Putuješ, učiš, dobijaš na koloritu

Putovanje predstavlja ključ za razumevanje sebe i drugih. 

Ono te tera da razmišljaš, nagoni da osećaš više i dublje...

Čini da rasteš u vertikalu (ako se izuzme hrana koja povećava tvoju horizontalu:).

Ostavljamo Vegas iza nas. Krećemo put  Long Biča kroz pustinju Mohave.

Moram priznati da mi već nedostaje blještavi veštački svet kockarnica i hotela (ponekad volim da uživam u stvarima koji su na granici kiča - obilje koje se preliva, testo koje je toliko naraslo da izmiče kontroli).

A onda lepota gladovanja. Ravan i naizgled dosadan put. Planinski venci u daljini i pustinja u njihovoj senci. 

Neka vrsta strahopoštovanja prema razadaljini, prirodi, kosmosu. 

Možda bih mogla i da razmišljam o Darvinovoj teoriji ili Stvoritelju da ne moram da se usredsredim na Andreinu vožnju.

Kažu, da onaj ko ovde (misleći na Ameriku) nauči da vozi, može voziti bilo gde. Meni ovde vožnja nalikuje na video-igrice u kojima automobili iskrsavaju iz najneobičnijih pravaca u najneočekivanijem momentu.

Toliko koliko je ona opuštena (tek na ovoj fotki shvatam da sam je uhvatila u momentu dok žmuri, na podignutu nogu sam se već privikla), toliko sam ja pod stresom. 

Brojim minute kada ćemo napraviti pauzu u mestu Victorvil. 

Oaza u pustinji. Bioskop u šoping molu. Tražim da gledamo nešto lako što mogu da ispratim bez titla.

Haha, ovo je baš ono što mi treba - Girls trip. 

Komedija o četiri drugarice koje obnavljaju svoje prijateljstvo. Nešto kao Mamurluk u Vegasu. Komične i nezgodne situacije, piće i zabava, malo suza i pomirenja...

No, film o crncima sa crncima u bioskopu (bioskop nije baš dupke pun, ali nije baš i da mogu da se opustim - ni titl mi ne bi pomogao da ukapiram zašto se smeju dok se osvrćem oko sebe)

Sećam se Denisa, Andreinog prijatelja Kubanca, koji je jednom prilikom prokomentarisao: 

A šta mislite kako je meni kada stalno gledam film o belcima među belcima!

Svaki komentar na ovo bio bi suvišan.

Do sledećeg posta o putovanju u Sijetl u Vašingtonu.

Dozvoljeno pušenje

Da li znate koliko je vruće u Vegasu? 

Ma šta vruće! Pali, prži, ujeda. 

Noge otiču, usta - suva, od vreline ni šešir ne pomaže. 
Puši se na sve strane!

Sedimo u garaži čija su rol vrata malko podignuta i palimo filter cigarete od duvana kupljenog na kilo - marlboro na crno (kažu, bolji... i  jeftiniji).
Vrelina napolju, vrelina iznutra (ostali deo kuće je, hvala bogu, provetren).

U Nevadi, za razliku od zdrave:) Kalifornije, možete da pušite svuda, čak i u kazinu, uz automat u koju ubacujete 5, 10...20 dolarčića i kuckate po njemu satima ili kraće (u zavisnosti od toga kojom brzinom dobijate ili gubite novac).

Hajde, zapali, nudi me sestra dok uzaludno pokušavam da otmem koji  koint bezosećajnoj mahini. 
Vidim da si nervozna i da te ne bije početnička sreća.


I stvarno, bije me vreli vazduh kad otvorim prozor automobila, jer je Andrea, na putu dovde, u nekoliko navrata upalila grejanje (da ne prokuva ljuta mašina). 
Bije me klima u sestrinim kolima, koju je odvrnula do daske, jer pali, čini mi se, dve odjednom ( ne gine mi dimljena šunka da postanem). 
Bije me težina ustajalog vazduha i toplote u garaži sa napola zarolovnim ili odrolovanim vratima (u zavisnosti od toga da li je za vas čaša napola puna ili prazna).

