Putuješ, učiš, dobijaš na koloritu

Putovanje predstavlja ključ za razumevanje sebe i drugih. 

Ono te tera da razmišljaš, nagoni da osećaš više i dublje...

Čini da rasteš u vertikalu (ako se izuzme hrana koja povećava tvoju horizontalu:).

Ostavljamo Vegas iza nas. Krećemo put  Long Biča kroz pustinju Mohave.

Moram priznati da mi već nedostaje blještavi veštački svet kockarnica i hotela (ponekad volim da uživam u stvarima koji su na granici kiča - obilje koje se preliva, testo koje je toliko naraslo da izmiče kontroli).

A onda lepota gladovanja. Ravan i naizgled dosadan put. Planinski venci u daljini i pustinja u njihovoj senci. 

Neka vrsta strahopoštovanja prema razadaljini, prirodi, kosmosu. 

Možda bih mogla i da razmišljam o Darvinovoj teoriji ili Stvoritelju da ne moram da se usredsredim na Andreinu vožnju.

Kažu, da onaj ko ovde (misleći na Ameriku) nauči da vozi, može voziti bilo gde. Meni ovde vožnja nalikuje na video-igrice u kojima automobili iskrsavaju iz najneobičnijih pravaca u najneočekivanijem momentu.

Toliko koliko je ona opuštena (tek na ovoj fotki shvatam da sam je uhvatila u momentu dok žmuri, na podignutu nogu sam se već privikla), toliko sam ja pod stresom. 

Brojim minute kada ćemo napraviti pauzu u mestu Victorvil. 

Oaza u pustinji. Bioskop u šoping molu. Tražim da gledamo nešto lako što mogu da ispratim bez titla.

Haha, ovo je baš ono što mi treba - Girls trip. 

Komedija o četiri drugarice koje obnavljaju svoje prijateljstvo. Nešto kao Mamurluk u Vegasu. Komične i nezgodne situacije, piće i zabava, malo suza i pomirenja...

No, film o crncima sa crncima u bioskopu (bioskop nije baš dupke pun, ali nije baš i da mogu da se opustim - ni titl mi ne bi pomogao da ukapiram zašto se smeju dok se osvrćem oko sebe)

Sećam se Denisa, Andreinog prijatelja Kubanca, koji je jednom prilikom prokomentarisao: 

A šta mislite kako je meni kada stalno gledam film o belcima među belcima!

Svaki komentar na ovo bio bi suvišan.

Do sledećeg posta o putovanju u Sijetl u Vašingtonu.