Jedne večeri delite isti krevet, iste snove, iste nade. Sledećeg jutra se budite svako na svojoj strani kreveta. Ni ne znate šta vas je snašlo dok koračate jedno uz drugo, a zapravo - već svako na svojoj putanji.
Osećanja su nežna i krhka. Niko ne garantuje da će da potraju. Izgovarate reči poput: volim te, zaljubljen sam, želim da ostanem s tobom do kraja života, ali kao da se taj kraj života približi već u narednom trenutku pri susretu sa primamljivim dekolteom ili kakvom ljubaznom rečju.
Ko da se upušta u dublje odnose sa takvim Damoklovim mačem nad glavom?
Ćerka me pita: Imaš li ti prijateljice iz osnovne škole? Nemam. Imala sam. I danas pamtim datume njihovih rođendana, šta su volele, a šta nisu. Međusobno su se okumile i te iste rođendane verovatno i danas proslavljaju zajedno.
Pre neko veče generacija iz Pete proslavljala je 35 godina od velike mature. Došla sam. Prepoznala i sedela sam samo sa jednim bivšim đakom IV2.
Da li je to moja greška što nisam umela da odnegujem odnose ili oni nisu bili hvale vredni, ili greška "šuvarice" koja nas je primoravala da menjamo odeljenja svake godine; život koji nas je odvukao na razne strane, ili strah da život ne počneš da gradiš na vezama koje će jednoga dana da nestanu (jer, kao što već rekoh, osećanja su krhka i prolazna "roba")?
Šopenhauer, veliki nemački filozof, poznat kao "mizantrop", imao je običaj da kaže da ljude u društvo tera unutrašnja praznina i dosada. Pitanje je koliko čovek ume i može da bude sam. Nekoga samoća jača. drugoga slabi i plaši.
Pre neko veče generacija iz Pete proslavljala je 35 godina od velike mature. Došla sam. Prepoznala i sedela sam samo sa jednim bivšim đakom IV2.
Da li je to moja greška što nisam umela da odnegujem odnose ili oni nisu bili hvale vredni, ili greška "šuvarice" koja nas je primoravala da menjamo odeljenja svake godine; život koji nas je odvukao na razne strane, ili strah da život ne počneš da gradiš na vezama koje će jednoga dana da nestanu (jer, kao što već rekoh, osećanja su krhka i prolazna "roba")?
Šopenhauer, veliki nemački filozof, poznat kao "mizantrop", imao je običaj da kaže da ljude u društvo tera unutrašnja praznina i dosada. Pitanje je koliko čovek ume i može da bude sam. Nekoga samoća jača. drugoga slabi i plaši.
Gledam u Munkovu sliku Krik nastalu u prvobitnoj verziji krajem 19.veka. Ništa manje (ako ne i više) nije anksiozan čovek danas.
Postoji realan strah od realne opasnosti - kada moje telo daje znake za uzbunu jer ka meni juriša iskeženi zastrašujići pas koji će sledećeh časa kidisati na mene ako nekako ne stignem da se sklonim, ali šta ako moj sistem uzbune pišti sve vreme kao preosetljivi alarm na automobilu koji reaguje i na najmanji pokret?
Nismo li donekle svi postali nalik na ovu neodređenu individuu sa krikom na licu?
U kojoj meri smo postali otuđeni jedni od drugih (pa i od samih sebe) i od stvarnosti?
Koliko smo spremni da izađemo iz opštepoznatog miljea plašeći se neizvesnosti narednog trenutka za koji ne znamo šta nosi?
Koliko smo uostalom prestravljeni sami sobom, podrumima i mračnim delovima vlastite duše?
Postoji realan strah od realne opasnosti - kada moje telo daje znake za uzbunu jer ka meni juriša iskeženi zastrašujići pas koji će sledećeh časa kidisati na mene ako nekako ne stignem da se sklonim, ali šta ako moj sistem uzbune pišti sve vreme kao preosetljivi alarm na automobilu koji reaguje i na najmanji pokret?
Nismo li donekle svi postali nalik na ovu neodređenu individuu sa krikom na licu?
U kojoj meri smo postali otuđeni jedni od drugih (pa i od samih sebe) i od stvarnosti?
Koliko smo spremni da izađemo iz opštepoznatog miljea plašeći se neizvesnosti narednog trenutka za koji ne znamo šta nosi?
Koliko smo uostalom prestravljeni sami sobom, podrumima i mračnim delovima vlastite duše?
Ponekad ne postoji logično objašnjenje i veza između određenog sleda događaja koja se može umom dokučiti. Da li je Kamijev Merso zaista bio ravnodušan prema smrti svoje majke i ubistvu koje je počinio?
