I Narcisi plaču, ljubavi

Narcisa, muških ili ženskih, ima svuda oko nas. Oni ti neće prići prvi. Za njih ne važe stihovi iz Opomene Mike Antića (Važno je možda i to da znamo: čovek je željen, tek ako želi...). 

Oni su zaljubljeni u sebe u ogledalu, u svoj lik u barici ili na nebu. 

Ukoliko i podare srce drugom, makar na tren, to je zato što vide svoj odraz u tim drugim očima. Kada se on izgubi, nestaju i oni bez traga.

Mnogo vode računa o svom izgledu, prate modu, naravno, ne podnose ako nisu u centru pažnje, stalno pričaju o sebi ističući gde su sve bili, šta su radili i šta sve postigli. Kad pogledamo Fejs ili neku drugu društvenu mrežu, možemo znati šta su sve jeli i gde su i s kim bili. Ako i sami nisu poznate ličnosti, fotkaju se sa poznatima, ili su s nekima od njih bili u razredu, znaju ovog ili onog, ali niko nije poput njih: NIKO, NIKO, KAO JA, NIKO KAO JAAAA...
Ako obratimo pažnju na sve veći broj selfija, sve će nam postati kristalno jasno, ali isto tako možemo se upitati da li se narcisoidnost tiče samo pojedinca ili celokupnog današnjeg društva, gde se forma stavlja iznad suštine, kao i šarena ambalaža ispred kvaliteta proizvoda.

Ovaj današnji svet prepun je Narcisa, ali to više nisu likovi iz mitova o gordom mladiću koji je od strane ostavljenog obožavaoca proklet da zavoli ono što mu je nedostižno, ili knjiga - Slika Dorijana Greja  Oskara Vajlda, npr.

U prologu Alhemičara, Paolo Koeljo je ispričao kako je Oskar Vajld nešto drugačije ispripovedao  priču o  Narcisu, tj. o tome kako je slatkovodno jezero postalo slano od suza, ali ono nije plakalo za lepim mladićem (ono čak nije ni znalo da je Narcis lep), koji se, zaljubivši se u sopstveni lik u vodi, utopio, već zato što više nije videlo svoj odraz u njegovim očima ( Oplakujem Narcisa zato što sam uvek kada bi se on nagao nad mene moglo u dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.)

Oni su od mesa, ali da li i od krvi, to se već ne može tvrditi. Pa ipak, ja mislim da oni "krvare" i to upravo zbog već pomenutih Mikinih stihova, jer ne shvataju da moraju da daju da bi dobili, da će biti željeni tek ako žele, uostalom i postati celi tek kad sretnu komadić sebi podoban.

Tako možemo reći da i  Narcisi, plaču, ali zato što ne mogu da vole. Oni se možda i zaljube, i kao i svi zaljubljeni idealizuju svog partnera, ali posle izvesnog perioda, tri, šest meseci, dve godine, idu dalje jer nisu sposobni da vole nikoga drugoga osim sebe. Zadovoljni su samo dok imaju taj osećaj u grudima, dok im kolena klecaju, misli vrludaju. Nisu stalni i sa njima je gotovo nemoguće biti.

Psiholozi, psihijatri i ostali " bolesnici"

Psiholozi, psihijatri i ostali "bolesnici", a nije fikcija i nije knjiga španskog pisca sa sličnim nazivom (iako je zanimljiva i nadasve humoristična)

Prvi sa liste - psiholozi i psihijatri (nijanse su neznatne:), mada ima varijacija na temu, i lično, prvi su mi draži) ne spopadaju vas na ulici, u kafiću ili u prevozu (ordinacija se podrazumeva da ne dolazi u obzir, makar iz etičkih i profesionalnih razloga, jedino ako niste kojim slučajem Šeron Stoun iz Niskih strasti).

Ukoliko se u njihovoj ordinaciji nađete privatno, obratiće vam se saučesnički, ali ne onoliko empatično koliko biste možda očekivale, ali ćete svakako biti bolje tretirane nego u društvenoj instituciji, gde će se prema vama ophoditi ili kao prema razmaženom derištu koje je upravo izmislilo anksioznost, bulimiju ili anoreksiju, ili kao prema frustriranoj ženici, koja je naprasno postala neurotična ili depresivna, samo da bi uživo videla omiljenu personu, tj. njega, koji sa malih ekrana edukuje narod, ne samo o tome kako naći, osvojiti i zadržati pravog ili pravu, već vas upućuje i u sve fobije i druge devijacije koje u stručnoj literaturi potpadaju pod F dijagnozu.

U zavisnosti od situacije, aktera i auditorijuma, ponašaju se prema vama ili kao da imaju magiju u rukavu - vaša neuroza je za njih izazov, ili da su zaboravili štapić - ko će još time da se bakće, ili će zauzeti stav - otkud vama ideja da se nešto takvo uopšte da popraviti bez lekova (neuropsihijatri): da, pićete ih ceo život i bićete srećni i zavisni do isteka istog.

Ako ste u vezi ili braku sa njima, a niste iz iste branše, verovatno ćete postati neuroričniji nego što ste bili, broj fobija će porasti, na šta će on samo odmahivati rukom i govoriti da je sve to u vašoj glavi, (što i jeste ali zar ne treba on time da se pozabavi), ili će vas oženiti upravo zbog njih, a zarad nauke.