Vegas se puši i vreo je u svakom pogledu. Pogotovo kad nastupa Magic Mike (većina žena verovatno zna o čemu je reč - ja nisam imala pojma). 
Za one poput mene, to vam je šou koji se odigrava  ispred vaših očiju, ali može i u vašem krilu - žene, ne opuštajte vilice i ne balavite previše:)

Momci, rekla bih od dvadesetak do tridesetak godina, obučeni u uniforme vatrogasaca, policajaca, građevinskih radnika i slično (pretpostavljam da bi izbor zanimanja trebalo da probudi interesovanje i odgovori na iščekivanja i maštanja publike) pred vama igraju, pevaju, neko se i obnaži više od pojasa (ali ne previše), laskaju vam (od nekoga dobijete i poljubac). 
Da biste imali i osećaj moći, dobijete i lažne parice koje bacate na obnažene momke.

Žene aplaudiraju, navijaju, vrište i reklo bi se, uživaju. 
Mukaraca, koji nisu izvođači, među publikom gotovo da i nema. Postoje doduše izuzeci, koji samo potvrđuju pravilo, i koji su tu  verovatno našli kako bi izašli u susret svojoj lepšoj polovini (ovo ipak nije Kalifornija:). 
Kada njihovoj dami neko priđe, ne preostaje im ništa drugo nego da to stoički istrpe - kad su već tu došli.

Žene najčešće dolaze u grupi i tu proslavljaju devojačko (ili neko drugo) veče - opuštajući se kao njihovi momci ili  muževi u striptiz-baru (htele smo i tamo: srce hoće, ali dupe neće - meni se od jednog pića, što bi deca rekla, slošilo).

Kao što su i momci za većinu posetiteljki bili hot, za mene su hot bile cene (25 dolara po piću - sva sreća što je meni i jedno bilo više nego dovoljno:).
Inače, ovde u Americi, malo šta je jeftino (ne mislim samo za nas iz Srbije, već i za pristojan narod koji radi osam sati i živi od te plate).
Svojevremeno mi je setra rekla: Dođi ovde, ponesi 1000 dolara i vratićeš se sa koferima punim garderobe. 
Ja gotovo da  do sada nisam videla nikakvu garderobu (osim na meštanima i turistima;) i po vintidž radnjama, kod nas bi rekli second handu). 
Bojim se da će oni, koji koliko-toliko  prate modu biti razočarani jer neću moći nekim novotarijama da ih obradujem (i kosu, koju sam pred Vegas stavila, skinula sam, jer je bukvalno počela da se raspada, a ja da se pušim pod njom).

Pušenje, ili zdravlje, odlučite sami:)))
Elem, u Vegasu sve je dozvoljeno i sve je vašoj zabavi podređeno.
Evo još nekoliko sličica:

Komšije će da me "biju" :)))

Lepe kuće "prolaze" kroz grad. 

Ja, na uglu 7. i Ulice trešanja, stojim gotovo sama.

Neki kažu da je to zbog toga što Ameri rmbaju po ceo dan (što je uglavnom tačno), drugi, da nisam potrefila tajming, inače bih videla komšije kako roštiljaju ili kose travu (Kad smo već kod komšija, njih ne viđam, ali ih zato čujem kad kućepazitelj afroamerikanac, levo od mene, raspali nešto mnogo jače od Boba Dilana i bluza, ili kada se mali Meksikanci u stanu preko puta svađaju oko kompjutera). 

Da kuća gori, verovatno bih zvala vatrogasce, a za sve ostalo postoji Amazon ili neka druga firma, koja će mi na vrata stana doneti sve što mi treba (ne daj bože, da mi zafali kafa ili nešto slično:) 

Ako je reč o kafi, oni je mahom nagnu nabrzaka (espreso) ili je nose u flašicama od kuće (kao moja ćerka) ili kupuju na putu do posla (amerikano, ja bih rekla razređen espreso:). Ona, "naša" - turska, sve sa prevrtanjem šoljica i gatanjem u iste, gotovo da i ne postoji. 

