Šapat senki

Šta znamo o Kini?
Druga svetska sila, Kulturna revolucija, ping-pong, Kineski zid, soliteri u Šangaju...možemo još da nabrajamo.

Trnovit put ove velike države - od zatvorene, izolovane zemlje, sivih uniformisanih odela u vreme Mao Ce Tunga, do velikog otvaranja i stvaranja kapitalističke sile, možemo pratiti kroz knjigu nemačkog novinara Jana-Filipa Zendkera Šapat senki.

Prošlost i sadašnjost jedne zemlje milje je priče o Polu Libovicu, koji je ostao bez sina i koji utočište nalazi u sećanju na jedanaestogodišnjeg dečaka, čiji se život ugasio. Ali da iz svog skloništa kad-tad moramo izaći, svedoči poznanstvo sa Amerikankom, čiji je sin nastradao u Šendženu, gradu kojeg je pratio vrtoglavo brz napredak.
Ali, to je zapravo samo okosnica priče o ljudima, koji su, zahvaljujući spletu okolnosti, prinuđeni da se menjaju, izlaze iz zone komfora...preispituju se, žrtvuju i stradaju.

Kada sam je ja prvi put susrela sa nečim što makar miriše  na Kinu? Verovatno je to bilo pri kraju osnovne škole kada sam prvi put pozajmila neku od knjiga američke književnice Perl Bak, koja je u svojim romanima opisala zemlju u kojoj je rođena i odrasla. Sećam se tek po kojeg naslova, ali me ne napušta osećaj da sam ih sa strašću u to vreme "gutala".

Sa prvim pravim  Kinezima sam se upoznala kasnije, u Kineskom tržnom centru u bloku 70. Nisu mi delovali posebno ljubazno, a njihovi običaji glasnog mljackanja i podrigivanja, dok su istovremeno jeli i usluživali me, izgledali su mi, najblaže rečeno, strano.
Za koju godinu već nam se  oko nogu vrzmao njihov podmladak, koji je brzo stasavao. Kada su se upisali u obližnju školu, gde radim, imala sam prilike da ih bolje upoznam.
Neki Kineščići, koje su čuvale Novobeograđanke da bi novcem popunile svoj budžet, znali su srpski, i sa njima je bilo lakše, dok je bilo i onih, koji su pristigli direktno iz Kine, ne bi li pomogli svojim, sada već odomaćenim roditeljima, u porodičnom, trgovinskom biznisu. Sa  njima je bilo teško sporazumeti se i nisu baš rado svi učili naš jezik.
Ali, niko od tih mojih novih đaka nije bio voljan da se vrati u svoju domovinu, što mi je, moram priznati, delovalo neobično. Očekivala sam da će kad-tad  da ih "pukne" nostalgija, ali se to jednostavno nije desilo.
U našoj školi svakim danom  ih je sve više.

Sećam se, kako sam jednom prilikom, bratu koji živi u Americi, rekla kako u našim domaćinstvima odrastaju kineska deca, a on je mislio da me nije dobro razumeo, i pitao me je zar Kineskinje ne čuvaju našu decu, a ne obrnuto. Nisam znala šta da mu odgovorim.
Da li su se Kinezi doselili kod nas zbog politike njihove zemlje koja dozvoljava samo jedno dete u porodici, zbog želje da nešto promene u svojim životima, zbog  ambicije da žive bolje i ostvare prosperitet za sebe i svoje najbliže ili su to samo uobičajene svetske migracije stanovništva? Da li će se vratiti u zemlju, barem oni koji su vredno učili i radili? Može li se živeti u zemlji u kojoj je mnogo toga drugačije ili su ovde uslovi, za neke od njih, bolji?

Ali da se vratimo romanu iz koga sam izvukla poneki citat:
Jednom sam i ja verovao u to ludilo...
Živimo li u zabludi i koliko smo spremni da dozvolimo drugima da nas razuvere? Imamo li iluzije i da li smo voljni da ih raspršimo? Možemo li da zamislimo nezamislivo i bukvalno pratimo kako se preko noći jedna zemljoradnička i komunistička zemlja pretvara u giganta sa  velikim šoping-molovima, visokim zgradama i debelim novčanicima, ali isto tako i sa velikom  korupcijom, nasiljem i zataškavanjem problema?

