Hajde da zaboravimo gde smo pošli...hajde da zaboravimo ko smo...

Gledamo sinoć film Pariz može da čeka.

Moja ćerka kaže: Kako je mogao da je pošalje da razgleda eksponate dok se on muva sa vlasnicom muzeja, a navodno je toliko zaljubljen? 

Moj prijatelj odgovara: Takvi su ti Francuzi. Kod njih je sasvim normalno da pored žene (pritom dotična dama sa kojom je pošao do Pariza nije njegova žena, već supruga poslovnog partnera) ima ljubavnicu, čak da ima dve paralelne porodice...o tome se ne priča...kad je Miteran....

Misli mi već beže. Ne volim da gledam ljubavne filmove. Ne zato što ne volim da razmišljam o odnosima među polovima, ili da se poistovećujem i uživljavam u njihove patnje, rastanke i sastanke, već zato što su odnosi najčešće tipizirani, a žena prikazana, ili kao mučenica, ili kao kučka. Muškarcu je najčešće dodeljena uloga mačomena i srcelomca.

U ovom filmu mi se svidela glumica (Dajana Lejn) u ulozi Ane,  žene mojih godina, sa finim spletom bora oko očiju. Ana je odmerena, taman onakva kakva treba, čak i kada na kraju podlegne čarima čoveka koji joj se tokom čitavog filma suptilno udvara. Možda nije morala, jer, eto na kraju je zadobila pažnju svog muža (Alek Boldvin - hvala bogu nije ga bilo mnogo), koji se do poslednjeg daha ne odvaja od telefona i mahom je neobziran prema njenim potrebama dok ne nasluti da bi nešto u njegovom odsustvu moglo da se zgodi (tek kad osetimo da nam se presto drma, počinjemo da se interesujemo za svet oko nas). 

Šarmantni udvarač, Francuz, koga naravno glumi, ko će drugi nego Francuz (jedva iskopah njegovo ime - Arno Vijar, kao da mu je rola neznatna) svideo bi se većini žena: ima sluha da oseti kad šta treba da uradi i kaže, voli da ugodi i iznenadi, nije navalentan, brižan je i inventivan, ali ima jednu manu: ima prijateljice diljem domovine, kojima je ostao u lepoj uspomeni, koje voli da obnavlja.

U filmu nema lascivnih scena, samo udvaranje kroz mnoštvo utisaka, koji do nas dopiru na različite načine: kroz izbor hrane, pića, ambijenta. Sa glavnim junacima vozite se putevima Francuske, šetate lepim krajolicima, obilazite pijace i muzeje, upijate boje, mirise i zvuke. 

Posle ovakvog filma, ogladnite (makar smo mi skoknuli na ćevape sa lukom, iako su se u filmu nudili sasvim mali zalogaji i specifičniji ukusi za nepca). 

Pojedini posetioci su tokom projekcije izašli (ne verujem da su otišli na degustaciju nekog francuskog vina, čije ime ne umem ni da izgovorim, niti da bi se počastili zalogajčićem kakvog sira, koje Francuzi naprosto obožavaju). Verovatno im je bilo dosadno bez određene dinamike na koju su navikli, nasilja i eksplicitnih scena ljubavnog zanosa, kakvim američki filmovi obiluju.

Film je bio zanimljiv, ako vam se dopada ovakva vrsta putovanja, a i 5 sa lukom posle filma su bili ukusni.

Ne znam samo da li bi se ova srpska poslastica dopala i Kopolinoj supruzi, osamdesetogodišnjoj Eleonori, koja je režirala film sa mnogo pikanterija iz francuske kuhinje:)))

U istu vodu se ne gazi

Da li samo mi žene vodimo ovakve razgovore ili su oni opšta mesta bez obzira na pol?

Kaže meni jedna prijateljica: Dobar ti je onaj prethodni post o telu (ja sve više rastem, kao da već nisam dovoljno narasla). 
Nastavlja: Slatka moja, meni je ormar prepun malih stvari, koje čuvam, jer mislim da ću ponovo biti kao nekada (počinjem da splašnjavam - meni je ormar prepun nekada velikih stvari koje su mi sada potaman, da ne kažem nešto drugo). 
Druga dodaje: A i onaj o udaji je odličan (opet  moje malo "ja" prerasta u veliko "ja"), samo ja nikako da shvatim da sam sada sama, da se ono "mi" pretvorilo u "ja" koje ne ume da funkcioniše bez "nas". 

I jednoj i drugoj bih da kažem da se u istu vodu dvaput ne gazi (ne znam da li kažem, ili su to samo moji mali kotači u glavi).

