Sa današnjeg izleta - Nušiću u pohode

Pošto sam u postu od prošle godine pisala o akupunkturnim tačkama grada Beograda koje su vezane za Nušića, ovom prilikom ću vam ispričati još nešto o njemu, što ste verujem znali, ali možda i zaboravili.

Mala, ali odabrana ekipa, danas u podne našla se kod Spomenika Branislavu Nušiću na Skveru Zorana Đinđića. Dragi moji đaci odgovarali su na pitanja i mahom znali odgovore vezane za tvorca Sumnjivog lica i ostalih, dobro nam poznatih dela, a nagradu (malu žutu maramu) dobila je Petra koja je sakupila najviše pluseva.

Pošto su u pitanju moji mali-veliki đaci, evo jedne anegdote iz Nušićevih školskih dana. Kao što već znamo, nije bio bog zna kakav đak. Tako je jednom prilikom, kada ga je na času srpskog nastavnik prekoreo zato što je bio nestašan, kada ga je upitao da kaže neku poslovicu, o kojima je  pričao ceo čas, mali Alkibijad Nuša je kao iz topa odgovorio: Koliko budala može da postavi pitanja, ni 100 pametnih, ne može da odgovori. Nastavnik se našao  čudu ne znajući da li se to odnosi na njega, te ga je upitao zna li još koju, na šta je Nušić odgovorio: Pametnom je  dovoljna i jedna. Sada je već dobrano rasrđeni nastavnik otišao po direktora i vrativši se rekao: Da te sad čujem! Budući pisac, i tada sklon humoru, doskočio mu je rekavši: Nesreća nikada ne dolazi sama.

Posle slikanja uz statuu vajara Zorana Ivanovića, koja je podignuta 1993., i prisećanja na kafanu Kolarac, koja je nekada na tommestu postojala i u kojoj su se okupljali umetnici i boemi minulog doba, te i sam Nušić, uputili smo se do Knez Mihailove 8, gde se danas nalazi Kulturni centar, a gde je nekada bila knjižara Svete Rajkovića, u kojoj je Nušić gotovo svakodnevno pisao.

Inače, znate li da je naš najveći komediograf gotovo "pisao u trku" i da je tragediju Hadži-Loja napisao samo u jednoj noći? Za Narodnog poslanika, njegovo prvo izvedeno delo, trebalo mu je dva meseca, dok je Put oko sveta, za koji bi nam bila potrebna čitava godina, napisao samo za 16 dana.
Od Kulturnog centra Beograda pohrlili smo da pronađemo Ruskog cara (što je bio lakši zadatak), gde se sastajao sa svojim prijateljima piscima i glumcima, dok nam je za pronalaženje Srpske akademije nauka i umetnosti, čiji je član postao pet godina pred smrt, trebalo više vremena, jer današnja deca, avaj, ne znaju ni da je Spomenik knezu Mihailu na trgu, za njih je to Konj ili, ako se malo i "upute" - Spomenik Milošu Obiliću (valjada ih na to asocira ono Kobilić - konj, iz narodnih pesama).

Tako smo se umesto ispred Akademije, našli ispred ULUS-a, te i ušli u unutrašnjost galerije, što nije bilo zgoreg, jer smo malo razgledali zanimljive slike i u predahu se fotkali ispred njih.

SANU je pronašao Filip i tako zaradio treći plus (moraću da ih nagradim, i pored promašaja, peticama u školi, makar za upornost i uloženi trud.)

Onda smo pojurili do Nušićeve rodne kuće (danas zgrade Narodne banke Srbije) u kojoj se, 100 godina pre mene, 1864. rodio Branislav Nušić kao Alkibijad Nuša. Prve su bile: Sofija, Mina i Petra, a Sofija, devojčica koja je nekada išla u našu školu, čudom se čudila kako to moja deca znaju i njegovo pravo ime i pseudonim Ben Akiba.

Kada smo svečano dodirnuli spomen ploču, Tijana nam je pročitala šta na njoj piše, a onda smo pričali o zgodama kojih su se prisetili iz nedavno čitane Autobiografije.

Zatim smo se uputili ka nekadašnjoj Velikoj školi, sadašnjem Vukovom i Dositejevom muzeju, gde je Nušić završio svoje školovanje započeto u Gracu, a onda ka Narodnom pozorištu, čiji je upravnik jedno vreme i bio. Podsetili smo se nekih Nušićevih dela. Petra je rekla da joj se najviše svidela Gospođa ministarka, a ja sam im ispričala jednu čaršijsku priču o tome kako se šuškalo jedno vreme da je Branislav Nušić pisao Ministarku za Žanku Stokić, u koju je bio potajno zaljubljen i koja je i igrala glavni lik u pomenutoj komediji. Neko je onda ispričao nešto Nušićevoj prvoj ljubavi prema Persi, koja je bila ćerka njegovog učitelja matematike, kod koga je imao slabu ocenu, te stoga Persa i nije mogla biti njegova, te su se dogovorili da zajedno umru jedući palidrvca. Naravno, spomenuli smo i kako se završila njegova ljubav prema Milici Terzibašić (koja se razbolela, te je Nušić zamolio svog prijatelja da je leči, a sve se završilo brakom mladog doktora i jedne od Nušićevih, kako on to šaljivo kaže, trinaeset ljubavi), ali i uslov koji je postavio Darinki Đokić kada ju je zaprosio (da bira između tri poroka: kocke, piće i žena, na šta je mlada i mudra Darinka odabrala  ovo treće). Pomenuli smo i zanimljiv i nadasve humorističan piščev zapis u Autobiogafiji da, kada se venčaš, posle ženidbe, nema ni autobiografije. 

Posle Narodnog pozorišta odšetali smo do zgrade Politike, gde je nekada Nušić radio kao novinar i u okviru rubrike Iz beogradskog života napisao preko četiri stotine humorističnih feljtona, a onda "put pod noge" pa do Novog groblja, na parcelu 29, gde se u obliku piramide nalazi večna kuća Branislava Nušića.

Kada smo se odmorili, zadala sam im zadatak da u Aleji velikana pronađu neko ime koje im je poznato i da o tom nekom, koga su izabrali, za sledeći put spreme prezentaciju. 

Tačno u 14.30, "po redu vožnje", našli smo se na ulasku u Novo groblje, gde smo iscrpljeni, ali zadovoljni, sačekali roditelje da nas razvezu kućama. 

Nušić je ostao sa jorgovanima.