Šapat senki  je i mnogo više od toga jer ne govori samo o jednoj zemlji, već i o previranju unutar samog čoveka, o nepravednim optužbama tokom Kulturne revolucije, isceniranih suđenja, korumpiranosti, robijanju nekadašnjih ponosnih komandanata Narodnooslobodilačke armije, o trnovitom putu do uspeha, istrajnosti i ambicioznosti, o svemu onome što se dešava u ljudima, čiji je životni vek pretrpeo mnogo bura i promena.

Ubij kokošku, da zastrašiš majmuna
Kakve istine krijemo pred prijateljima, šta nas sprečava da teške trenutke podelimo sa drugima, samo su neka pitanja koja pokreće ovo delo. Da li je poverenje među prijateljima samo iliuzija? Postoji li samo jedna istina i koliko smo spremni da je razumemo i saslušamo do kraja?
Da li je supa u nekadašnjoj Kini morala da bude istog ukusa za sve i da li su zaista ljudi stradali ako bi je začinili sa nekoliko bibera više?
Da li iza svakog velikog bogatstva stoji veliki zločin?

U Kini joj je sve bilo strano - ljudi , hrana, buka, prljavština, pa i priroda u svom prekomernom bujanju.
Koliko nas  ono što ne poznajemo, što ne razumemo - odbija? Imamo li snage i volje da sagledamo tuđe viđenje stvarnosti? Možemo li da razumemo drugoga ako sa njim nismo podelili njegovu prošlost?

O tome šta senke prošlosti mogu da vam došapnu, između ostalog, govori  ova knjiga, koju toplo preporučujem.
A o tome šta je, sada već daleke 1956. godine sa puta po Kini, zapisao Dragi Stamenković, pogledaću u knjizi koju sam, po pisanju posta, pronašla u svojoj biblioteci: čudni su putevi naši...

Da mi ne bude dosadno...

Dobar drug, na privremenom radu u inostranstvu, ponudio mi je da se uselim u njegov stan za 200 evrića. 
Tako ja, na doživotnom radu kod nas, izdam svoj za 150, a razliku ću da namaknem preko časova (da me ne čuju poreznici), jer sad đaci mogu da dolaze kod mene pošto više nisam bogu iza leđa.

Neki mi govore kako je to notorna glupost, drugi da presipam iz šupljeg u prazno, treći hvale moj potez. Da ne bude kao u priči Svetu se ne može ugoditi, ja samo nakrivim kapu i  nastavim po svome. Ako je i budalaština, moja je.

U školi tako, pred ekskurziju, uvežbavam s decom unošenje i iznošenje klupa iz učionice. Oni misle - u pitanju je veliko spremanje:))) 
Što mi da budemo najgori - urediše sve učionice, samo naša tavori. 
Ni ne slute da ih ja to spremam za niski start - da budemo prvi pred recepcijom. Tako neću morati da šipčim gore-dole po spratovima, već ćemo dobiti najbolje sobe.

Sledeći put im kažem da smisle najbrže rešenje za evakuaciju (misleći da stanu u špalir i dodaju klupe jedni drugima - to sam videla u nekom filmu), a šta su oni pokušali da izvedu, neću vam reći...

Možda moj način razmišljanja nije najproduktivniji, možda zažalim za svojim stanom u gradu Leđanu, možda se do recepcije dovučemo poslednji, ali makar mi nije dosadno, a, verujem, ni drugima sa mnom:)))

Čitamo li ljude ili etikete koje smo im prilepili

Čini mi se da je Anri Bergson negde zapisao kako smo skloni da tumačimo svet na osnovu etiketa koje smo mu pripisali. 

U redu je kada čitaš uputstva sa novog Brefa (koji je, uzgred budi rečeneo, odličan) kako da ga koristiš i otkloniš kamenac i nečistoću sa svoje wc šolje, ali da li tako možemo da postupamo i sa ljudima, događajima, stvarima koje nas okružuju?