Kao prijatelji, stalno će vas analizirati, a vi ćete se osećati kao da ste pod lupom velikog majstora zamešateljstva.

Ovi drugi ("ostali bolesnici") će vam prići sa finom "žvakom" o psihologiji o filozofiji, jer neke žene to vole, na brzinu će na vama primeniti neki instant test iz novina ili pogledati vam u dlan ili u zvezde - reći da vam je Mars nešto loše položen ovih dana (jer vas je presreo dok ste izlazile iz klinike sa rukom u gipsu)...

Isto tako mogu vam se kroz visokoumne razgovore udvarati i u pauzi kakvog seminara ili radionice na temu Kako biti srećan u ovom nesrećnom svetu:( 

Oni, koji su malo veći maheri, objasniće vam da je bolje lečiti se Platonom nego prozakom (inače postoji simpatična knjižica Platon, a ne Prozak) ili će vam posle jednog pića reći da mu ličite na "veselog" Ničea, prepričati Lečenje Šopenhauerom ili vas zainteresovati za biblioterapiju.

Mogu biti opasni ako se "palite" na bilo šta od prethodno nabrojanog.

Fina gospoda

Pre nekih desetak godina sretnem jednu svoju stariju prijateljicu (tad je to meni izgledalo tako, a kad se primakoh istim, rekla bih u najboljim godinama:), koja mi reče da su joj muž i deca dobro, svako otišao na svoju stranu i kako bi bilo lepo da sada ona nađe nekog finog gospodina. 

Sećam se kako sam tada pomislila da želi da ima nekoga s kim će šetati ruku pod ruku, ići u šetnju i na neka lepa mesta, a sad prvo šta pomislim, kad vidim tu finu gospodu koja se šetaju sa znatno mlađim prijateljicama, kako ne znam da li su im dotične žene, prijateljice ili ćerke. Kad su mlađi možda traže starije, kako stare, traže mlađe, što im dođe kao neka vrsta balansa.

S druge strane, znam žene koje isključivo traže finu gospodu. Kada su mlađe, verovatno zato da bi im pružili finansijsku sigurnost i druge benefite, koje materijalna dobra donose, a ima i onih koji žude za očinskim  zagrljajem i psihičkom sigurnošću koju on pruža. 

Dotični stariji je i fin, jer vas tretira kao damu i ne diže frku oko svega i svačega. Zna gde mu je mesto i ume da čeka da se vi izludite, jer sve je već prošao:) 

Ah, da, ukoliko je pametan, načitan, prošao sveta etc. od njega možete i mnogo toga da naučite, a može da vas podrži i u karijeri, i verovatno ima veze:)

Opet, postoje i one žene, koje nikako ne bi bile s mlađim, jer kako njihovo telo stari (mada sada postoje i liposukcije i ostala estetska pomagala), žele da su uvek, u makar maloj prednosti u odnosu na partnere, koji su već zašli u određene godine. 

Bilo kako bilo, vremešna fina gospoda su na ceni, još ako se "održavaju" (kao što održavaju svoje automobile, kuće i vikendice), za razliku od žena njihovih godina, imaju bolju prođu:(

Pogledajte samo šta je Al Paćino dobio s godinama.

Muškarac "upišanko" i ostali njemu podobni:)

Ne mora biti, ali uglavnom je mlađahan, a i ako nije, trudi se da bude ili makar takav utisak da ostavi. 
U narodu postoji izreka da ukoliko spavaš sa mlađim muškarcem, nemoj se čuditi da se probudiš "popišana", što, otprilike, znači da će on koliko juče:( izbrbljati svima da je sa vama noć proveo. 

Sa njim se obično u vezu dovode "milfice" ili "kuguarke", što je najnovije ime za stariju ženu (čitaj iznad 35). Neću ulaziti  u tumačenje pogrdnih naziva jednih ili drugih, niti u prirodu veze - ko je kome tu plen i koja je korist jednih ili drugih, ali ću vas zapitati postoji li naziv za muškarce koji se decenijama i vekovima unazad, te i sada, šetaju uz znatno mlađe žene?

Interesantan je podatak da je Emanuel Makron, trenutno ministar u Francuskoj, a koji, po tvrdnjama znalaca, ulazi u drugi krug izbora za predsednika, oženjen ženom koja mu je nekada bila nastavnica i koja je od njega starija 24 godina, ali što Francuze ne brine mnogo, dok je to u našoj sredini, i pored porasta sličnih veza i brakova, još uvek neka vrsta, ako ne tabu teme, a onda podsmešljivih razgovora.

Pod kategoriju  muškaraca iz naslova potpadaju i oni večni dečkići sa sindromom Petra Pana, koga žena, ukoliko je uopšte stao pred oltar, najčešće blagonaklono pušta da surfuje netom, fotka se sa mladim ženam i igra se u ograđenom dvorištu.

Donekle su im slični i "mamini sinovi" koji rastu pod skutom neprikosnovene "kraljice" njihovog života, kojoj se ne drma tron ni pošto se sinove ožene, a što njihove izabranice neretko teško podnose. Za njih se nekada kaže da u mladosti biraju one s početka priče, nazvane po jednoj vrsti predatora, dok se kasnije žene "surogat-mamom".