U stvari, možda je reč o istoj tečnosti samo spremljenoj drugačije, ili, što je za mene bitnije, drugačije konzumiranoj:(

Čitam Halo, Beograd Mome Kapora i sećam se kako sam svojevremeno (bilo je to pred kraj osmogodišnjeg školovanja) kupila celokupna njegova dela. Još uvek pamtim kako  mi je drug zamerio što sam se lišila džeparca zarad nekog, kao je on to tada rekao - dnevnog pisca. 

Da me sad vidi, shvatio bi da za mene nikada Moma Kapor nije bio "prolazna roba", jer, eto i sada, posle gotovo 40 godina smejem se zajedno sa njim i nostalgično prisećam nekih događaja kada smo, kada bi komšije otišle na plac ili more, čuvali jedni drugima stanove i kuće. 

Maštam kako bi bilo lepo da sledeće godine i ja ovim potencijalnim komšijama (sa slike gore) pričuvam kuću kad odu na neko prekookeansko putovanje:)))

Elem, evo jednog citata iz knjige:

Komšijama smo preko leta ostavljali ključeve od stana da zalivaju cveće i hrane ptice (Jedan moj rasejani i zaljubljeni prijatelj zalivao je do iznemoglosti komšijske papagaje sve dok se nisu udavili, a saksije su bile pune zrnaste hrane!)...
U komšijskim kućama se uvek slađe jelo. Sećam se, kada sam bio mali, pokupe nas uveče sa ulica i počnu da peru. Tek kada me operu, utvrde da nisam njihovo dete, pa me vrate mojima, a ponekad (o, radosti!) ostanem i da spavam kod njih...

Ne znam kako bi izgledalo ako bih ja pokupila koje Meksikanče ili crnče sa ulice:). Verovatno bi scenario bio poput onog u filmu Ratnici podzemlja.

No, za dan-dva putujemo u Las Vegas (Anja je kupila karte za Magičnog Majkla) i sad treba da se pobrinem da i sama postanem "magična", a ne da tumačim komšiluk, koji će da me otera dođavola:) budem li uprtila njihovo derle sa sobom.

Šalu na stranu, ovde komšije nemaju samo nabildovane mišiće, već poneki i "nabildovane" trepavice, sređene nokte i obrve.  Kako ne bi trebalo  da zaostajem:) sutra, pre puta, stavljam veštačku kosu. 

Trajaće dok se ne vratim u Beograd - nadam se i koji dan duže (to što neću prati kosu dve nedelje, i što ću možda dobiti perut ili vaške, who cares:).

Važno je da me vidite u novom izdanju.

Do tada jedna friška sličica:) bez kikica.

Pozdrav iz sunačane i  komšijske Kalifornije:)))

Dok ne probaš, nikad nećeš znati

Ovde sam već dve nedelje, a samo sam se jednom bućnula u neki zalizak od okeana u San Diegu. Zato sam rešila da odem do okeana pa kud puklo da puklo. 

Kaže meni moja ćera juče: To je daleko...ali pošto si tako uporna, evo: izađeš iz našeg stana, pa zaviješ levo i onda jedno sat vremena pravo 7.ulicom dok ne dođeš do Ximeno i onda desno do Second st. E, onda ćeš se snaći...videćeš banku, uostalom pitaj nekog, ali za jedno dva sata si tu...na Belmond shoru.

Ok. Pođem ja kako mi je rekla, levo pa Sedmom, ali nikako da nađem sledeću. Mobilni mi usahnuo. Usta presušila tražeći ulicu Ehplorer umesto Ximeno. Ljudi me zagledaju, čude se šta ova priča, ja mislim startuju me, prepadnem se i neokupana vratim se kući.

Usput srećem punačke Meksikance. Sin mi kaže kako samo fotkam debele ljude. A meni čudno. Nigde nisam videla toliko oznojenih tela u teretani, toliko flašica u rukama trkača, toliko egzibicija na skejtu i toliko debelih ljudi. 

