da izvedem napolje. Moram u školu iako me boli grlo i ne mogu da pričam. Tada probijamo sopstvene granice. Ili, dozvoljavamo drugima da prečesto probijaju naše tako što nam na leđa tovare i svoj posao, što nije naša odgovornost. Koliko često od pasivno-agresivnih osoba čujete: Kako ti to lepo radiš; ti ćeš to najbolje...

Imala sam jednu koleginicu na poslu koja je striktno određivala dokle učenik sme da joj se približi - metar do katedre i to je to. Koliko nije dobro da probijamo svoje granice, niti da probijamo granice drugih, nije dobro ni postavljati striktne granice.

Najbolje je da naše granice budu polupropustljive - i ne brinite, bez obzira sa kojima trenutno "raspolažete" i to se da naučiti.

Do juče sam bila savršen roditelj - ne znam šta mi je danas

Mislimo kako ćemo biti savršeni roditelji. Pročitali smo sve knjige o roditeljstvu, o bebama, odrastanju...saslušali sve savete, usvojili ono što nam se učinilo poželjnim, a onda smo zaista postali roditelji, i shvatili da smo daleko od savršenstva.

Niko nije savršen. I ne može da bude. Ali može da se trudi i voli svoje dete. Neko ne zavoli svoje dete odmah (nije to uvek a pri ori, kako se često misli), neko ga ne zavoli nikad (o tome se retko priča, a i pretpostavljam da je takvih slučajeva mnogo manje), ali ono od čega svaki roditelj treba da pođe - jeste da najpre (ukoliko već nije) zavoli samog sebe. To nije samo zbog one već toliko puta ponovljene rečenice - da ukoliko ne volimo sebe, ne možemo voleti ni druge (što je verovatno tačno), već zato što ukoliko svu ljubav (koju treba da osećamo prema sebi, prema partneru, prema drugim ljudima) prenesemo na dete i ne uspostavimo granice (neka, pusti, ja ću, moja ćerka i ja smo prijateljice...) - dete se može osećati kao da se ceo svet oko njega okreće i da su mama i tata tu samo da zadovolje njegove potrebe, a kao što znamo, svet tako ne funkcioniše. Doduše, kad je dete malo, njegovi roditelji i jesu čitav svet, i tada je poželjno pružiti mu svu ljubav i podršku, jer najgore je biti zanemarujući roditelj (nemoj sad, nemam vremena, ne zanima me... ). U svemu treba imati mere, a kako dete raste, dobro je uspostaviti dobre i prave granice.

U srećnu osobu izrašće ono dete kome je u detinjstvu omogućeno da bude deo integrisane celine, u kojoj svaki član ima svoje mesto, svoj zadatak, u kojoj se zna "ko pije, a ko vodu nosi", uz dužno poštovanje jednih prema drugima. Ali to najčešće nije lako.

Ponekad mi se čini da sam bila popuštajući roditelj, koji je prelazio preko nekih stvari zbog mira u kući, ili koji je obavljao nešto umesto dece, jer je tako bilo brže i jednostavnije. Ponekad mi se čini da sam bila impulsivna poput pretis-lonca, koji je u sebi kuvao, kuvao, pa eksplodirao, ponekad preterano stroga, čak i agresivna, neretko nedosledna (izgleda da sam jedino bila dosledna u svojoj nedoslednosti) i da se u nekim situacijama nije znalo ko je roditelj, ko dete. Fala bogu odrasli su i šteta je već počinjena:=(

U zdravoj porodici treba da postoji zajedništvo između roditelja, isti ili slični stavovi povodom podizanja dece, konkretna komunikacija uz međusobno uvažavanje.

Sve je to pametno i lepo, ali u praksi najčešće nije tako, već se stvori koalicija između jednog roditelja i deteta, a najčešće protiv drugog roditelja. I sama sam često, rekla bih, nesvesno, upadala u zamku sličnog, bilo kad sam sama bila dete, kada sam se priklanjala mami, ili kad sam postala roditelj, i privlačila neko dete sebi. To nikako nije dobro, ali šta je tu je, opet - bilo je, ali nije prošlo, moja deca tek treba da postanu roditelji, te molim boga da ne počine iste ili slične greške.

Pre nego što postanemo roditelji valjalo bi da upoznamo sebe, da znamo kakve su nam želje, a kakve mogućnosti, da volimo sebe i svog partnera i na toj ljubavi radimo bez prestanka, da uspostavimo prave polupropustljive granice sa svojom decom, i da, da volimo svoju decu. 

Nedelja

David Albahari je napisao jedan divan tekst o nedelji koja se negde izgubila... A ne tako davno, kako piše ovaj, meni dragi hroničar svoje porodice, Zemuna i Beograda, nedelju smo provodili nasukani kao kitovi, lenjo se protežući po krevetima...

Nedelja je, dan kao i svaki drugi. Provodi se, mahom, radno.
Zaboravili smo na pileće i goveđe supice,  koje se polako kuvaju za nedeljni ručak.
Jedemo na brzinu, u hodu, leteći s jednog posla na drugi. 
Retko idemo na Frušku goru, Trešnju ili Avalu. Spomenik neznanom junaku prepustili smo strancima. Svoje goste vodimo u restorane u blizini stana. Ko će još danas kuva...
Staro društvo iz srednje, da se nije našlo u Sansetu, verovatno ne bi ni videlo Adu.
Deca igraju igrice, ali to rade i kad idu u školu. Više se ne druže, ne igraju žmurke ili šugice. Nedeljom ih roditelji razvoze na utakmice, časove i ostale popularne aktivnosti.
Da neki od nas nemaju stariju decu na Zvezdari, koja još imaju decu, a oni unučiće - još uvek orne za jurcanje, verovatno da bi i ova šuma bila potpuno prazna.
Kod starih roditelja se stiže ako se baš mora, tj. ako je situacija alarmantna.
Rođaci se viđaju na sahranama, slavama i venčanjima. Zato se neki i ne prepoznaju kad se slučajno sretnu na ulici.

Da ne radimo nedeljom verovatno ne bismo imali kinte za mnogo toga preko nedelje, ali zar to nije svejedno kad većina nas samo radi i ne stiže ništa više posle toga. Dani se vrte kao na ringišpilu, a mi nikako da sa tog vrtuljka siđemo i vratimo nedelju.