Evo me na aerodromu Minneapolis u Minesoti, na pretposlednjoj destinaciji.
Ako sam sve uradila kako treba, a reklo bi se da jesam, pošto sam ovde gde sam, proći ću samo sa otečenim nogama, zakrvavljenim očima i okrnjenim zubom. Za noge sam kriva sama, jer mi je izgled ispred udobnosti:(, za nespavanje - "cimerka" koja je sve vreme kašljala, a za zub, druga, koja me je raspalila metalnim priveskom sa ključevima dok sam jela:(
Ali ništa mi ne može pokvariti raspoloženje, pa ni narušena estetika.
Gledam ovu malu u redu do mog i mislim na Andreu koju ću za koji sat zagrliti.
A ja pismo ne predadoh pa sam tražila od Andree adresu da pošaljem na starinski način - poštanskom kočijom.
ОдговориИзбришиTo je tako slatko. Niko više ni ne piše, ni ne dobija pisma...znaš onaj osećaj kad čekaš danima da ti se neko javi:)
ОдговориИзбришиАутор је уклонио коментар.
ОдговориИзбриши