Možda grešim. Možda je u pravu Jelena Tinska kad kaže da je posle rođenja dve kćeri i posle onih vežbi, imala uži struk nego kad je bila devojka (a možda je to bila samo reklama za kasetu sa vežbama koju sam kupila). Možda je Elizabet Tejlor bila srećna kada se drugi put udala za Ričarda Bartona; možda je on zaista bio ljubav njenog života, ali,  nije li se ona udavala 8 puta?

Ne bih da sudim niti presuđujem, samo se pitam, između ostalog, vode li muškarci ovakve razgovore koji se tiču oscilacije u kilogramima (ili se oni, što reče jedan: nit' se šijem, nit' se param, drže istog), o garderobi (ili dohvate prvo što im padne šaka), o emotivnim vezama (ili i to ima veze sa onim što im dođe pod ruku)? 

Nema pravila, ni u "muškom", ni u "ženskom" svetu, što reče u jednom komentaru Марина Мајска;  svako je kovač svoje priče, ali je istina jedna: U istu se vodu više ne "mere":)

Kada si na ti sa svojim telom

Kažu mi: Otkako si sa njim, ugojila si se...Otkako si ušla u menopauzu, ubucila si se...Otkako samo sediš na časovima i jedeš uveče, dobila si na kilaži...

Gledam svoje telo u ogledalu. Ovo nisam ja, dođe mi da kažem. Ove nadlaktice, pa stomak, butine...sve to kipti i razliva se...On se smeje. Kaže brushalter i hulahopke su ostavili traga na mom telu. Mislim se, pa i godine su na licu. I troje dece je ostavilo tetovažu, doživotnu.

Ne prestajem da se gledam, ispitujem sve zareze, ureze i prelive. Hej, pa to sam i dalje ja, ona mala Vesna, pa ona Vesna u pubertetu, pa ona posle, treća, peta...a uvek ista, jedna jedina Vesna koju znam. Sada prepoznajem ovo telo. I prihvatam ga.

A onda odlazim na čas i jedna učenica mi priča o devojčici koja se samopovređuje. Gledam u neverici i sa zebnjom. Pokušavam da dokučim da li priča o sebi ili nekom drugom. Pokušavam da razumem, da saznam više. Pa, ona iz nekog razloga ne voli svoje telo. Ako ne voli svoje telo, da li ne voli i sebe?

Sklapam oči i pitam se jesmo li mi zaista svoje telo i hoće li drugi suditi o nama na osnovu našeg izgleda? Kada smršam, kada se zategnem, "ispeglam", hoće li me više voleti? Hoću li ja više voleti sebe?

Ne. Volite sebe sada onakvi kakvi ste.

U redu je

U redu je ako te boli, ako patiš, ako si u krizi.
Ne ustaje ti se jedan dan iz kreveta. Navlačiš roletne da bi noć što duže trajala, da bi zaborav nastao, da bi ostavio sve probleme za sobom. Jedan dan bez škole - ništa strašno. Jedan dan odsustva sa posla - neće posao crći bez tebe. Ali gledaj to ovako: jedan dan bez smeha, jedan dan bez toga da gledaš izlazak i zalazak sunca, da se ne čuješ sa dragim ljudima. Nisu svetska čuda piramide ili neko drugo kamenje. Svetska čuda su za tebe tvoje suze koje treba da pretvoriš u bisere i iz njih nešto naučiš, problemi koje treba da rešiš, a ne da ih stavljaš pod tepiih, pitanja na koja iznova i iznova treba da tražiš odgovore sve dok ne nađeš pravo rešenje za sebe.
U redu je ako se plašiš. Strah je za ljude. Pomaže ti da se kloniš nevolja. Pumpa ti srce kad treba da potrčiš i potražiš zaklon. Ali može i da parališe ili se pretvori u paniku. Kažu da nestaje ako ga izneseš na videlo, da se tama pretvori u svetlost kada se iznese na svetlo dana. Kada te vir povuče na dno reke ne treba da se batrgaš (lako reći, teško učiniti, ali vredi pokušati), jer će te vrtlog, ako mu se prepustiš, u jednom momentu, izbaciti na površinu.
U redu je biti sam, ali ne i usamljen. U redu je reći "ne", "ne mogu", "ne želim", nego raditi ono što ti se ne da, biti negde ili sa nekim sa kojim ti nije po volji. Ne treba pristajati na nešto zato što to tako treba, što je to u modi ili što većina vaših prijatelja to radi. U redu je odbiti marihuanu, jer te to neće učiniti prihvatljivijim u društvu ili više kul. Nije u redu uzeti heroin da bi bio s nekim.
U redu je biti ono što jesi: mršav, debeo, s mišićima ili bez njih. Ako ti ne prihvatiš sebe onakav kakav si, neće ni drugi.
U redu je pustiti nekoga da ode: prijatelja, ljubav svog života, majku, dete. Treba na to gledati ovako: Hvala im što su bili tu. Njihova misija je završena. Iz nekog razloga više ne možemo biti zajedno. Naše srce i duša biće nam zahvalni ako ih pustimo da odu.
Sve je u redu ako prihvatimo da je život more po kojem plovimo i po buri i u miru. Ponekad nas talasi nose, ponekad prevrnu, a ponekad nasuču na neku nepoznatu obalu. I to je u redu.
Sve je u redu ako život prihvatimo onakav kakav je, ako sebe prihvatimo kakvi jesmo. U redu je i ako nije u redu, i ako ništa ne možemo da prihvatimo, ako tvrdoglavo ostajemo pri tome da ništa nije u redu, jer sve smo to mi.
Sve je u redu.
Uzmi jedan dan samo za sebe. Izvedi sebe u grad, bioskop, na večeru...Budi dobar prema sebi. Izdvoj svake nedelje 500 dinara i budi umetnik: kupi bojice, blok, glinu...Idi u prirodu: vozi bicikl, šetaj, trči...gledaj, upijaj, uživaj. Idi na izložbe, predavanja, koncerte, u pozorište (ima i besplatnih). Uradi nešto za sebe.
Uzmi jedan dan i ne radi ništa. Pusti da život radi umesto tebe. Imaj poverenja.
Nazovi prijatelje, pitaj ih kako su, šta rade. Nije važno što se skoro niste čuli, niti videli. Bolje ikad, nego nikad. Poseti stare ili bolesne rođake. Obraduj baku, tetku, deku. Vratiće se višestruko. Osećaćeš se bolje.
Ako i ne uradiš ovo, opet je dobro, jer to je tvoj izbor. To je tvoj izbor. To je tvoj život.