A možda uopšte nema pravila u ovom svetu prepunom različitih ptica preletačica, mačaka, vukova samotnjaka i ostalog zverinja.

Muškarci-preletači ( nastavak posta Ono za "ono"i Ono o "onome")

Znaš ono o komšiji Peri, nastavlja moj prijatelj, koji je svima ispričao kako njegova žena... 
Znam, znam, prekidam ga i dovršavam, kako njegova žena ima polnu bolest...
Da, ali ne znaš dalje, uporan je, on je nju još sa vrata saletao pitanjima: Gde si bila? S kim si bila? Što si se toliko dugo zadržala? Zašto si se ranije vratila sa posla? A znaš zašto? 
Zato što je napad najbolja odbrana, odgovaram kao iz topa.

Pametnice moja, laska mi, ali da čuješ dalje: On je nju varao kad god bi mu se ukazala prilika i s kim god, samo da je žensko i da nosi suknju...I nemoj sad da mi tu nešto prevrćeš očima...On svojoj ženi nije dao da mrdne, a ni vremena ni mogućnosti da ga bilo šta pita...

Zamišljam sebe kako mi muž stoji nad glavom dok ispisujem đačke knjižice - da nešto "ne zgrešim" ili mi pravi "sačekušu" posle Nastavničkog veća dok ja razmišljam da li je trebalo ili ne popraviti Marku ocenu iz vladanja...Ili ga ne bih ni primetila, onako smorena i udubljena u kontanje, ili bi me prepao iskočivši iz žbunja, dok mi kroz glavu kolaju  misli poput onih: je li to neki ostrašćeni roditelj koji namerava da mi promeni lični opis ili je teroristički napad na delu.

Ej, ali nisam ti ispričao o Jovici, prekida me dok razmišljam o veću, žbunju i terorizmu, taj dotični je imao, normalno, ženu i decu (šta je sad tu normalno kad ti nemaš ni ženu ni decu, mislim, ali ne kažem, je l to znači da ti nisi normalan, nastavljam da mozgam i slušam, jer mi žene smo sposobne za obavlajnje više stvari u isto vreme, bez obzira na godine, to nam je prinudna reakcija:), i pored žene, i ljubavnicu, neumoran je moj sagovornik, onu, kojoj je iznajmio salon za masažu, da, i opremio ga, to se podrazumeva...E, da, kad muškarac malo zgreši, on mora i ženi nešto da kupi, npr. tašnu ili cipele, ali ako mnogo zgreši, onda mora da je vodi na neko egzotično putovanje ili da joj kupi auto...Znam jednog...

Bože, jedva uspevam nekako da ga prekinem, čisto da mu pomognem da dođe do vazduha, pa ti znaš sve neke preletače.

Ma, slušaj ovo: jedan drugi, nije Jovica, taj drugi je svaki čas kupovao ženi nove elemente za kuhinju, dnevne garniture, bračni krevet, jer kada bi i ona i namirisala da on nešto mulja, odmah bi pobacala sav prethodni nameštaj i tražila novi...Ali, ovo sa Jovicom je još bolje: on je kod te svoje ljubavnice u salonu upoznao njenu drugaricu, neku zubarku koja mu se na keca svidela...Pokušali smo da ga odgovorimo: te znaš li koliko je samo zubarska stolica skupa, pa gde je tu i ostala oprema, ali džaba...

Hoćeš da kažeš, ja zaprepašćena i na ivici nervnog sloma, iako sve to nema veze sa mnom, ali i mi žene ponekad umemo da budemo solidarne, da taj Jovica ima dve, tj. ako računamo i ženu, čak tri...majko moja, pa kako im imena ne pobrka, onako, čovek se zanese...

A ne, vrti glavom moj dubokomisleni prijatelj i dodaje: izvežbao je sve varijante i sada im se svima obraća sa Dušo...

Utom ulazi moj muž galameći sa vrata: Dušo, ima li šta da se jede? Moram brzo da se vratim u kancelariju, imamo neki važan sastanak.

Nastavak razgovora ono o "onome"

Dobro, ako nećeš o "onome", hajde o tome kako smo lenji, kako nam se ništa ne da, kako samo sedimo ispred TV-a, zurimo u telefone i igramo igrice, kao da smo klinici, kako se samo zanimamo za automobile, lickamo ih i doterujemo, kao da su nam rod rođeni, kako se ne dohvatamo varjače, pegle i krpe...ma, smislićeš ti već nešto.

Ma, može vam se, odgovaram, kada mi vučemo kese iz prodavnice, odgušujemo začepljene cevi, razvozimo decu na sportske aktivnosti, rintamo od jutra do sutra...Kad smo glupe, pa mislimo da ćemo bolje, brže, pametnije...kad nam je žao dok vas gledamo kako ste nespretni, usporeni, aljkavi...da i ne nabrajam. Dok žena ne zasuče rukave, nema oribanog poda, opranih sudova, omalanih zidova. Vi i niste ni za šta drugo nego da polirate vaše igračke koje vam služe za pokazivanje (ko zna na šta sam, božemioprosti, mislila kad sam to izgovorila). O čemu vi uopšte pričate kada se nalazite sa vašom bulumentom, ako preskočite ono o "onome"? O avionima, kamionima i džaku punom para? Kada ste vi uopšte mislili o bilo čemu drugom, kada ste otišli na roditeljski sastanak, ozbiljno nas slušali kada smo pričale da imamo neki problem?