Da li potreba da ovaj svet razumemo kao poredak, u kome se sve dešava sa nekim smislom, vodi ka apsurdu - kao što je apsurdno hapšenje glavnog junaka Kafkinog Procesa?
Da li se baš sve može objasniti ili često treba samo da se opustimo i ne razmišljamo ni o čemu?
Smisao života, ha, pa možda on i ne postoji.
Da li potreba da ovaj svet razumemo kao poredak, u kome se sve dešava sa nekim smislom, vodi ka apsurdu - kao što je apsurdno hapšenje glavnog junaka Kafkinog Procesa?
Da li se baš sve može objasniti ili često treba samo da se opustimo i ne razmišljamo ni o čemu?
Smisao života, ha, pa možda on i ne postoji.
Moja ćerka kaže da se možeš zaljubiti na prvi pogled. Njen poznanik je imao šest ili sedam godina kada je prvi put ugledao skejt. Od tada je to ljubav njegovog života.
Da li nas to u životu određuje strast (kad kažem strast ne mislim samo na seksualnu, već na ono osećanje kada vam je veoma stalo do nečega)? Da li je to ono što nas po ovom svetu goni i vodi, nešto što u krajnjoj liniji daje završni pečat?
Da li nas to u životu određuje strast (kad kažem strast ne mislim samo na seksualnu, već na ono osećanje kada vam je veoma stalo do nečega)? Da li je to ono što nas po ovom svetu goni i vodi, nešto što u krajnjoj liniji daje završni pečat?
Ali, ako su osećanja krhka stvar, nije li i strast vrsta osećanja, i nije li ono onda shodno promeni?
Hoće li strast prema skejtu sutra da bude zamenjena strašću prema motorima ili nekim ekstremnim sportovima koji pumpaju adrenalin?
Hoće li strast prema skejtu sutra da bude zamenjena strašću prema motorima ili nekim ekstremnim sportovima koji pumpaju adrenalin?
Hoćemo li se protiv apsurda života boriti? Hoćemo li pružiti ruku jedno ka drugom i pokušati da budemo manje otuđeni? Hoćemo li se pobuniti protiv stvari, ljudi i okolnosti koje nas otuđuju od samog života?
Nažalost, to je činjenica, da su ljudi sve više otuđeni. Razlog ne znam, ali sam sigurna da to ne može biti samo tempo života. Imam utisak da beže, da što pre žele da se bežeći, zavlače u svoje kutije, koje nekad čak nemaju ni prozore. Obavljaju smao ono što moraju, a kada ih pozovete, na neko druženje, kao da ste ih opekli, pobegnu, pod izgovorom, "nemam vremena". Nije mi, ni neće biti jasno, kako mogu da "nemaju vremena", to je jedino, čega moraju imati, da ne bi "skrenuli". Upravo se to i događa, "skreću" u mračne lavirinte, a toga možda nisu ni svesni. Nemaju pojma ti "nevremenaši", koje ne možeš da pozoveš ni najobičnije piće, koliko gube. Dani idu, godine se nižu, oni i dalje "nemaju vremena", a nemaju pojma ni zašto ga nemaju, valjda to po inerciji izgovaraju, ostavljajući vas "sa viškom vremena", sa izrazom "krika" na licu, da sačekate, da pronađu "vreme".
ОдговориИзбришиDraga Miroslava, život se sveo na kutije i foldere. Rodiš se u jednoj, živiš u drugoj, radiš u trećoj, umnreš u sledećoj. Pitanje je samo koliko nas to primećuje.
ИзбришиVeoma mladi ljudi nemaju stroge kriterijume pri izboru "prijatelja", u neprestanoj potrazi za "zabavom" svako društvo koje te ne opterećuje i ne "smara" zadovoljava tu potrebu za lakim, neobaveznim sadržajem. Vremenom postajemo kritični,tražimo smisao u toj razmeni koja podrazumeva davanje i primanje ljudskog sadržaja.Više nije dovoljno to što smo išli u isto obdanište ili školu; što smo komšije pa nam se putevi zgodno prepliću.Potrebno nam je da podelimo nešto više od pukog slobodnog vremena.Zajednička interesovanja, identična ideološka matrica,pogled na život...dođe vreme za velike teme, a otkriješ da nemaš s kim da podeliš svoje nade i strahove. Stari prijatelji - "lajt" varijanta - postaju smarači;sastajemo se po inerciji dajući onoliko koliko se od nas očekuje.Hrabrost je suočiti se s tim bez griže savesti i otvoriti prostor za novi krug.Važno je prepoznati taj trenutak, skinuti period života kao zmija košuljicu - sa svim pratećim mobilijarom, uključujući i "prijatelje".Verujem da su prijateljstva kao godovi drveta - svaki sledeći prsten je novi izazov i prilika da se dogodi onaj značajan susret ljudskih bića koji obogaćuje.
ОдговориИзбриши