(Snimljeno na putu za Snoqualmie Falls, Washington , avgusta 2019. godine)

Ja nemam predrasude i ne postupam držeči se stereotipa - da li je baš tako?

                                            
                                          (Seatttle, Washington, početak avgusta 2019. godine)

Moja snaja je Amerikanka. Živi kao na rolerkosteru iako je deset godina starija od mene. U penziji je, ali je podjednako aktivna kao i kad je radila. 
Tri puta nedeljno ide na veslanje (i kada je bila u Beogradu priključila se našim veslačima na Adi). 
Vozi kao Fanđo, tako da se svi vezujemo duplim pojasevima. 
Kada hoda, ne možeš je sustići - ja sam redovno dobijala upalu mišića špartajući sa njom po izletištima, na koja su me vodili (a ni drugi nisu bolje prolazili). 

                                               
                                     (Snoqualmie  Falls, Washington, avgust  2019.)

Sa njom sam doživela i izvestan kulturološki šok kada me je povela na mesta gde redovno odlazi, poput Unitarističke crkve, u kojoj sveštenica govori o svojim iskustvima sa letovanja i zip-lajnu, a zapravo o tome kako postoje trenuci kada se samo treba pustiti... ili na okupljanja njenih komšija demokratski nastrojenih, koji preko video-bima razgovaraju sa ostalim grupama istomišljenika o zaštiti životne sredine, razmenjuju mišljenja...

Znači, nije tačno da se ne druže i da nemaju sa kim da popiju kafu (doduše kafa im i nije neka) i da ne znaju gde je Srbija i ne brinu ni o čemu (većina od onih koje sam tom prilikom upoznala, bila je na  protestima u centru Sijetla, kada su nas bombardovali) ...

(Seattle, Washington, avgust 2019.)

Ali ne pišem o njoj da bih vas upoznala sa njenim afinitetima, već zbog jednog našeg dijaloga u kome me je pitala šta mislim o "tim"i "tim" ljudima, a ja lakonski servirala: autsajderi...
Mogla sam nekako i da se opravdam nedovoljnim poznavanjem engleskog, tj. slabim vokabularom, ali način na koji sam to rekla, "govorio" je i više od reči.

Bilo mi je dovoljno da vidim njen izraz lica  i da u sekundi shvatim- da sam, koliko god se tome opirala, sklona predrasudama (tipa, svi mlađi afroamerikanci slušaju rep, svi stariji - džez), i osudi (na osnovu čega ja to prosuđujem: na osnovu toga što to ne razumem, što mi je novo, strano?) 

Naučila me je, a da mi ništa nije rekla, da ponekad i ne dozvolimo sebi da vidimo ljude onakvim kakvi zaista jesu, da se najčešće ograničavamo na "čitanje" etiketa...da treba da budemo otvoreni...da više slušamo, a manje pričamo...da bi bilo bolje da smo više ljubazni, a manje da se trudimo da ubedimo druge kako smo u pravu (ovo poslednje mi se posebno dopalo i hvatam sebe kako to često ponavljam kao nekakvu mantru).

Gde se izgubila ljubaznost? Šta je sa lepom rečju? Gde je ono Kako si - od srca?

Nije tačno da su u Americi svi osmesi lažni. 
Nisu ni svi optimistični. 
Nisu ni svi paranoični. 
Nisu ni svi bolesnici koji truju sve oko sebe redom. 

Niti je život tamo grozan, niti je život tamo fantastičan - svako ima svoj put. Uzmimo od svakoga samo ono što je dobro.

Šta je usledilo po dolasku iz Amerike

Avgust je već na izdisaju i počinje još jedna školska godina, a sa njom i navikavanje na nove obaveze: elektronski dnevnik, digitalna učionica, novo razredno starešinstvo...
Zbog toga svaki dan ovog poslednjeg meseca raspusta treba razumno trošiti. 