P.S. Dok čekam u redu za novu dozvolu, govorim sebi: To je u redu. I jeste, napisala sam post, a da li ću dočekati dozvolu ove godine, videćemo.

Da li postoji nešto više od sudbine - izložba Olje Ivanjicki

U izložbenom prostoru Istorijskog muzeja Srbije pred očima javnosti našlo se ono što je iza velike slikarke ostalo: njene slike, pisma, svećnjaci, garderoba... Kako će izložba trajati samo do novembra ove godine, postavlja se pitanje hoće li biti ispoštovana želja Olje Ivanjicki da njena dela posle njene smrti stalno budu dostupna očima javnosti? 

Postoji li nešto više od sudbine, kako je to Olja mislila, ili će sudbina njenih dela, pa tako i nje same kao umetnice, biti ta da je pamtimo po tome kako su se na njenu zaostavštinu ostrvili kao lešinari svi oni koji su dali sebi za pravo da razvlače njene slike, knjige, bunde, da prebrojavaju njene cipele, vaze, srebrninu, ili će završiti u podrumu nekog muzeja ili u nekom drugom skladištenom prostoru? Sa sigurnošću tvrdim, da gde god završe, čak i protiv njene volje da stalno budu dostupna široj publici, da će u srcima njenih poklonika ostati makar pramičak sećanja na Olju i njeno stvaralaštvo.

Nisam neki poznavalac umetnosti, možda tek razlikujem pop-art od klasičnog slikarstva, ali želim da prenesem svoje laičke impresije sa ove izložbe, jer neki mnogo veći umovi su rekli da je lepota u oku posmatrača. Dodaću i u srcu.

Ulazim sa mnogo iščekivanja i fragmentarnih sećanja na Dalijev muzej (na koji me donekle ova postavka podseća) i jedno Oljino gostovanje u nekoj emisiji u kojoj je učestvovao i Džej Ramadonosvki, koja mi je ostala u pamćenju po jednoj rečenici koju je izgovorila velika slikarka, a koja je bila upućena tada slavnom pevaču kao replika na njegovo pitanje kada je rođena i njegovu, za mene smešnu i neprimerenu konstataciju: A ja sam 1964. Oljin odgovor da što se nje tiče, nije morao ni da se rodi, nije mi izgledao nimalo nadmeno i sujetno. Iako sam i sama rođena iste godine kao Džej, aplaudirala sam u svom srcu Olji, ako nije pretenciozno reći, za mene bezvremenoj poput Dalija, Pikasa, Fride, Da Vinčija i drugih velikih umetnika, čije je portrete utkala u svoje slike, čijim je stopama i sama išla.

U Dalijevom muzeju, vidno uzbuđena, plačem i ne želim da odem. Učenici, koje sam povela sa sobom čudom se čude, smeju, ali uskoro i na njih prelazi ushićenje. U Istorijskom muzeju mi se plače, ovog puta zbog Olje. (Učenici sada nisu sa mnom, ali ću ih svakako, čim pre, dovesti da vide izložbu).

