Hajde da zaboravimo gde smo pošli...hajde da zaboravimo ko smo...

Gledamo sinoć film Pariz može da čeka.

Moja ćerka kaže: Kako je mogao da je pošalje da razgleda eksponate dok se on muva sa vlasnicom muzeja, a navodno je toliko zaljubljen? 

Moj prijatelj odgovara: Takvi su ti Francuzi. Kod njih je sasvim normalno da pored žene (pritom dotična dama sa kojom je pošao do Pariza nije njegova žena, već supruga poslovnog partnera) ima ljubavnicu, čak da ima dve paralelne porodice...o tome se ne priča...kad je Miteran....

Misli mi već beže. Ne volim da gledam ljubavne filmove. Ne zato što ne volim da razmišljam o odnosima među polovima, ili da se poistovećujem i uživljavam u njihove patnje, rastanke i sastanke, već zato što su odnosi najčešće tipizirani, a žena prikazana, ili kao mučenica, ili kao kučka. Muškarcu je najčešće dodeljena uloga mačomena i srcelomca.

U ovom filmu mi se svidela glumica (Dajana Lejn) u ulozi Ane,  žene mojih godina, sa finim spletom bora oko očiju. Ana je odmerena, taman onakva kakva treba, čak i kada na kraju podlegne čarima čoveka koji joj se tokom čitavog filma suptilno udvara. Možda nije morala, jer, eto na kraju je zadobila pažnju svog muža (Alek Boldvin - hvala bogu nije ga bilo mnogo), koji se do poslednjeg daha ne odvaja od telefona i mahom je neobziran prema njenim potrebama dok ne nasluti da bi nešto u njegovom odsustvu moglo da se zgodi (tek kad osetimo da nam se presto drma, počinjemo da se interesujemo za svet oko nas). 

Šarmantni udvarač, Francuz, koga naravno glumi, ko će drugi nego Francuz (jedva iskopah njegovo ime - Arno Vijar, kao da mu je rola neznatna) svideo bi se većini žena: ima sluha da oseti kad šta treba da uradi i kaže, voli da ugodi i iznenadi, nije navalentan, brižan je i inventivan, ali ima jednu manu: ima prijateljice diljem domovine, kojima je ostao u lepoj uspomeni, koje voli da obnavlja.

U filmu nema lascivnih scena, samo udvaranje kroz mnoštvo utisaka, koji do nas dopiru na različite načine: kroz izbor hrane, pića, ambijenta. Sa glavnim junacima vozite se putevima Francuske, šetate lepim krajolicima, obilazite pijace i muzeje, upijate boje, mirise i zvuke. 

Posle ovakvog filma, ogladnite (makar smo mi skoknuli na ćevape sa lukom, iako su se u filmu nudili sasvim mali zalogaji i specifičniji ukusi za nepca). 

Pojedini posetioci su tokom projekcije izašli (ne verujem da su otišli na degustaciju nekog francuskog vina, čije ime ne umem ni da izgovorim, niti da bi se počastili zalogajčićem kakvog sira, koje Francuzi naprosto obožavaju). Verovatno im je bilo dosadno bez određene dinamike na koju su navikli, nasilja i eksplicitnih scena ljubavnog zanosa, kakvim američki filmovi obiluju.

Film je bio zanimljiv, ako vam se dopada ovakva vrsta putovanja, a i 5 sa lukom posle filma su bili ukusni.

Ne znam samo da li bi se ova srpska poslastica dopala i Kopolinoj supruzi, osamdesetogodišnjoj Eleonori, koja je režirala film sa mnogo pikanterija iz francuske kuhinje:)))