Eto, nasmejano će on, vidiš da umeš da opleteš, smo nisi ni znala koliko si kao i sve ostale, koliko ostrašćeno mrziš (bože da li će me ovo sad koštati glave, verovatno misliš), što možemo da spavamo do podneva, jer nam se može da ne izlazimo iz kreveta, što idemo na utakmice kad nam se ćefne, što u kafani umemo i da osvanemo, dok vi morate da uspavate decu, probudite se u cik zore i nakuvate se ručkova za narednu nedelju...

Ah, da,  zahuktalo nastavljam, kao da me je neko direkt iz prve ubacio u petu, i ta vaša politika, to zdušno pljuvanje po jednom ili drugom kandidatu...Koliko sam se samo naslušala ovog ili onog o Vučiću, Jeremiću ili svojevremeno Šešelju ili Slobi, u zavisnosti od toga, kojoj ste se struji priklanjali...Pa, vi ste gori od bilo koje ptice preletačice. Vi menjate boje, mundire i raspoloženja više od bilo koje žene...I to što nam zamerate zbog broja obuće u cipelarniku, i krpica, koje smo, inače, same sebi kupile, i frizura, koje smo same sebi platile, potpuno pada u vodu...jer mi smo sve to radile, jer smo nezadovoljne vama, jer smo htele da pobegnemo od čamotinje veze, braka u koji smo se uvalile misleći da će nam biti bolje, a šta smo dobile...ma, mi smo dobile robiju, a ne vi...Vi i vaši preletačevići.

Ne, ne mešaj sad politiku, kakve to veze ima, negoduje on, vrati se na ono što je bitno, pričaj o komšiji Peri koji kaže da ste sve iste, a ima i ženu, i ćerku, i unuku..mislim da je i parunuku dobio...

Kakav sad komšija Pera, mislim se, i šta to znači da smo sve iste...pa nismo, ja ne kopam oči Miri što i sa šezdeset bolje izgleda od mene, jer joj se može - što ima za liftinge, botokse i silikone...jednog dana i njoj neće da svane...Ili, možda ti misliš, da on misli, da i mi sve nešto muljamo, tražimo sa strane...

On je, nastavljaš, celom komšiluku ispričao kako njegova žena ima neku polnu bolest, da kad on umre, niko neće smeti da je pipnee...(smeje se, a meni više uopšte nije smešno).

Nije ni čudo, mislim se, a ne kažem, što sve, pre ili kasnije postanemo kučke. Stvarno, ništa bolje ni ne zaslužujete.

Ono za "ono"

Jedan moj prijatelj mi netom predloži da povećam posećenost blogu (pod tim verovatno misli da povećam broj lajkova i praćenja) tako što ću "oplesti" po njima - muškarcima (pretpostavljam da konta da će se to više svideti nama, ženama, kojih ima više među mojim "čitaocima", ili otuda što mi, tj. one, "najvolemo" da čitamo, pišemo ili pričamo o njima kao hoštaplerima koji su nas prevarili, ojadili, u crno zavili...)

OK, hajde da pokušam, ali iz drugog razloga - ako ih zainteresujem za ovaj post, možda pročitaju i neki drugi (o snovima, stereotipima, Nušiću ili o Rumuniji i potrazi za Drakulom...). No, problem je što ja nemam načina da (o)pletem (ono klot-frket mi još nekako i polazi za rukom), a da se i nehotice ne dotaknem muškaraca koji su mi bili, ili još uvek jesu: prijatelji, muževi, braća, ljubavnici...da ne govorim o tome da sam i sama rodila muško čeljade. 

Pa, i treba o njima, kaže on zaverenički, čitaoci vole da osete pravu krv i sveže meso, svi smo mi manje-više voajeri, kibiceri, želimo da gvirnemo u tuđe dvorište...pa još ako je tamo kokošinjac, kuda ćeš lepše...A možeš i onako, kao da se sve tebi dešavalo, ne mora baš sve odistinski.

Kako to "kao da se meni dešavalo", vrisnem, ili se dešavalo ili nije, ili jesi ili nisi...Ako jesi, pa ko o tome još priča (to mi više liči na muškarce nego na žene). Više sam se naslušala navodnih muškarčina, koji su pripovedali nadugačko i naširoko koga su sve u krevet odveli, više ih je na mom ili tuđem ženskom ramenu jadikovalo kad su bili ostavljeni (makar do prve prilike, a ponekad je to bilo i rame dotične dame koja se sestrinski ili majčinski sažalila nad ranama junaka - Kosovka Devojka nam nikako ne izlazi iz gena).