Ne znam da li je baš želela da u ovom prostoru i na ovakav način bude predstavljena javnosti. Ne znam, možda grešim, možda vidim ono što neko drugi ne vide, a možda vidim i ono čega nema. U svakom slučaju, hvala, što je zahvaljujući Fondu Olje Ivanjicki, koji je osnovan pre desetak godina, možemo da na jednom mestu ispratimo delo poznate slikarke, koja je u jednom trenutku proglašena najvećom multimedijalnom umetnicom i slikarkom na Balkanu.

Po mom mišljenju, a verovatno i stavu drugih poštovalaca njene umetnosti, velika Olja - velika poput Dalija, Vorhola, Princa, Bouvija, Madone - majstora performansa, možda zaslužuje veći, moderniji prostor? Možda i stalnu postavku koja će nas iznova i iznova vraćati njenom višedimenzionalnom radu.

Rođena u Pančevu, u porodici ruskih emigranata, koji su posle propasti Carske Rusije, napustili svoju domovinu, Olja je u neke od svojih slika utkala portrete poslednjeg cara i njegove porodice (u jednoj slici nad Romanovima visi figura Lenjina kao neka vrsta marionete Boljševičke Rusije), Jesenjina...

Na drugima su opet neki drugi likovi iz drugih sredina i vremena, kao što su američki predsednik, poznati glumci Holivuda, nazaboravna Merlinka...Kao da su se u njenom stvaralaštvu sjedinili Istok i Zapad, pa i sam kosmos...prošlost, sadašnjost i vizije budućnosti...tradicionalno i avangardno.

Na izložbi pored njenih slika, pesama, kostima, možemo videti i predmete iz lične upotrebe, kao i rekonstrukciju ateljea i njene spavaće sobe.

Naravno, tu su i vrata oslikana kao neka vrsta portala za njenu veliku ljubav Leonida Šejku, kome je posvetila i knjigu Ogledalo ljubavi, koja sadrži njihovu prepisku.

Negde tamo dodiruju se putevi svih nas, rekla je jednom. Možda negde tamo, u nekim visinama, odakle smo svi došli (pesma Tamnica), kako je to ispevao Dis u svojim stihovima.

Draga Olja, veliko Ti hvala!

Udaja

Da sam  kao mlada znala ono što sada znam, postupila bih drugačije...koliko smo samo puta čule ili izgovorile ovu rečenicu?

Kada smo bile male, maštale smo o vitezu na belom konju. Prva slova koja smo sricale bila su o junaku bez mane i straha. Sanjale smo da se udamo za jednog takvog sa kojim ćemo srećno i u ljubavi živeti do kraja života.

Kada smo poodrasle, počeli su da nam govore kako je došlo  vreme za udaju. To vreme je verovatno rastegljiv pojam, ali smo mi strahovale da ne prođe, da ne ostanemo "babe-devojke". Naravno, sada mi to izgleda smešno, naivno, a odomaćeni naziv o devojci koja se nije udala - shvaćen u potpuno drugačijem svetlu.

Zatim je sledio period u kome je brak trebalo održati po svaku cenu, pa makar da izgubiš sebe, da "preraste" on tebe ili ti njega, pa da vam postane tesno i u sopstvenoj koži. 

Razvod -  nikako, komprimis - svakako.

Danas, posle dve udaje, na vezu ili brak gledam kao na zajednicu u kojoj si ti ono što jesi, u kojoj se razvijamo pojedinačno, ali i zajedno. 

Jedno bez drugog ne ide. Ako samo jedan partner "raste" ili je samo jedan spreman da kompromis, veza je osuđena na propast.

U našem okruženju je bolje biti udovica nego raspuštenica. Udovici svi izlaze u susret, razvedena se na neki način osuđuje. Dok sudbinu prve žale, o drugoj misle da je kriva, bez obzira što je i za spajanje i za razlaz uvek potrebno dvoje.
Ako ponovo uđe u brak, onda je, ili nestabilna kao ličnost, ili joj nešto fali. Ako se udavala više puta, onda je lakog morala.

Šta bih poručila bilo kojoj mladoj devojci kada bi me pitala za savet:

Kao prvo, naše romantično poimanje života često nije u skladu sa onim što se zaista odigrava u stvarnosti, što može biti shvaćeno na ovaj ili onaj način. 
Ja mislim da je dobro, kako god da se završi. Iz nekog razloga trebalo nam je baš takvo iskustvo da bismo sad bili ovde gde smo. Da nije iskušenja, ne bismo napredovali.

Kao drugo, udajte se, probajte, lepo je, posle možda i nije tako lepo, ali  dokle god ne izgubimo sebe, svoje želje, htenja i potrebe dok smo u vezi sa drugim ljudskim bićem, dotle je dobro. 