U Americi moraš da vodiš računa o zdravlju jer je lečenje skupo. 
Andrea uzima i B, i C vitamin, i tablete cinka, i perlice belog luka i glukozamin, i opet kuburi sa kožom, i desnima, i zglobovima, ali se ne da. 
Ko će još da dopusti sebi luksuz da se razboli, ne ide na posao i plaća lekara. Zato ona ne puši, vežba i zdravo se hrani (i uzima vitamine:))

Kad smo kod hrane, ja samo jedem hot-dog i to u 7 Eleven , gde Ameri ne u ludilu ne bi jeli, ali ja ne mogu da odolim. 
Ne razbijam se baš od vežbanja, ali eto obijam noge po ovim njihovim ulicama. Da bi napokon danas ipak došla do okeana, prepešačila sam ceo Ocean Bulevar (Dustyn mi je lepo objasnio kako da stignem: Just right). 
I eto, da nisam probala i 55 minuta pešačila (a ne dva sata koliko je Andrea rekla), još bih brčkala noge u kadi.

I ne bih videla pravu sirenu

 i napravila ove lepe fotkice:

Ako ne probaš, nikad nećeš znati da li je vredelo.

P.S. 
Eh da, ne bih znala i da Long Beach ima i druge radnje osim 7 Eleven, i to ekskluzivne radnje, i drugačije ljude na ulicama, i ljude u kafićima i one u  restoranima:)))

Ako nisi bio na Prajdu - kao da te nema

Ovaj post pišem nedelju dana posle Parade u San Diegu, koja je okupila mnogobrojne "ponosne" učesnike, kao i one koji su manifestaciju podržali. 
Iskreno, ne znam kojih je bilo više, jer je Kalifornija, u kojoj se trenutno nalazim, i  gradovi kao što su Long Bič i Santa Monika, poznati kao omiljena mesta gej populacije. Koliko sam razumela ovo je bila i proslava 40-godišnjice? od osnivanja parade koja teži ukidanju razlika.

Do sada nisam prisustvovala ničemu sličnom, te ne mogu da poredim sa gej paradom, npr. u Beogradu, ali mislim da kod nas nije bila ovoliko brojna, da je obezbeđenje učesnika u Srbiji bilo maksimalno (ako ne i brojnije), dok ga na ulicama San Diega nisam ni videla (ovde su čak i policajci učestvovali u promenadi). 

Nisam homofobična, i sama sam bila u grupi ljudi koji su seksualno i emotivno orijentisani prema svom polu, ali mislim da je klima, makar ovde gde trenutno živim, pogodna za razvoj ideje da se razlike moraju ispoštovati, da budem politički korektna i ne kažem da je popularno biti gej.

U ovoj besplatnoj manifestaciji, kojoj je prisustovao višecifreni broj, rekla bih, dobro raspoloženih i gotovo navijački opredeljenih glealaca, uzele su učešće raznorazne organizacije, čija imena nisam upamtila, ali sam primetila i predstavnike crkve (mislim da nije ktolička, ali neka novog doba sigurno jeste).
E, sad,  da li je u pitanju novo doba ili se stara pesma samo glasnije peva, je li reč o Vorteksu, Matriksu ili Mandela efektu, tek ja sam na momente bila pretrpana nekom energijom koja mi je bila teška i koja se poput znoja tog vrelog subotnjeg dana lepila za moje telo i činila mi neki tugaljiv ukus u ustima. 
Nekako - kao da mi je svega bilo previše.

Ne znam da li smo svesni ili nesvesni kreatori svoje stvarnosti (i da li smo to uopšte), ali ako je istina da slično privlači slično, nekako mi se nameće misao da će prihvatanje razlika (po pravilu) dovesti do toga da razlika neće ni biti.

Nećemo li tada doći do one tačke kada će se duplirati, triplirati isti primerci, te nećemo imati više raznolikost, što je, po mom mišljenju, jedan od uslova za napredak.

Malo o ljubavi i vezama

Danas razmišljam o ljubavi: ljubavi prema sebi, prema partneru, prema prijatelju, prema drugom ljudskom biću.