Ma, ne razumeš, nastavlja on, žene vole da "udare" po muškarcima, bilo to istina, ili ne, kao ono: oni misle samo o "onom". 
Da je tako, mislim se ja, jeste, muškarci samo misle o jednom, kažu da im to ne izlazi iz glave (gornje ili donje, svejedno), ali nije da žene ne misle o tome, samo što to nešto za nas predstavlja mnogo širi pojam. 
Videći me da nešto dumam, nastavlja: Baš si ti zaguljena, ne znaš šta hoćeš, htela bi, s jedne strane da te više ljudi čita, a nećeš da te "pročita" i pomisli da se to tebi dogodilo, nećeš ni da nas kritikuješ, kao nije fer, nisi ti feministkinja i sl. 
Pa, ja volim muškarce, odgovaram, mislim, tako su slatki kad su zaljubljeni, onda se trude i oko sebe, nisu tako zarozani i mrzovoljni, i oko tebe - ugađaju ti onako kako sebi nikad nismo, spremni su sve da urade samo da te osvoje...Ono, ne volim kad počnu da gledaju druge žene, ali i to im je nekako u krvi, a možda smo i same krive (sada će žene da se ostrve na mene)...ali, kada malo bolje razmislim, kakve to veze ima sa mnom, ako gledaju druge u mom prisustvu, videće kako izgleda kad počnem da odsustvujem:). Elem, ne bih im zavrnula šiju, sipala sodu u oči, bacila genitalije u more (smejem se samo ja)...Neka rade šta hoće i kako hoće, a ako se to ne sviđa ženama koje čitaju moje postove, neka one, umesto mene, urade njima šta god požele...imaju širok dijapazon mogućnosti.

P.S. Nastavak sledi

Žeđ za znanjem - putujući profesor

Znate li koje se tri značajne ličnosti smatraju srpskim prosvetiteljima? 
Sigurno vam prvo pada na pamet Rastko Nemanjić, monah Sava, prvi srpski arhiepiskop, prosvetitelj i  književnik; zatim, Vuk Karadžić, reformator našeg jezika i sakupljač narodnih umotvorina. 
Znate li još nekog? 
Tačno, to je svakako Dimitrije Obradović, u monaštvu nazvan Dositej.

(Ne tako davne 1993., u vreme inflacije, osvanula je novčanica od 500000 sa njegovim likom, za koju tada niste mogli mnogo toga kupiti....kako to surovo zvuči: veliki Dositej, visoka cifra i gotovo nikakva vrednost.)

Rođen četrdesetih godina 18.veka, u vreme epohe racionalizma, u Čakovu (današnjoj Rumuniji), u tamiškom Banatu, bio je jedan od najučenijih ljudi svoga doba. Poznat kao znalac mnogobrojnih jezika, tvorac Života i priključenija, prvi ministar prosvete u tadašnjoj Srbiji, osnivač Velike škole...za mene, on je čovek željan znanja, putujući profesor, svetski putnik, neko ko je gledao daleko i žudeo za nepoznatim ne zaboravlajujući na svoj narod i tle sa koga je ponikao. Otuda i na njegovoj grobnoj ploči, koja se zajedno sa Vukovom nalazi na ulasku u Sabornu crkvu, piše: Ovde leže njegove srpske kosti, on je ljubio svoj rod...

Jedan pored drugog leže Dositej i Vuk, jedan, koji je seljačku, neuku Srbiju upoznao sa Evropom, i drugi, koji je tu istu Evropu upoznao sa srpskom kulturom i tradicijom. Iako često poznavaoci književnosti i duha jednog minulog vremena imaju običaj da kažu da je među njima bilo očitih razlika i trvenja, obojica su radila za dobrobit srpskog naroda. O ratu  između salonskog i seljačkog,  novog i zastarelog, i evropskog i srpskog, možete pročitati u Selimovićvoj knjizi Za i protiv Vuka.

Čitajući žitija svetaca, mladi Dimitrije, koji je rano ostao bez roditelja i koji je živeo kod svojih rođaka, želi da i sam postane svetac, te sa još jednim drugom, beži u manastir Hopovo, odakle će, pod uticajem igumana Teodrora Milutinovića i spoznaje da monasi ne žive kako je on zamišljao i verovao, poći put sveta, da u njemu utoli žeđ svojoj duši (Neko je jednom prilikom rekao da kao što je za našu kulturu važno što je mladi Rastko Nemannjić ušao u manastir, da je podjednako važno i što je mladi Dositej iz njega izašao). Tako je Dositej, što pešice, što na konju ili u lađi, sličan Homerovom Odiseju, lutao svetom, učio druge, i sam učio, završio velike škole, i prešao dug put od monaha do učitelja, od nekoga koga su u Hopovu gotovo smatrali čudotvorcem, do racionalnog filozofa, koji je iznad svega stavljao znanje, učenost i prosvećenost, o čemu svedoče najpre njegova dela: Pismo Haralampiju, Život i priključenija, Sovjeti zdravoga razuma...

Ako je pismo prijatelju Haralampiju Mamuli, srpskom parohu u Trstu, prvo njegovo objavljeno delo i Dositejev manifest, u kome brani narodni jezik i zalaže se za njegovu upotrebu, za mene on predstavlja jedinstven i možda prvi, makar meni znan, marketinški postupak, jer ovim pismom od svog prijatelja traži da mu pomogne da se domogne novčanih sredstava kako bi štampao svoje delo (mislio je na Sovjete, a štampao je Život i priključenija).
Ako je Život i priključenija autobiografija o njegovim doživljajima po dolasku u manastir i po izlasku iz njega, za mene je ona knjiga koja pruža svojevrsan doživljaj ne samo tadašnjeg vremena i ljudi koji su u njemu živeli, već riznica prelepih misli popu one (parafraziram): Mlada je duša podobna mekom vosku, u kakav ga kalup saliješ, takav ćeš odlivak iz njega dobiti...
Ako su njegova dela svojevrsna riznica ideja o prosvećivanju naroda, za mene su uputstva kako treba živeti i od života učiti...učiti, ućiti i samo učiti:)))

Misli koje leče

Juče sam u novopečenom (makar za mene) hotelu, čije me ime (Falkemsteiner) podsetilo na Frankenštajna, junaka istoimenog romana Meri Šeli, odslušala predavanje doskorašnjeg glumca, a odnedavno jednog od vodećih promotera ličnog razvoja (ili kako se već to zove) Siniše Ubovića, na temu Uticaj misli na zdravlje.