Opet, život nije med i mleko, ali to ne znači da bi pošto-poto trebalo da se udamo da bismo osigurale kakvu-takvu sreću, nešto što bi trebalo da se zove, dom, status, da rađamo decu, ako to nije iz ljubavi,  ili ostajemo u vezama koje nam ne prijaju. 

Jedno ljudsko biće može sresti drugo ljudsko biće tek ako je i samo celovito. Dva oštećena, necelovita bića ne mogu činiti upotrebljiv krčag. Ili će se on razbiti, ili će voda procuriti. 

Nije užasno biti sam, ako možeš da se nosiš sa sobom, svojim strahovima, nerazumevanjem sredine.Užasno je biti sam, a sa drugima. A srodna bića verovatno postoje, samo treba biti istrajan. Ako ti je suđen, neće ti pobeći, ako nije, i bolje što je prošao mimo tebe:)

Kako biti dobar roditelj

Ne znam da li postoji škola u kojoj se uči kako biti dobar roditelj. Znam da postoje seminari na kojima se edukuju budući menadžeri, motivacioni govornici, lajf kouči...
Možda i grešim. Ako grešim, demantujte me i uputite na neku od njih, da vest prosledim đačkim roditeljima:)

Do kraja školske godine ostalo je još malo. Sitno brojimo, i mi - profesori, i đaci. Izgleda da jedino roditeljima nije jasno da je kraj za manje od mesec dana i da po nekom nepisanom (ili možda čak i pisanom) pravilu, roditelji više ne bi trebalo da dolaze u školu, pogotovo ne da bi uticali na završnu ocenu. 

Zar roditelji ne misle da su malo okasnili sa pitanjma kako im je dete u školi, je li prijavilo sve ocene ili je nešto zatajilo, pohađa li uopšte redovno sve časove, ili je probirljiv po tom pitanju?

Koliko sam samo videla roditelja koji su menjali boje na licu poput semafora, kada bi sagledali pravo stanje stvari, ili koji su se čudom čudili kada bi im skrenula pažnju na ponašanje sina "ljubi ga majka", a sve u stilu "pa on je sasvim drugačiji kod kuće".


Naravno, bilo je i onih koji su išli: pravac - diša, ništa ono: predmetni nastavnik, razredni starešina itd (Sa mnom bi da razgovaraju samo uz prisustvo PP-službe ili direktora, jer na času izagravam psihologa). 
Valjda se to odnosi na onaj deo kad ih pitam kako su, da li imaju neki problem kod kuće, ili u školi, kad ne donose domaći ili nemaju pribor, kad ih zagrlim da im čestitam što su dobili novog brata ili sestricu, pošto su se roditelji preudali ili ponovo oženili. 

Ne pretendujem da budem surogat roditelja, ili da bilo kome preuzmem "svetu" ulogu, ili da ga, nedajbože, negiram na bilo koji način, ali zar nije lepo znati da moje, tvoje, vaše dete ima poverenja još u nekoga starijeg i odgovornog koji će ga makar saslušati.

Prošle godine kaže meni jedan petak: Ja ne znam koga da slušam, vas ili mamu. U pitanju je bilo njegovo prepisivanje domaćeg za vreme odmora pred moj čas. Ja sam mu rekla da se domaći piše kod kuće (otuda valjda i naziv), a mama - da nije važno kad i gde se piše, bitno je da ne dobije minus. Odgovorila sam mu da sam odluči. 
Kako protivurečiti roditelju koji ne shvata da mi nismo dva zaraćena tabora?

Zašto tim istim roditeljima smeta ako tražim da njihova deca izvršavaju svoje obaveze? Ne obavljaju ili  i oni svoje na radnom mestu? 

Znaju li ti isti roditelji da njihova deca ne nose opremu i ne rade fizičko jer ne bi da trče i da se oznoje, jer ne bi da vode loptu i slome nadograđene nokte, jer ih mrze da se presvlače? 

Znaju li oni da njihova deca i ne umeju da trče?, da se sapliću sami o sebe i lome noge, da ne mogu? da se zaustave pred zidom, nego da o taj isti, zaštićen strunjačom, uspeju da slome podlakticu, i to na više mesta?

Zar ne misle da će se isto tako sudarati sa životom ili će ih celog života držati pod staklenim zvonom ili pred bilo kojim monitorom?

Hoće li zbog toga što im dete vikend provede pred televizorom biti srećni, jer imaju svoj teško stečeni mir?, i meni, ili nekom drugom, u ponedeljak reći: On je sasvim drugačiji kod kuće. Uvek je tako tih i miran.

Stvarno, ne znam šta je tom tihom i mirnom učeniku kad mu u školi uzmem mobilni na kojem igra igrice ili šalje poruku roditelju koju je ocenu pre minut-dva dobio na mom ili nekom drugom času, kada ga prekorim zbog nediscipline ili nečeg mnogo goreg.