Početkom avgusta još sam bila u Americi, tačnije u Kaliforniji, sa sinom najpre u San Jose-u, zatim na jezeru Taho i u Nacionalnom parku Yosemiti. Onda je usledilo još nekoliko dana u L.A. sa ćerkom, zatim ponovno putovanje sa sinom u Sijetl, u Vašingtonu...a onda sam se 15.7. obrela na beogradskom aerodromu. 

E, sad nije poenta u tome šta je bilo u Americi (a bilo je mnogo toga novog, uzbudljivog, lepog...), već šta sam ja sa tim iskustvom učinila. A učinila sam mnogo, počev od toga da sam popravila kompjuter, te sad mogu i da kačim slike, da sam se usudila da ofarbam kadu, koja je rđala poslednjih nekoliko godina, da sam išla na testiranje za konverzacijski kurs engleskog, da sam se latila formiranja dnevnika u elektronskoj formi, da sam prvi put podigla novac sa automata, paltila račun preko mobilnog....

Znam, smejete se, to su trivijalne stvari, nešto što vi radite svakodnevno, što vam ne oduzima ni vreme, ni dah, sa čime ste na dobar dan...ali, ja nisam bila, i sad vam je sasvim jasno o čemu pričam.

Slušam jednog mnogo finog dečka na Youtub-u (u okviru TEDxNovi Sad) Uroša Krčedinca koji govori o putovanju po istočnoj Africi (o potpuno anonimnim ljudima koje je sretao, spavao u njihovim sobičcima u kojima nema ni kreveta...ili o onima koji imaju jedan divan, veliki osmeh, bez obzira da li i šta imaju, koliko im je godina, poseduju li mobilni ili ne...) 

Šta je ono što me je u njegovom govoru privuklo - to što je putovanje prikazao kao jedan stvaralački čin koji umanjuje predrasude, koji vam širi srce i um, i  podiže vas na jedan viši nivo.....poslušajte ga i sami, pa ćete videti o čemu govorim.

Š

           (https://youtu.be/bCQeLZByctg)

Šta se to zapravo desilo sa mnom po dolasku iz Amerike:

-najpre sam podelila svoja iskustva sa drugima (kao što to obično biva) - bile su to lične priče obojene subjektivnim bojama, ali priče iz prve ruke
-otvorila sam svoje srce, um, oči, uši - nisam imala toliko više predrasuda o nekim stvarima 
-prestala sam da o ljudima govorim bilo šta negativno (nisam ni ranije toliko bila sklona tome, ali sad sam nekako postala ljubaznija i nije mi cilj da isteram svoje pošto-poto; kada se sa nečim ne slažem, pokušam to da obrazložim, ali ako me osoba i dalje ne razume, biram da ne pokušavam  da je uverim u suprotno; lakše neke stvari otpuštam...manje sam zadrta)
-više sam srećna, onako istinski, bez veze; nikakva euforija, samo osećaj da je sve manje-više dobro, da ste tu gde jeste, u čemu god jeste - usklađeni sa sobom...neverovatan osećaj...

-osmislila sam i primenila neke igre koje igram sama sa sobom: pokušavam da mislim na engleskom, da idem u prodavnicu, a da ništa ne kupim, da smišljam priče o nepoznatim ljudima koje prvu put vidim...

-više uživam, idem svakoga dana na Adu, preplivavam na drugu obalu, više se družim sa onima koji imaju šta da mi kažu, jednom rečju više uživam

      (sličica  jedne klupe u L.A. kad sam ptičici ponudila ono što sam za sebe i Anju uzela)

Nastaviće se, ljubim...

Jedno putovanje menja sve

Sećate li se pesme Partibrejkersa Hiljadu godina?

Znam kada bi živeo hilljadu godina
ceo bi mi život stao u jedan dan...

Ako bismo izmenili sledeći stih u "jedno putovanje menja sve", koje bi to putovanje bilo?

                      (Golden gejt, čuveni most u San Francisku, u Kaliforniji, snimljen jula 2019.)

Kada razmišljamo o putovanjima, često mislimo na daleke i egzotične destinacije. Bračni par Rumuna, koji je sa mnom iz Frankfurta leteo do Los Anđelesa, a kasnije do Havaja, putovao je više od dva dana. Nekada, kada avioni nisu bii tako pristupačni, putovalo se i duže. 