Ja uvek kažem šta mi se sviđa, a šta ne; možda ne umem da izaberem tajming, ali kažem (onda kada prećutim znači da me ne interesuje, da me mrzi da objašnjam, jednostavno nije mi dovoljno stalo, čak ni za onu trunku neophodne uljudnosti - mada je to retko).

E, sad što me taj drugi ne čuje, ili ne želi da me čuje, ili se pravi da me ne čuje, to je druga stvar.

Kada kažem partneru: Hej, to i to mi smeta, očekujem da to razmotri (najbolje bi bilo da to promeni:))) ali ne ide to tako; kad-tad bi mi moj apsolutizam došao glave. 
Ako me ne čuje, kažem mu još jednom, pa još jednom. Može biti da mi on odgovori: Šta je, šta se dereš? ili Čujem! i da opet po tom pitanju ne uradi ništa.
Ja ću da zapnem kao sivonja, i ponavljaću iznova, i iznova, ali jednog momenta će mi dojaditi i ja ću otići. 

Problem nastaje onog trenutka kad ponovo pronađem sličnog  partnera koji posle nekog vremena prestaje da me čuje. To već znači da je problem u meni (često se desi da ti isti partnreri nisu isti:((( kad se nađu sa drugom partnerkom u vezi, što znači da ja pobuđujem u njima to nešto). 
Onda, valjda, ja, napokon, skapiram, da  sve što "rade" meni, zapravo ja "radim" sebi, i da mi "rade" to isto - što me svrbi i boli, dokle mogu da izdržim, dokle je moj prag tolerancije (ili mazohizma). 
Pa dobro, pošto sam ja uvek ja, i pošto nosim sebe na leđima u svakoj novoj vezi, gde ja to sebe ne želim da čujem, u kojoj oblasti?

Vrlo je važno, pošto odlično znamo da vreća nađe zakrpu, i da je onaj drugi, zapravo naše ogledalo, da dobro promotrimo šta je to što nas toliko sada žulja u toj vezi koja je još do juče bila idealna. Na primer, ako se svađamo oko definicije vernosti, i ako ja, na primer,  definišem kao prevaru i dopisivanje, i flertovanje, i  samu pomisao na drugu osobu, i ako to glasno kažem, a ta osoba nastavi to dalje da radi, a pri tome nije dala svoju definiciju ljubavi i odnosa, to znači da me ta osoba ne shvata dovoljno ozbiljno i tada treba da se pitam gde i u čemu ja sebe samu sagledavam na isti način.

Dalje, ako iz jedne veze izlazimo tako što nam je potrebna druga osoba da bi nas iz te veze izvela, zar se neće onda to ponoviti i sa sledećom osobom i sa narednom...i tako redom? Nećemo li stalno ponavljati isti obrazac nemajući hrabrosti da se suočimo sa osobom sa kojom smo, a i sa nama samima?

Sa druge strane, ako osoba pristaje da bude prevarena, na način koji za nju predstavlja prevaru, šta to pristajanje govori o njoj? Da je lenja, da ide linijom manjeg otpora, da pristaje na manje jer nema hrabrosti da se suoči sa problemom?

Ja nekada plačem, nekada vičem, nekada treskam. Mislim da je i to bolje od ćutanja. Znala sam svoju decu dobro da istreskam kada bi zakasnali pet minuta, ali isto tako i da čekam satima da se vrate i da mislim: Bože, samo da budu dobro, ali sam se uvek ponašala u skladu sa svojim emocijama. 
Znam da je kada udaraš nekoga, to znak vlastite nemoći i da se često ti osećaš gore nego ta osoba koju udaraš, ali i to je nešto, i to je bolje od ćutanja. 
Nikada nisam umela da ćutim. Za mene je to često znak ignorisanja (volela bih da je promišljanja)...mobilni pretplatnik nije dostupan... (Imam jednu koleginicu koja iz ko zna kog razloga prolazi  pord mene kao da me nema. Čini mi se da bi bolje bilo da me klepi dnevnikom po glavi nego da se ponaša kao da sam duh).