Roditeljstvo se ne uči preko noći. Nije to titula koja se automatski dobija rođenjem "princa" ili "princeze". Roditeljstvo se uči tokom celoga života. Nije to kurs pletenja ili šivenja (pa i to se zaboravi ako se ne primenjuje). 

Zato, ako postoji škola za roditelje, obavezno me obavestite:)

Rad na sebi

Da li je rad na sebi prioritet? 

Ono kad začeprkaš, pa počupaš korov, pa pustiš dobre misli da se plode...

                                                          (fotografija Rajne Krulj)

Zamisli samo polja maka...one male tačke koje bi mogle na plodnom tlu i uz dobre uslove da proklijaju.

Zamisli da iz svakog tog zrnca iznikne jedna stabljika - celo makovo polje od jedne glavice.bv

Zamisli samo koliko se ogroman broj mogućnosti skriva u samo jednoj mrvici pozitivne misli, jednom jedinom malom koraku u radu na sebi.

                                                        (fotografija Rajne Krulj)

Ali (kad kažeš ili napišeš ali, onda to kao da negira sve prethodno), nije dobro da taj rad na sebi bude pod presijom, pošto-poto, ili zato što su se stekli neki novi uslovi, što je to sada u trendu, etc., jer onda to jednostavno nije više to (iako nekad i tada ima malih pomaka).

U stvarnosti to razmnožavanje ne ide tako glatko. Ne da svako seme, svaka misao - plod. Mnogobrojne semenke propadnu ne pretvorivši se u biljku (ili ne padnu na dobru podlogu ili budu zagušena drugim biljkama - drugim mislima). 

Zato treba tamaniti korov, ubijati loše misli, dozvoljavajući dobrim vibracijama da se razmnožavaju.

Ali, to nećemo postići samo prostim ponavljanjem afirmacija, pukim blebetanjem pozitivnih misli poput onih: Zdrav sam, ispunjen harmonijom i srećom...

To bi onda izgledalo kao da pokušavamo da plovimo  morima ispunjenih ribom toliko gusto da ne možemo da načinimo niti jedan zamah rukom ili veslom. Naš svet bi bio jedva prozračan od mnoštva misli koje besomučno ponavljamo. 

Te misli treba da razumemo i da ih zaista živimo, polako...da ih gustiramo natenane, a ne da ih nalepimo na sebe kao etikete koje pokazujemo drugima, kao ordenje sa kojima se šepurimo.

Žena - čelik

Ženu - stoika, ženu - heroinu, ženu - čelik, jedino može da uništi ona sama!

Koliko ste se samo naslušali priča: muž pio, tukao je, žena dala pare za njegovu rehabilitaciju, pri tome radila dva posla u isto vreme, podizala decu...i šta...zaboravila na sebe? 
Ma, ona nikad nije ni mislila na sebe, u tome je fora. Nije on kriv, sama je.

Ma neću o tome, digla se, pa ustala...jadna, šta je sve pretrpela...jaka je - ne lepi se na nju stres, neće na nju depresija, nema ona vremena za svetske izmišljotine. 
Žene, žene, osvestite se! 
Nije normalno da nunate vaše muškarce i pošto prestanu da budu bebe. 

Kako to vaspitavamo sopstvene sinove: da im sutra klecaju kolena kada treba da budu stub porodice...da budu večiti dečaci koji se drže ženi za skut? Kada će taj naš njunjkavi dečak da snosi odgovornost za sopstveni život? Ili još bolje, kada ćemo mi postati odgovorne za vlastiti?

Treba li da dubimo na trepavicama zato što je otac porodice, naš oslonac, naš stub, izgubio posao - neka podigne noge sa stolice i potraži drugi...što je na pravdi boga penzionisan - je l posao obezbeđenja tako ponižavajući? Hoće li naši sinovi posle nipodaštavati sve žene jer su rasli uz jaku majku i slabog oca?

Ma, muka mi je i od vas i od sebe same. Niko nije kriv za naš pad osim nas samih, a njih, naše muževe, pa ko šiša, neka se koprcaju sami, možda nešto i nauče.

Evo nekoliko saveta za žene, mada ih niste tražile:

1.Mi nismo samo zbir naših grešaka, ali ih vredi ispravljati.

2.Dozvoljeno nam je da kažemo "ne" i da se predomislimo. 

3.Ne radite u korist svoje štete sabotirajući sebe i svoje potrebe.

4.Ne plašite se budućnosti i iskoraka.
5.Ili kako kaže Helen Miler: Žene treba da prestanu da budu ljubazne i da nauče da kažu od...i

6.Ili: Zaboravite na sve prethodno i budite svoje.