                                           Ovo nisam ja:) još uvek, ovo je Lujza Hej sa 
                                                            svojim "pitomcem"

Da ne bih svojim mislima i nehotice uticala negativno na vaše i svoje zdravlje, počeću od toga da je predavač delovao nasmejano, zabavno i više nego nadahnuto. Svaka mu čast na iskrama humora i na snalaženju na sceni (ali to je valjda savladao i dok je studirao), na smirenom i opuštajućem glasu prilikom dve kratke, ali kako posle rekoše, moćne meditacije ili opuštanja i na umeću u prepričavanju Lujzinih misli (Lujza Hej) iz knjige Kako da izlečite svoj život.

Knjigu sam kupila davne 2006. i kako to, Ruška Jakić (inače i ona je bila u publici), jednom pomenu - ispodvlačena je od početka do kraja, sa beleškama na marginama. Do Lujjze Hej došla sam one godine kada su nas zdušno  bombardovali dva i po meseca, te sam u malenoj Crnji, rodnom mestu Đure Jakšića, umesto da recitujem njegove stihove ili se prisećam Slavonsko-podunavskog puka predvođenog Vukom Isakovičem (kojim se bavio Crnjanski u Seobama), čitala prevedene knjige ove metafizičke savetnice iz, u to doba, omražene  Amerike (najpre Moć je u vama, a zatim Kako da izlečite svoj život).

Ova poslednja pomenuta knjiga Moć je u vama, omogućila je našem Siniši Uboviću (koji je u međuvremenu posetio autorku i završio seminar, te postao jedan od vodećih motivacionih govornika, edukatora, pisaca itd. (nastavite sami) da održi ovo posećeno predavanje. Ah da, pročitala sam i jednu njegovu knjigu...ne sećam se tačno koju, ali govorila je, naravno o promenama, i neodoljivo podsećala na Lujzu, koja, bogami, sa 91 godinicom i dalje se smeši iz sunčane Kalifornije (Moraću da se raspitam, kada, daobog, jednog leta odlepršam kod ćerke u Los Anđeles, može li da mi  Andrea, i nače i sama svršeni student FDU-a, nekako upriliči susret sa Lujzom - da se i ja na izvoru napojim).

Šalu na stranu, vremešna Lujza Hej je imala veoma težak život i ono što je napisala, iskusila je i sama na sopstvenoj koži boreći se sa vlastitim demonima, sećanjima i bolestima. I put promene koji je izabrala pomogao joj je da doživi ove godine i da njena reč i iskustvo stignu i do nas.

Elem, sala je bila dupke ispunjena, i nije bio samo čist fenseraj, kako je to jedan moj prijatelj kasnije prokomentarisao, iako su ovakva vrsta predavanja duh jednog novog doba ili nečega što je prozvano nju ejdž religijom koja je povezala prastara duhovna učenja Istoka i novotarije Zapada, "pravi lepak" za takvu "vrstu" ljudi. Bilo je tu, što bi naš narod rekao - od svakojake sorte i svi su došli da bi nešto novo čuli, da bi se osećali bolje, da bi dobili odgovor na neko svoje pitanje (ako izuzmemo one koji su tu "prisilno" dovedeni od strane devojaka, žena i sl. ovde mislim prevashodno na muškarce, jer je ženska populacija, možda i zbog mlađanog predavača, bila kud i kamo brojnija).

E sad, šta smo mogli da naučimo, a što već nismo znali? Pa sad, oni koji nisu čitali Lujzinu knjigu, podosta; npr. da kada te boli glava, imaš nerešene misli u njoj, kada je u pitanju vrat nisi flesksibilan (gori je slučaj kada te kolena bole - onda si skroz nefleksibilan, ili ako imaš konstantne glavobolje, tj. migrene - onda si nešto mnogo, mnogo ljut na sebe i kritičarski nastrojen), ako imaš problem sa grlom, onda nešto nije sa tvojom kreativnošću u redu itd. 
Nisu mi bili jasni samo oni koji su pitali šta znači kada ih boli tetiva na levoj nozi nategnuta u martu ove godine....

A onda...kad samo pomislim koliko smo izgubljeni, koliko ne znamo šta ćemo sa sobom i svojim problemima, sa nagomilanim stresom i "novim" bolestima... bude mi zaista žao: jer  čovek ne razgovara sa čovekom, jer jedno ljudsko biće ne sluša drugoga (bila je zanimljiva opaska Siniše Ubovića da se dogodi, da se kod supružnika, koji ogluvi posle toliko godina braka, a i godina života, ispostavi da je drugi supružnik tokom tih istih godina "mleo" bez prestanka), jer o sebi i zdravlju razmišljamo samo onda kada ili sebe "izgubimo" ili kada nam se zdravlje naruši. Kada samo pomislim koliko je bolesnih koji traže utehu, koji žele podršku (a onda opet Ubović kaže: Ha, a kad smo pružili podršku sebi? Odemo na predstavu i pljeskamo tamo nekim izvođačima, a kada aplaudiramo sebi kad uradimo nešto dobro?)...Kada samo pomislim na sve to, bude mi žao modernog čoveka.

