Komšije će da me "biju" :)))

Lepe kuće "prolaze" kroz grad. 

Ja, na uglu 7. i Ulice trešanja, stojim gotovo sama.

Neki kažu da je to zbog toga što Ameri rmbaju po ceo dan (što je uglavnom tačno), drugi, da nisam potrefila tajming, inače bih videla komšije kako roštiljaju ili kose travu (Kad smo već kod komšija, njih ne viđam, ali ih zato čujem kad kućepazitelj afroamerikanac, levo od mene, raspali nešto mnogo jače od Boba Dilana i bluza, ili kada se mali Meksikanci u stanu preko puta svađaju oko kompjutera). 

Da kuća gori, verovatno bih zvala vatrogasce, a za sve ostalo postoji Amazon ili neka druga firma, koja će mi na vrata stana doneti sve što mi treba (ne daj bože, da mi zafali kafa ili nešto slično:) 

Ako je reč o kafi, oni je mahom nagnu nabrzaka (espreso) ili je nose u flašicama od kuće (kao moja ćerka) ili kupuju na putu do posla (amerikano, ja bih rekla razređen espreso:). Ona, "naša" - turska, sve sa prevrtanjem šoljica i gatanjem u iste, gotovo da i ne postoji. 

U stvari, možda je reč o istoj tečnosti samo spremljenoj drugačije, ili, što je za mene bitnije, drugačije konzumiranoj:(

Čitam Halo, Beograd Mome Kapora i sećam se kako sam svojevremeno (bilo je to pred kraj osmogodišnjeg školovanja) kupila celokupna njegova dela. Još uvek pamtim kako  mi je drug zamerio što sam se lišila džeparca zarad nekog, kao je on to tada rekao - dnevnog pisca. 

Da me sad vidi, shvatio bi da za mene nikada Moma Kapor nije bio "prolazna roba", jer, eto i sada, posle gotovo 40 godina smejem se zajedno sa njim i nostalgično prisećam nekih događaja kada smo, kada bi komšije otišle na plac ili more, čuvali jedni drugima stanove i kuće. 

Maštam kako bi bilo lepo da sledeće godine i ja ovim potencijalnim komšijama (sa slike gore) pričuvam kuću kad odu na neko prekookeansko putovanje:)))

Elem, evo jednog citata iz knjige:

Komšijama smo preko leta ostavljali ključeve od stana da zalivaju cveće i hrane ptice (Jedan moj rasejani i zaljubljeni prijatelj zalivao je do iznemoglosti komšijske papagaje sve dok se nisu udavili, a saksije su bile pune zrnaste hrane!)...
U komšijskim kućama se uvek slađe jelo. Sećam se, kada sam bio mali, pokupe nas uveče sa ulica i počnu da peru. Tek kada me operu, utvrde da nisam njihovo dete, pa me vrate mojima, a ponekad (o, radosti!) ostanem i da spavam kod njih...

Ne znam kako bi izgledalo ako bih ja pokupila koje Meksikanče ili crnče sa ulice:). Verovatno bi scenario bio poput onog u filmu Ratnici podzemlja.

No, za dan-dva putujemo u Las Vegas (Anja je kupila karte za Magičnog Majkla) i sad treba da se pobrinem da i sama postanem "magična", a ne da tumačim komšiluk, koji će da me otera dođavola:) budem li uprtila njihovo derle sa sobom.

Šalu na stranu, ovde komšije nemaju samo nabildovane mišiće, već poneki i "nabildovane" trepavice, sređene nokte i obrve.  Kako ne bi trebalo  da zaostajem:) sutra, pre puta, stavljam veštačku kosu. 

Trajaće dok se ne vratim u Beograd - nadam se i koji dan duže (to što neću prati kosu dve nedelje, i što ću možda dobiti perut ili vaške, who cares:).

Važno je da me vidite u novom izdanju.

Do tada jedna friška sličica:) bez kikica.

Pozdrav iz sunačane i  komšijske Kalifornije:)))