Crna kutija našeg života ili koliko zaista poznajemo svoje najbliže

Možda više i od našeg izgleda, reči i postupaka, i od naših prijatelja, stanova i limuzina, naši mobilni telefoni, ili još bolje - ono što je u njima, ponajpre govore o nama.

Da li ste barem jednom osetili napad panike jer niste znali gde ste ostavili mobilni telefon? Ili ste "otkačili" kada ste pomislili da ste zauvek ostali bez njega u prevozu ili na nekom drugom mestu? 

Ako jeste, dobro došli u klub nomofobičara (no mobile phobia).

A da li ste osetili strah od toga da vam neko ne pročita poruke, mejlove ili sazna s kim i kada ste razgovarali? Jeste li se preznojili pomislivši da vam je neko "petljao" po telefonu i otkrio sve one sličice i skrivene foldere?  (Verovatno je i to još jedna fobija, kojoj trenutno, ili nisu izmislili ime, ili se to zove realan strah da vas ne uhvate u laži i švrljanju.)

Na ovakva i slična razmišljanja me je podstakao italijanski iz film iz 2016., koji je kod nas preveden kao Potpuni stranci. Prikazuje stare prijatelje koji se sa svojim partnerima nalaze kod jednog para na večeri. Okupljeni tako za trpezom počinju da igraju igru poput one koju smo voleli kao deca (Istina ili izazov). Uskoro, kada, u ne tako naivnoj zabavi , njihovi mobilni telefoni "progovore", oni saznaju jedni o drugima ono što nisu ni slutili da bi moglo biti istina.

Da li zaista želite da saznate s kim delite postelju, ko vam je prijatelj, a ko nije, ko su u suštini oni, za koje mislite da su vam najbliži? 

Ukoliko je odgovor potvrdan, stavite mobilni na sto i započnite ovu đavolju igru. Zašto đavolju? Zato što nisam sigurna da u jednom momentu nećete želeti da prodate svoju dušu upravo njemu.

Uostalom jeste li spremni i da se suočite sa samim sobom? Ko ste vi zapravo? Da li ste ono za šta se izdajete? Jeste li toliko širokih shvatanja kao što pričate ili ste u bilo kom smislu fobični?

Je li vaš mobilni telefon crna kutija koja ostaje posle nesreće da "ispripoveda" šta se odista dogodilo na "službenom" putu? Muž je prevario ženu ili ona njega...prijatelj za koga ste mislili da vam je veran do groba, upravo vam je radio iza leđa...dete je "pozajmilo" vaš nakit da plati deo zaostalog duga...vaša prijateljica, koja sipa moralne savete kao iz rukava, izdaje svoj stan na dnevnom nivou... 

Nekada su naše tajne bile skrivene duboko u našem umu i ponekad bi tek isplivale na svetlost dana, a danas su pohranjene u našim karticama u mobilnim telefonima.


I sad tek shvatam; nije uopšte fora da dajem đacima za pismeni temu: Kad bi jastuci ili klupe progovorile... To je zastarelo. Treba da im zadam: Kad bi mobilni telefoni progovorili....

Ijao, što bi bilo zabave.

A da li će se posle otkrića onoga što ima da nam kaže crna kutija, pobiti partneri, prijatelji i ljubavnici, u ovoj, ne tako ružičastoj komediji, otkrijte gledajući  film Perfect strangers ili u originalu Perfetti sconosciuti.

P.S. Znaci koji će vam sigurno otkriti da vaš dragi /draga,  ili dete...nešto taji od vas su sledeći:

1. mobilni je zaključan (ima šifru);

2. uvek je okrenut ekranom na dole (pa makar se i izgrebao);

3. na vibraciji je ili potpuno utišan;

4. adresar je pun imena poput Beba Bebić ili XYZ, kao da su formule u pitanju;

5. uvek je na dohvat ruke vlasniku;

6. sa "ljubimcem" se ide i u toalet i u prodavnicu;

7. uvek koristi izgovor kada treba da koristite njegovu/njenu kameru na telefonu;

8. najednom je zabagovao kada vi želite nešto da pogledate;

9. istrošila se naprasno baterija, a punjač se pokvario;

10. dodajte već sami - iz iskustva:)))

Tvoj stan - tvoja druga strana

Kada vidimo neku osobu, najčešće o njoj donosimo sud na osnovu toga kako izgleda, kako govori i kako se ponaša, ali sve to može da nas zavara (pogotovo prve dve stavke), ako sve to što nam se nudi primamo zdravo za gotovo.