I ja se uvek, kako tada, tako i sada, pitam šta sam ja tome doprinela, a onda, kada shvatim da s tim nemam veze, kažem sebi: To je njeno (njegovo). Nemam ništa sa tim. 
I onda mogu mirno da spavam:)))
Sve dok reagujem, ima veze sa mnom. Kada prestanem, ne postoji, makar ne u mojoj realnosti:)

Dnevna doza Amereike

Ne znam da li je bezbedno šetati ulicama. Ja šetam. Ujutru naiđem na dvoje-troje, rekla bih - beskućnika, kako sede na klupi ispred ulaza, gde je i bus stanica (ne znam da li žive na ulici ili samo čekaju prevoz, ali prilično loše izgledaju).

        (Ovog na fotografiji sam opazila u parku. Pomislila sam da je zanemoćao, ali kako ga u                             povratku nisam videla, shvatila sam da je u međuvremenu živnuo:)

Na putu od 7. do 4.ulice, u kojoj postoje, rekoše mi, kakve-takve radnje, u čije bih izloge mogla da zavirim, pretiče me jedan Hispano na biciklu. Hej, možda bih mogla da nabavim i ja jedan. Tada bih manje skretala pažnju, mada me niko ni ovako ne gleda (a i nema ko).

Razmišljam o tome kako je Merilin skoro pričala o neočekivanom susretu  sa dva policajca, koja su se najednom našla ispred njenog vozila sa isukanim pištoljima. Kao na aerodromu, prilikom kontrole,  podigla je ruke u vis (nešto slično uradila sam i sama, kada mi je na nosaču aviona u San Diegu, službenik, po samom ulasku, ponudio da me slika, a ja podigla ruke misleći da će da me pretrese). 

Ovde, kada se mašiš za džep da pokažeš dozvolu, policajci ne znaju nećeš li možda da izvučeš pištolj, te su oni  za svaki slučaj - pripravni. 

Što je sigurno, sigurno je. Opreza nikada dosta (i sa jedne i sa druge strane).

U susret mi ide jedno tamnoputo dete od 10-ak godina, koje me, začudo, gleda. Ovog puta to činim i ja (ako se izuzmu Diznilend, zoovrt u San Diegu i Prajd, gde je u našem šarenolikom društvu bilo poprilično čokoladnih - to činim prvi put).


Velike. krupne oči. Radoznao pogled. Ne razlikujem da li potiče sa Jamajke, Kube ili Nigerije. 
Andrea kaže da se razlikuju. Nisam upamtila koji su manje druželjubivi. Valjda oni koji su došli iz Afrike i još se ne osećaju ni sami dovoljno prihvaćeni (ako pomazim njihovo dete po glavi, mogu i sama dobiti po tintari, upozorili su me rođaci u zoovrtu). 

Naravno, nije uvek tako, ali gde ima dima, ima i vatre.

Ulice su prazne jos neko vreme, ili još koji ćošak. Na 4. ulici, na kojoj bi trebalo da su radnje i kafeterije (sad vidim da ih je zanemarljv broj), preplaši me grupa bajkera. Oglašava se alarm na automobilu pored mene. Ubrzavam. Ne želim da imam ništa bilo sa čim što ne mogu da kontrolišem (a zapravo je pitanje i koliko toga kontrolišemo).

Amerika zaista pruža bezbroj mogućnosti, ali u principu, tvoj karakter određuje šta ćeš da izabereš, tako da na prvi pogled izgleda svejedno gde si, ali nije baš tako. 

Šta želim da kažem? 

Ovde se život ne uzima zdravo za gotovo. Ovde je život na svakodnevnoj probi. Ovde se ljudi sele iz jednog mesta u drugo, sa jednog posla na sledeći. Danas ti je prva komšinica i prijateljica Eva. Vrlo ste bliske. Uči te da spremaš tortilju i konzumiraš vino uz tapas, posle čega malko dremneš. Kada se preseliš, upoznaš meleskinju sa Jamajke, koja pušta Boba Marlija i  priča ti o vudu magiji...