Zaista, na kraju ne znam šta da mislim. (Ako su mi misli takve, kakvo li mi je tek zdravlje:) 
Jedna žena je pitala a šta sa bebama i malom decom, kako to one svojim mislima utiču na zdravlje...Zaista, može li se sve objasniti našim mislima? Ranije je bilo Corgito ergo sum, pa kakve su ti misli, takva su ti dela, pa onda ono si što misliš da jesi, a sad - kakve su ti misli, takvo ti je i zdravlje...

Ko će ga znati, valjda su svi u pravu. Od svih i od svega pomalo naučiš, i to je dobro. 
Šta sam ja naučila; eto, da ću od sada da  radim ono što hoću sebi i "na sebi", ne drugima i na drugima:)...ako mi se ne sedi na predavanju, otići ću (nisam otišla)...kada mi je dosadno na sopstvenom času, ustaću i reći: Hajde sad malo da se igramo...neću robovati konvencijama i tome šta ko misli, jer, kada ću ako neću sad, kada već do sada nisam?

P.S. U svakom slučaju, hvala Saški, što me je na predavanje odvela i "naterala" da se zamislim nad sopstvenim mislima:), Siniši, što me je podsetio da su šarm i humor čudo, Lujzi, što me je ponovo vratila svojim knjigama.

Provokacija - ko se čime sladi

Je li provokacija u socijalnoj interakciji dobra ili ne, pitanje je sad? 

Većina bi odgovorila u prilog štetnosti ove ljudske potrebe da se drugom podsmehnu, da ga iziritiraju ili možda čak i dovedu u stanje da "iskoći iz sopstvene kože". Jer kada nekome pokažete da ste slabi, oni sa užitkom nastavljaju da pritiskaju. Uživaju hraneći se vašim bolom. Ali, ali...razmislite, može to i drugačije:))))

Ja, na primer, ako išta ne volim, to je, kada moji bližnji, za koje pretpostavljam da znaju sve moje vrline i mane, "udaraju" gde sam tanka. Tada, najčešće imam kiseo osmeh na licu i neku vrstu ljutnje u srcu, jer ne mogu da razumem zašto upiru prstom tamo gde me najviše boli. Mislim, rekla sam....znaju da me tu i tu još "svrbe" stari ožiljci, a i nekako nije fer, poverila sam im se, oni su mi bliski, šta onda od drugih da očekujem...pa onda, i oni sami mi nekako dođu zločesti, nevredni moje ljubavi i pažnje....

Najčešće otrpim sa grčom u želucu i po ko zna koji put donesem odluku da više nikada, ali nikada nikome neću dati da se naslađuje mojim bolom (što, naravno, ubrzo zaboravim...ali nikad se ne zna).

Ponekad, bogme i udarim, onako baš poblesavim...

A onda, onda kad zaista razmislim, pa oni su moji najbolji učitelji. Treba da uživam u lekcijama. Ne, u smislu da se naljutim i kažem: Videće oni. Više im nikada neću pokazati svoje slabosti. Neću im dati povoda da se, nedajbože, naslađuju mojim jedom, povlačenjem ili besom (ako bližnji uopšte mogu i žele time da se "hrane"). 

Ne, nego posmatraću sebe, videću na šta to uvek reagujem bez obzira ko je u pitanju, šta je okidač?

Hvala vam, dragi moji bližnji što me peckate, grickate i ujedate. Od toga polako postajem jača. 

A vi, ostali, drugi, daleki, sa vašim provokacijama, ove ili one vrste, za vas me baš i briga. 

Ne ljutite se, ali je tako.  

I srećan Uskrs, i onim bližnjima, i onim dalekim, i onim koji peckaju, i onima koji se suzdržavaju, naravno, onima koji slave.

Sa današnjeg izleta - Nušiću u pohode

Pošto sam u postu od prošle godine pisala o akupunkturnim tačkama grada Beograda koje su vezane za Nušića, ovom prilikom ću vam ispričati još nešto o njemu, što ste verujem znali, ali možda i zaboravili.

Mala, ali odabrana ekipa, danas u podne našla se kod Spomenika Branislavu Nušiću na Skveru Zorana Đinđića. Dragi moji đaci odgovarali su na pitanja i mahom znali odgovore vezane za tvorca Sumnjivog lica i ostalih, dobro nam poznatih dela, a nagradu (malu žutu maramu) dobila je Petra koja je sakupila najviše pluseva.

Pošto su u pitanju moji mali-veliki đaci, evo jedne anegdote iz Nušićevih školskih dana. Kao što već znamo, nije bio bog zna kakav đak. Tako je jednom prilikom, kada ga je na času srpskog nastavnik prekoreo zato što je bio nestašan, kada ga je upitao da kaže neku poslovicu, o kojima je  pričao ceo čas, mali Alkibijad Nuša je kao iz topa odgovorio: Koliko budala može da postavi pitanja, ni 100 pametnih, ne može da odgovori. Nastavnik se našao  čudu ne znajući da li se to odnosi na njega, te ga je upitao zna li još koju, na šta je Nušić odgovorio: Pametnom je  dovoljna i jedna. Sada je već dobrano rasrđeni nastavnik otišao po direktora i vrativši se rekao: Da te sad čujem! Budući pisac, i tada sklon humoru, doskočio mu je rekavši: Nesreća nikada ne dolazi sama.

