Malo o ljubavi i vezama

Danas razmišljam o ljubavi: ljubavi prema sebi, prema partneru, prema prijatelju, prema drugom ljudskom biću.

Ja uvek kažem šta mi se sviđa, a šta ne; možda ne umem da izaberem tajming, ali kažem (onda kada prećutim znači da me ne interesuje, da me mrzi da objašnjam, jednostavno nije mi dovoljno stalo, čak ni za onu trunku neophodne uljudnosti - mada je to retko).

E, sad što me taj drugi ne čuje, ili ne želi da me čuje, ili se pravi da me ne čuje, to je druga stvar.

Kada kažem partneru: Hej, to i to mi smeta, očekujem da to razmotri (najbolje bi bilo da to promeni:))) ali ne ide to tako; kad-tad bi mi moj apsolutizam došao glave. 
Ako me ne čuje, kažem mu još jednom, pa još jednom. Može biti da mi on odgovori: Šta je, šta se dereš? ili Čujem! i da opet po tom pitanju ne uradi ništa.
Ja ću da zapnem kao sivonja, i ponavljaću iznova, i iznova, ali jednog momenta će mi dojaditi i ja ću otići. 

Problem nastaje onog trenutka kad ponovo pronađem sličnog  partnera koji posle nekog vremena prestaje da me čuje. To već znači da je problem u meni (često se desi da ti isti partnreri nisu isti:((( kad se nađu sa drugom partnerkom u vezi, što znači da ja pobuđujem u njima to nešto). 
Onda, valjda, ja, napokon, skapiram, da  sve što "rade" meni, zapravo ja "radim" sebi, i da mi "rade" to isto - što me svrbi i boli, dokle mogu da izdržim, dokle je moj prag tolerancije (ili mazohizma). 
Pa dobro, pošto sam ja uvek ja, i pošto nosim sebe na leđima u svakoj novoj vezi, gde ja to sebe ne želim da čujem, u kojoj oblasti?

Vrlo je važno, pošto odlično znamo da vreća nađe zakrpu, i da je onaj drugi, zapravo naše ogledalo, da dobro promotrimo šta je to što nas toliko sada žulja u toj vezi koja je još do juče bila idealna. Na primer, ako se svađamo oko definicije vernosti, i ako ja, na primer,  definišem kao prevaru i dopisivanje, i flertovanje, i  samu pomisao na drugu osobu, i ako to glasno kažem, a ta osoba nastavi to dalje da radi, a pri tome nije dala svoju definiciju ljubavi i odnosa, to znači da me ta osoba ne shvata dovoljno ozbiljno i tada treba da se pitam gde i u čemu ja sebe samu sagledavam na isti način.

Dalje, ako iz jedne veze izlazimo tako što nam je potrebna druga osoba da bi nas iz te veze izvela, zar se neće onda to ponoviti i sa sledećom osobom i sa narednom...i tako redom? Nećemo li stalno ponavljati isti obrazac nemajući hrabrosti da se suočimo sa osobom sa kojom smo, a i sa nama samima?

Sa druge strane, ako osoba pristaje da bude prevarena, na način koji za nju predstavlja prevaru, šta to pristajanje govori o njoj? Da je lenja, da ide linijom manjeg otpora, da pristaje na manje jer nema hrabrosti da se suoči sa problemom?

Ja nekada plačem, nekada vičem, nekada treskam. Mislim da je i to bolje od ćutanja. Znala sam svoju decu dobro da istreskam kada bi zakasnali pet minuta, ali isto tako i da čekam satima da se vrate i da mislim: Bože, samo da budu dobro, ali sam se uvek ponašala u skladu sa svojim emocijama. 
Znam da je kada udaraš nekoga, to znak vlastite nemoći i da se često ti osećaš gore nego ta osoba koju udaraš, ali i to je nešto, i to je bolje od ćutanja. 
Nikada nisam umela da ćutim. Za mene je to često znak ignorisanja (volela bih da je promišljanja)...mobilni pretplatnik nije dostupan... (Imam jednu koleginicu koja iz ko zna kog razloga prolazi  pord mene kao da me nema. Čini mi se da bi bolje bilo da me klepi dnevnikom po glavi nego da se ponaša kao da sam duh).

I ja se uvek, kako tada, tako i sada, pitam šta sam ja tome doprinela, a onda, kada shvatim da s tim nemam veze, kažem sebi: To je njeno (njegovo). Nemam ništa sa tim. 
I onda mogu mirno da spavam:)))
Sve dok reagujem, ima veze sa mnom. Kada prestanem, ne postoji, makar ne u mojoj realnosti:)