Ovde ne znaš šta te čeka sutra, ali nije li već neko negde rekao da je (parafrazirano) depresivan onaj koji živi u prošlosti, anksiozan (uplašen i previše brižan), onaj koji je u budućnosti, tako da proizilazi da je savremeni Amerikanac u sadašnjosti, a kako sadašnjost predstavlja prezent - poklon, ispada da je on, ipak, na dobitku;)

Šetajući nekoliko ulica na levo i na desno (za slučaj da izgubim orijentaciju) shvatam da je na dobitku onaj ko ovde poseduje automobil (čak je i haski na sledećoj fotografiji u boljoj poziciji nego ja).

I ne samo to, oni koji poseduju automobile, nešto imaju. Po ulicama, šetaju oni koji najčešće ne poseduju ništa.

Isto je i sa Mekom. Po povratku iz San Siega sa gej parade svratile smo do Meka, ali nismo u njega nogom stupile. Naručile smo hranu iz automobila zato sto mi je Andrea objasnila da se tamo hrane samo siromašni iza kojih beskućnici skupljaju ostatke. 
Setila sam se francuske rivijere. Ni tamo nije bilo bolje u restoranima iz lanca brze hrane. 

Valjda svuda važi isto pravilo da se siromašni hrane nezdravo (jer ne mogu sebi da priušte sveže voće i povrce) dok su bogati zdraviji, jer jedu manje - a bolje.

Ne znam sta da mislim o sebi kad volim da ručkam u Meku:)

Na kraju, svraćam u jednu radnju polovnih stvari. Uživam u rezgledanju stare šivaće mašine, neobičnih komada vintidž odeće, koja u moru identičnih stvari predstavlja pravo osveženje...

da bih na kraju dala oduška i svojim otečenim stopalima - zaslužila su:) zar ne?

Kada i kako pamtiš

Kada pamtiš? Kada te lupe emocije? 

Džaba ti palme, okean, hoteli, ako nemaš osećanja koja te vezuju za mesta, ljude, stvari.

                                      (Sećanje na poljubac koji je proslavio kraj rata)

Po čemu se sećaš prvog poljupca: po udaru zuba o zube, po mestu gde se odigrao ili po emocijama koje su te strefile kao grom iz vedra neba?

Kako ćeš upamtiti neku  reklamu ili na koji način će ti najbrže prodati novi proizvod?
Onda kada reklama probudi neka osećanja u tebi, kad te slika podstakne na razmišljanje, izazove  reakciju...

Pre ćeš obratiti pažnju ako se vežeš za neku reč, npr.  reč - porodica, i onda, ako to izaziva lepa osećanja u tebi, naravno, da ćeš pre kupiti proizvod koji ti nude.

Kada ćeš postati prijatelj s nekom osobom? 

Onda, kada bez obzira na razliku u boji kože, poreklu, obrazovanju, uvidiš da nisi sam, da nisi jedini na ovom svetu što se sporo kreće i čeka raj:), kada shvatiš da postoji neko kao ti, sa istim pitanjem, sa istom nedoumicom...
Šta, nisam sam? Nisam jedini?
Smem da te dotaknem? 
Neće da boli?

Tako je i sa gradovima, prilaziš im, opipavaš u mraku ili hrliš ne reazmišljajući. 
Neki te primi raširenih ruku, drugi se mlitavo rukuje, sledećem je stisak čvrst.

Po čemu ću pamtiti putovanje  u SAD? Hoću li se sećati Diznilenda ili će mi fokus biti na Gej paradi u San Diegu? Da li ću u Holivudu videti Bulevar slavnih? 
Who cares? 
Ili ću se u Las Vegasu oprobati u ruletu? 
Možda je važno, možda i nije da li ću upamtiti Rodeo drive i Beberly Hills ili piceriju ispod našeg stana odakle nam, tvrde moji domaćini, dolaze bubašvabe:(

Naša putovanja određuju boje, mirisi, osećanja, a ne količina toga što smo videli. 
Naša putovanja određuju ljudi, prijatelji koje smo stekli.
Dokle smo u stanju da gledamo širom otvorenih očiju radoznalog deteta, koje ne zna za osudu, naša putovanja ličiće na ona iz bajki, u kojima su čuda moguća ako im se prepustimo.