Sećam se kad sam davnih godina (bilo mi je tada leta tek osamnaest), putovala u Kanadu, jedan prijatelj me je pitao zašto ne idem teretnim brodom (stvarno, zašto nisam?)...kakvo bi to tek iskustvo bilo...Nisam se usudila ni tada, a ne usuđujem se ni sada na nešto slično, ali morate priznati da bogatite iskustvo, ne samo destinacijom na koju odlazite, već i sredstvom kojim to činiite.

                         

                   (deo Lake Union Parka u Sijetlu, u državi Vašington, snimljen avgusta 2019.)

Ne kaže se uzalud da smisao putovanja nije - stići na odrediište, već samo putovanje.
Pored toga, isto se kaže da kad putuješ, činiš to tri puta: dok planiraš, dok si na putu, i dok se toga sećaš.

E, pa koje je to putovanja koga se vi sećate, koje je na ovaj ili onaj način promenilo vašu percepciju?

To može biti odlazak u Radojevo, pogranično mesto između Srbije i Rumunije, u potrazi za pričom o vampiru Milošu, ali i odlazak u Ameriku kod dece, ili bilo šta drugo.

Kada pustiš ptiče da poleti iz gnezda

Kažu, ako voliš svoje dete, pustićeš ga u svet. Pustila sam, i prepustila, najpre jedno, sad i drugo, a treće kad će, ne znamo (sećate se serije Đekna nije umrla, a kad će, ne znamo).

Kad su odlazili, nisam ni znala da će ostati, zaljubiti se, udati, zaposliti, ostati? Bilo je to ono: See you later, aligator...see you next time...što se na kraju pretvorilo u viđanja tamo i ovde, u uzbuđeno dočekivanje na aerodromu: hoće li se pojaviti drugačiji...jesmo li mi ostali isti...da li će zagrljaji zadržati nekadašnju toplotu i širinu...

Oduvek, i pre nego što sam ih rodila, maštala sam kako će moja deca biti samostalna, kako će ići vrlo mlada na razmene đaka, studenata... u letnje i zimske kampove, u internate, u druge porodice diljem sveta...i što se snilo, zbilo se... Ali, sve te Poljske, Indije, Engleske, Milana i sl. trebalo je proveriti, i posle ček, ček, opet je bilo svačega...i nije svako iskustvo bilo za svako dete i ne može se reći da je i ono najgore dešavanje - dobro, i da se iz njega nešto nauči, da će se dete uvek vratiti samostalnije, samouverenije i sl. Može se vratiti i istraumatizovano, i anksiozno i nesnađeno. I ne mora da bude da se klin klinom izbija, i da će naredno putovanje ojačati prethodno...ne mora, a može.

I onda vam to izgleda kao da ste otišli kod gatare i ona vam kaže da određenu instrukciju možete shvatiti i ovako i onako. Ali zaista je tako.

Nekoj deci se njihov grad može učiniti ogromnim, nekoga će čitav svet žuljati. Nema pravila. Mi, kao roditelji, možemo samo da pokušamo sve to da ispratimo. A onda, kada nam to više ne polazi za rukom, da se prepustimo.

Znate kako je bilo lepo kada sam pre dve godine bila kod ćere u Kaliforniji: osećala sam se kao malo dete kome roditelj nudi šećerleme i vodi ga na vašar, stavlja ga na konjića i vodi računa da sa njega ne padne. Divan, neponovljiv osećaj  (haha, pa ipak se nadam da će i letos biti slično)

Nije sve u životu vredno pamćenja, ali neke stvari jesu. Jedna od tih važnih stvari jedte kada pustite ptiče da odleti iz gnezda.

Kada godine postanu prednost

"Većina ljudi je neko drugi. Njihova strast su tuđi životi, njihovo znanje - oponašanje, njihovi stavovi - citati." - Oskar Vajld

Ne mogu više da objavim post na blogu ako objavim sliku. Zašto - ne znam. Ali nije mi više važno na onaj način na koji mi je do sada bilo bitno.
Ako bilo ko uopšte čita ono što pišem, čitaće i sa fotografijom i bez nje.