Posle slikanja uz statuu vajara Zorana Ivanovića, koja je podignuta 1993., i prisećanja na kafanu Kolarac, koja je nekada na tommestu postojala i u kojoj su se okupljali umetnici i boemi minulog doba, te i sam Nušić, uputili smo se do Knez Mihailove 8, gde se danas nalazi Kulturni centar, a gde je nekada bila knjižara Svete Rajkovića, u kojoj je Nušić gotovo svakodnevno pisao.

Inače, znate li da je naš najveći komediograf gotovo "pisao u trku" i da je tragediju Hadži-Loja napisao samo u jednoj noći? Za Narodnog poslanika, njegovo prvo izvedeno delo, trebalo mu je dva meseca, dok je Put oko sveta, za koji bi nam bila potrebna čitava godina, napisao samo za 16 dana.
Od Kulturnog centra Beograda pohrlili smo da pronađemo Ruskog cara (što je bio lakši zadatak), gde se sastajao sa svojim prijateljima piscima i glumcima, dok nam je za pronalaženje Srpske akademije nauka i umetnosti, čiji je član postao pet godina pred smrt, trebalo više vremena, jer današnja deca, avaj, ne znaju ni da je Spomenik knezu Mihailu na trgu, za njih je to Konj ili, ako se malo i "upute" - Spomenik Milošu Obiliću (valjada ih na to asocira ono Kobilić - konj, iz narodnih pesama).

Tako smo se umesto ispred Akademije, našli ispred ULUS-a, te i ušli u unutrašnjost galerije, što nije bilo zgoreg, jer smo malo razgledali zanimljive slike i u predahu se fotkali ispred njih.

SANU je pronašao Filip i tako zaradio treći plus (moraću da ih nagradim, i pored promašaja, peticama u školi, makar za upornost i uloženi trud.)

Onda smo pojurili do Nušićeve rodne kuće (danas zgrade Narodne banke Srbije) u kojoj se, 100 godina pre mene, 1864. rodio Branislav Nušić kao Alkibijad Nuša. Prve su bile: Sofija, Mina i Petra, a Sofija, devojčica koja je nekada išla u našu školu, čudom se čudila kako to moja deca znaju i njegovo pravo ime i pseudonim Ben Akiba.

Kada smo svečano dodirnuli spomen ploču, Tijana nam je pročitala šta na njoj piše, a onda smo pričali o zgodama kojih su se prisetili iz nedavno čitane Autobiografije.

Zatim smo se uputili ka nekadašnjoj Velikoj školi, sadašnjem Vukovom i Dositejevom muzeju, gde je Nušić završio svoje školovanje započeto u Gracu, a onda ka Narodnom pozorištu, čiji je upravnik jedno vreme i bio. Podsetili smo se nekih Nušićevih dela. Petra je rekla da joj se najviše svidela Gospođa ministarka, a ja sam im ispričala jednu čaršijsku priču o tome kako se šuškalo jedno vreme da je Branislav Nušić pisao Ministarku za Žanku Stokić, u koju je bio potajno zaljubljen i koja je i igrala glavni lik u pomenutoj komediji. Neko je onda ispričao nešto Nušićevoj prvoj ljubavi prema Persi, koja je bila ćerka njegovog učitelja matematike, kod koga je imao slabu ocenu, te stoga Persa i nije mogla biti njegova, te su se dogovorili da zajedno umru jedući palidrvca. Naravno, spomenuli smo i kako se završila njegova ljubav prema Milici Terzibašić (koja se razbolela, te je Nušić zamolio svog prijatelja da je leči, a sve se završilo brakom mladog doktora i jedne od Nušićevih, kako on to šaljivo kaže, trinaeset ljubavi), ali i uslov koji je postavio Darinki Đokić kada ju je zaprosio (da bira između tri poroka: kocke, piće i žena, na šta je mlada i mudra Darinka odabrala  ovo treće). Pomenuli smo i zanimljiv i nadasve humorističan piščev zapis u Autobiogafiji da, kada se venčaš, posle ženidbe, nema ni autobiografije. 

Posle Narodnog pozorišta odšetali smo do zgrade Politike, gde je nekada Nušić radio kao novinar i u okviru rubrike Iz beogradskog života napisao preko četiri stotine humorističnih feljtona, a onda "put pod noge" pa do Novog groblja, na parcelu 29, gde se u obliku piramide nalazi večna kuća Branislava Nušića.

Kada smo se odmorili, zadala sam im zadatak da u Aleji velikana pronađu neko ime koje im je poznato i da o tom nekom, koga su izabrali, za sledeći put spreme prezentaciju. 

Tačno u 14.30, "po redu vožnje", našli smo se na ulasku u Novo groblje, gde smo iscrpljeni, ali zadovoljni, sačekali roditelje da nas razvezu kućama. 

Nušić je ostao sa jorgovanima.