Imam  jednu drugaricu, čiji je način razmišljanja kud i kamo bolji od mog, jer, za razliku od mene, sve odmah profiltrira, pa tek te onda prihvati ili ne. Ona je osoba sa stavom i principima. Ja sa istim "okasnim", što me docnije poprilično košta.
Tako meni neko kaže kako sam lepa, pametna, dobra, ili zgodna (ne mora sve odjednom, ali je poželjno), i ja ne shvatim da je često to samo obično laskanje, već poverujem da je sušta istina (što, da se ne lažemo, većina i želi da jeste, kada su pomenuti epiteti u pitanju).
Ali ja ne poverujem samo kad je reč o socijalno "poželjnom ponašanju", ja poverujem i kada osoba o sebi priča u superlativu. Naivno, nepromišljeno  ili glupo, kako hoćete, ali ja mislim da je sve to istina i samo istina, jer, bože moj, kakva korist kad se na kraju sve dozna (da li?).

Ipak, ukoliko imate sreće te upoznate prijatelje dotične osobe (nije narod za džabe smislio ono  s kim si, takv si), ili kada kročite u njen dom, možda će vam slika biti potpunija. E, sad, i tu postoji caka, jer vas možda krije od njih (svojih "najbližih"), ili njih od vas, ili su to možda samo imaginarni prijatelji sa fejzbuka ili drugih društvenih mreža.

Nekako mi se ipak čini da slika doma najbolje otkriva vlasnika. Mada i tu ima kojekakvih priča (da ne pominjemo one koje nam se nude preko već pomenutih mreža kada se fotkamo po tuđim stanovima, uz kamine, klavire i ostale đakonije), ali zamislite realnu situaciju u kojoj ulazite u stan minimalistički opremljen, sa knjigama biranim na osnovu njihove praktičnosti (enciklopedije, rečnici i priručnici), sa uramljenim  fotografijama Beograda, bez bilo kakvih ličnih fotografija, osim onih iz dokumenata u novčaniku...na dve posteljine koje se peru na smenu...dva para naočara za slučaj ako se jedne slome...(još samo fali prečiščivač za urin ako nestane vode), plakar sa uredno složenim odelima, košuljama, majicama....sve iste (pomisliš, čovek je ekonomičan - štedi na vremenu...) 
Šta zaključiti o takvoj osobi na osnovu ponuđenog?

Nekad naši stanovi i naš odnos prema stvarima (a ne prema ljudima), govori više o nam samima. Zato vodite računa koga primate u vašu "intimu".

Vreme za promene

Vreme za promene je izgleda ipak došlo, jer većina mojih drugarica, prijateljica i poznanica menja, ako ne  bračno stanje, a ono posao, te se tako sve više od njih odlučuje za napuštanje, ne samo državnih i privatnih poslova, već i za odlazak u ono što se popularno zove "sam svoj gazda", i za bavljenje nečim sa čime do sada nisu imale dodira.

Kod Saške i Maje

5.0 (7) · Bar Milutina Milankovića 28, Novi Beograd · 011 4280355

Tako su Maja, sa završenim Poljoprivrednim fakultetom i dugogodišnjim radom u predstavništvu 13.jula (što opet nije imalo veze sa onim što je studirala), i Saška, novinar, odlučile da otvore bistro ili nešto slično pod nazivom Kod Maje i Saške. 
Počele su sa radom 24.4.2017. za mene, naglo i nenadano, a za njih verovatno na vreme, posle dužeg sumiranja "za" i "protiv" nečeg relativno sigurnog (ali možda nedovoljno inspirativnog ili čega god), odlučile da zaista preuzmu sve u svoje ruke, od traganja za prostorom, majstorskih radova, do onih, pa, mogli bismo reći - polukulinarskih.

Njihovi muževi verovatno nisu bili za upuštanje u nesigurne ugostiteljske vode, pogotovu bez "bistre muške" glave i "sposobne muške" ruke, ali one su bile marljive, uporne i nadasve svoje. Možda bi druge njihove drugarice postupile slično, ali im se ne da da u kući odnosi "zahladne", a tamo negde napolju, u muškom svetu, dođu do "usijanja".

Mene su pozitivno iznenadile i nadam se da će degustacija sokića i ostalih đakonija da poraste, kao i prodaja smrznutih proizvoda.

Možda to ima veze samo sa njima dvema i sa samo njima znanim ličnim bitkama (koje se najčešće biju u trenucima kada bilo kakve granice, koje se pred nas postavljaju, shvatimo kao ograničenja protiv kojih želimo da se borimo), a možda ima veze i sa globalnim promenama, o kojima bi Saška, kao osvešćeni novinar, mogla bolje i više da kaže. 
Da su starije, a ne mlađe od mene, rekla bih da to ima veze sa Saturnovim drugim dolaskom na mesto sa koga je pošao, sa vremenom korenitih promena i suočavanjima sa sobom. 
Šta god da je u pitanju u pitanju, poželimo im sreću i uspeh.