Nije mi više važno ni šta će neko sa strane reći gledajući me kako se grlim sa učenicima skoro svaki put kada se vidimo. Baš mi nešto i nije stalo ni do toga da li sam sve podjednako grlila - važno je da sam to činila iskreno.

Šta će ko da kaže? Do "juče" sam se spoticala o ovu ili onu tuđu reč, mrki pogled ili totalno neprimećivanje.
Od kada sam čula od koleginice, koja je bila na zameni, da sam crna ovca u školi, prestala sam da se na bilo šta osvrćem. To sam - što sam.

Divota je živa biti u svojoj koži: nabrekla mi stopala od pešačenja sa jednog kraja na drugi kroz moj Beograd, koji prestaje da postoji, pa šta - kupila obuću 42... Proširena u struku i boku, sa mišicama, kolike su nekima butune, nosim ono u šta sam se sada pretvorila.

Čemu razmišljanje o prošlim danima, o tome kako su se nekad okretali, udvarali? Sada se ja udvaram sebi, i drugima, ako želim. Ili se ne udvarama, ali nisam ogorčena, namrgođena, nezadovoljna što sve prolazi.
Prolazi, normalno, to je retka izvesna stvar.

Sinoć sam pozvala koleginice kod sebe kući da napravimo zajednički projekat, za koji smo zadužene, i uradimo test o kompetencijama, ishodima, evaluaciji i gomili reči, za koje mi je trebalo mnogo vremena da povežem sa onim što - pre bilo kakvih testova i sl., živim godinama u praksi.
Vođene idejom da su decenijama mlađe, dok sam ja služila slatko i vodu, one su počistile metež od formalnih pitanja.
Eto, još jedne prednosti godina.

Čitam kako u Japanu stariji pomažu mlađima savetujući ih za nekih zanemarljivih (za njih) desetak evra po satu. Divno. Oni se osećaju korisnim, mlađi dobijaju "vodu" na izvoru.
Šteta što kod nas ne postoji ta tradicija poštovanja starijih, i trebalo bi - mudrijih.

Sutra bih sve to primenila da mi ćera već danas ne kaže: savet ti nisam ni tražila...ali uporna sam ja.

I nije mi teško da pešačim iz Višnjičke do Karaburme i opet natrag do grada u popodnevnim satima ako znam da me kod kuće čeka platno koje ću stoput da prefarbam, udžbenik engleskog, koji verovatno nikada neću savladati, knjige, filmovi...jer to je deo moga sveta koji mi niko ne može oduzeti.
Eto,  najveće prednosti zrelosti.

Magičan štapić ne postoji

Kako samo volim magiju: zamisliš nešto i ono se stvori.

U bajkama junaci imaju pomagače: lepe devojke, zlatne ribice, lisicu, koju su prethodno izbavili iz zamke... 

Ali postoje i poteškoće: treba savladati prepreke, rešiti se zle žene, sustići i pobediti zmaja. Nema hokus-pokus rešenja. 

Sve mora da se zasluži: hrabrošću, dobrim rešenjima, mudrošću.

Zašto u životu mislimo da je drugačije? Pa, i sve bajke nemaju srećan kraj, na primer autorske. Školjka je biserom platila izlazak u gornji svet.

Kada se rodimo, roditelji nas, uglavnom, štite od bauka i ala spoljnog sveta. Ugodno nam je i ne želimo da to stanje prestane. Ali kako ćemo da odrastemo i izrastemo ako ne iziđemo iz roditeljske senke?
Kada nam roditelji i sa 25 godina i više plaćaju račune i brinu o našim potrebama, nama je i dalje lepo, ali onda se sa 50 godina, kada naših roditelja više nema, osećamo iznevereno, napušteno, razočarano. Tražimo od drugih da zadovolje naše potrebe, da se osećamo zaštićeno, ušuškano. Nespremni smo da sudelujemo u životu u potpunosti.

Najbolja usluga koju roditelj može da pruži detetu, prijatelj - prijatelju, jeste da ga osposobi da sam rešava svoje probleme. 

Treba pomoći, treba i primiti pomoć, ali se pre svega treba osloniti na samoga sebe.

Moderna psihologija uči da misliš pozitivno, da snažno želiš i da će se onda cela vasiona, kako to piše Koeljo, urotiti da se to i ostvari. Ali često zaborave da kažu da se na tom putu valja i pomučiti, da će ti se poneki trn zabosti i u samo srce, i da treba rane izvidati.

Anđeli ili druga bića, ukoliko u njih verujemo, ili prijatelji, roditelji, ukoliko smo srećni da ih još imamo, tu su samo da nas usmere, da nam pripomognu.

Čarobni štapić ne postoji, ma koliko voleli magiju (što ne znači da ne treba misliti pozitivno).

Uspeva(m) ili ...

I kraljevi sanjaju o promeni posla

Kada sam studirala književnost, ni slutila nisam da će mi zvanje biti profesor, a još manje da ću raditi kao nastavnik u školi. O tome šta sam i da li sam uopšte mislila, nekom drugom prilikom.
Evo me tu gde sam, i to je već nepromenjena činjenica koja traje čak 32 godine (još godinu dana pa da me razapnu na krstu).
Elem, nikada nisam baš preterano ljubila to što radim kao predavač, ispitivač, vaspitač i sl., ali sam radila uporno, entuzijastično i odgovorno (što je, paradoksalno raslo srazmerno porastu mojih godina). A sve to uz razmišljanje o promeni posla, nerviranje, talasanje i sve tako, no....i kraljevi sanjaju o promeni zanimanja.

Šta bi dao da si na mom mestu

Radimo mi tako bajke u petom razredu i dođemo na ideju da osmislimo priredbu. Izrimovasmo, svi u glas, podržani kolektivnom inspiracijom Zlatokosu, Trnovu Ružicu, Pepeljugu i Crvenkapu, a junakinje naših bajki, nezadovoljne svojim prvobitnim položajem, zameniše mesta.
No, ne lezi vraže, ni na drugim mestima im ne bi bolje, te se brže-bolje vratiše gde su i bile.
Poneseno odigrasmo mi svoju predstavu i na sceni Centra Sava i vratismo se u svoje klupe.
Bilo je to pre nekih sedam- osam godina, i ja shvatih - nije vreme za promene.

I tako, korak po korak, uz novu dozu strpljenja i trpeljivosti, nastavih dalje. Inercija, lenjost, vaspitanje, šta li, sve ostade samo u mislima.
Deviza Uzmite  stvari u svoje ruke, ostade mimo ruku.

Moje sunce drugom sija

Šta je potrebno da meni moje sunce  zasija: najpre da proverim da li me ono već obasjava, a ako nije tako - da odmerim svoje mogućnosti, stanje i okolnosti, da pročešljam dobro svoje misli, skinem paučinu sa nekih, otfikarim rascvetale, počupam korov...

Sad, da li treba da se povinujem činjenici da neću živeti večno, i da ako neću da iskoračim sad, kada ću, da ne treba da imam plan B ako mislim da plan A uspe... ili da treba da ćutim tu gde jesam i budem srećna što uopšte imam posao, pokazaće vreme.

Suludo je u svom srcu, umu i duši držati promašene ciljeve, neostvarene želje, nerealizovane ambicije (posebno ovo poslednje) i dočekati neke dane nezadovoljan misleći da si mogao bolje, više, drugačije.

Nego, zatvori oči i zamisli svoju bajku.
I ratnici su snevali bitku pred odlazak u nju.

Put putujem

Koristimo li sve svoje potencijale i znamo li koliki su i kakvi, limit gde je, i šta se desi sa onim neiskorišćenim - kuda odlazi?

Sedim u svojoj biblioteci. Broji 3452 knjige, malo ili mnogo, zavisi. Neke su pročitane, neke nisu. Nekima se vraćam češće i više. To su kao ona putovanja na kojima posećujemo ista mesta, ali je doživljaj drugačiji. 

Ali šta ako ona mesta, koje nisam posetila, i one knjige, koje nisam pročitala, kriju odgovore na moja pitanja?

Za razliku od svojih đaka, koji se menjaju iz godine u godinu, i koje se trudim da ne zavolim previše (već ih volim dovoljno) da ne bih mnogo patila kada odu, knjige, uglavnom, opstaju u mojoj biblioteci (osim onih koje sam pozajmila i nikad mi ih nisu vratili). Verne su mi, kao i ja njima, kao i ona mesta kojima se dragovoljno vraćam. 

Ali šta će biti sa Venecijom, koju volim? Hoće li mi do konca ovog kratkog života ostati verna i dosledno ostati na mestu ili će nestati poput Atlantide?

Ponekad u životu doživimo cunami, prorade neki naizgled usahli vulkani i nestanu pojedini delovi nas samih. Kao Venecija, koja polako, ali sigurno tone, kao potop, koji se sigurno makar jednom odigrao, nasukani kao Nojeva barka na Araratu, spasavamo šta se spasiti može.

Postoji li slučaj koji može sve da preokrene ili je i to deo sudbine? Knjiga koju čitaš, a onda na jednom mestu iznenada zastaneš i sve što si dotad znao zaboraviš? Dišeš, živiš, osećaš kroz tu jednu jedinu rečenicu... kroz taj jedan grad kroz koji si prošao, onako, usput, kao Antib ili Menton, a onda poželeo da se vratiš i uvek tu ostaneš?

Šta se dešava sa onim delom mog života koji nisam proživela, sa snovima koje nisam odsanjala, sa mestima koje nisam videla? Kuda odlaze? Kuda?

Tek trenutak jedan - uhvaćena ravnoteža u pokretu?

Sećanje je kao prekrojena prošlost, nešto što je moglo biti i ovako, i onako. 

Ako pođemo od pretpostavke da činjenice ne postoje, već samo naše tumačenje istih, šta bismo tek rekli za sećanje, koje je najčešće selektivno, zasnovano na stvarnosti koju su prekrojili - vreme, emocije i mašta?

Postoje ljudi koji se prave da su pametniji od drugih. Sa knjigom pod miškom, arsenalom zanimljivih priča u džepu i glagoljivim jezikom, plene neiskusne, dobronamerne i one željne oduška i instant-zabave. Treba provesti dovoljno vremena u njihovom društvu da shvatiš da su mnogo toga tek površno izguglalili - da znaju da je ajurveda tradicionalna indijska medicina, ali ne i više od toga, da su priče začinili da bi ostavili utisak...I onih drugih, za koje nikada ne bi rekao da znaju više od uobičajenog, a onda ih zatekneš sa knjigom u ruci... 

Sećam se, a sećanje je, kao što rekoh, selektivna i diskutabilna "stvar", i njega, drugačijeg, nevidljivog u prvom krugu, nekoga ko ne želi da se izdvaja, možda vođen filozofijom da sve što štrči, valja i saseći (mada, sad kad razmislim i to neizdvajanje, moglo je "značiti" izdvajanje, kao što i neprihvatanje nijednog izbora, može biti izbor), možda urođenom stidljivošću ili nesigurnošću stečenom u ranim danima ili školskim godinama opterećenim, kako sada to vole da kažu, vršnjačkim nasiljem (nekada je ono toliko suptilno, da se ni ne primećuje, a ne da se može nazvati nasiljem, ali često - okrutnije i sa dubljim ranama). 

Listam stare fotografije pokušavajući da otkrijem šta me je privuklo tom licu, za koje bih mogla reći da je sasvim obično, tom telu, koje se ne može podičiti svojom konfiguracijom...šta je to bilo ono što me je nateralo da zaustavim pogled, da zastanem... ali onda bih se morala vratiti u prošlost i morala bih ga gledati onim očima... i morala bih pronaći sebe - onakvu kakva sam nekad bila.

Ali fotografija je kao i sećanje uhvatila tek trenutak jedan, koji, sagledan očima posmatrača, izmiče verodostojnosti.

I tako, ostajem zatečena nepreciznošću sećanja, varkom da je moglo biti i ovako, i onako.