Dnevna doza Amereike

Ne znam da li je bezbedno šetati ulicama. Ja šetam. Ujutru naiđem na dvoje-troje, rekla bih - beskućnika, kako sede na klupi ispred ulaza, gde je i bus stanica (ne znam da li žive na ulici ili samo čekaju prevoz, ali prilično loše izgledaju).

        (Ovog na fotografiji sam opazila u parku. Pomislila sam da je zanemoćao, ali kako ga u                             povratku nisam videla, shvatila sam da je u međuvremenu živnuo:)

Na putu od 7. do 4.ulice, u kojoj postoje, rekoše mi, kakve-takve radnje, u čije bih izloge mogla da zavirim, pretiče me jedan Hispano na biciklu. Hej, možda bih mogla da nabavim i ja jedan. Tada bih manje skretala pažnju, mada me niko ni ovako ne gleda (a i nema ko).

Razmišljam o tome kako je Merilin skoro pričala o neočekivanom susretu  sa dva policajca, koja su se najednom našla ispred njenog vozila sa isukanim pištoljima. Kao na aerodromu, prilikom kontrole,  podigla je ruke u vis (nešto slično uradila sam i sama, kada mi je na nosaču aviona u San Diegu, službenik, po samom ulasku, ponudio da me slika, a ja podigla ruke misleći da će da me pretrese). 

Ovde, kada se mašiš za džep da pokažeš dozvolu, policajci ne znaju nećeš li možda da izvučeš pištolj, te su oni  za svaki slučaj - pripravni. 

Što je sigurno, sigurno je. Opreza nikada dosta (i sa jedne i sa druge strane).

U susret mi ide jedno tamnoputo dete od 10-ak godina, koje me, začudo, gleda. Ovog puta to činim i ja (ako se izuzmu Diznilend, zoovrt u San Diegu i Prajd, gde je u našem šarenolikom društvu bilo poprilično čokoladnih - to činim prvi put).


Velike. krupne oči. Radoznao pogled. Ne razlikujem da li potiče sa Jamajke, Kube ili Nigerije. 
Andrea kaže da se razlikuju. Nisam upamtila koji su manje druželjubivi. Valjda oni koji su došli iz Afrike i još se ne osećaju ni sami dovoljno prihvaćeni (ako pomazim njihovo dete po glavi, mogu i sama dobiti po tintari, upozorili su me rođaci u zoovrtu). 

Naravno, nije uvek tako, ali gde ima dima, ima i vatre.

Ulice su prazne jos neko vreme, ili još koji ćošak. Na 4. ulici, na kojoj bi trebalo da su radnje i kafeterije (sad vidim da ih je zanemarljv broj), preplaši me grupa bajkera. Oglašava se alarm na automobilu pored mene. Ubrzavam. Ne želim da imam ništa bilo sa čim što ne mogu da kontrolišem (a zapravo je pitanje i koliko toga kontrolišemo).

Amerika zaista pruža bezbroj mogućnosti, ali u principu, tvoj karakter određuje šta ćeš da izabereš, tako da na prvi pogled izgleda svejedno gde si, ali nije baš tako. 

Šta želim da kažem? 

Ovde se život ne uzima zdravo za gotovo. Ovde je život na svakodnevnoj probi. Ovde se ljudi sele iz jednog mesta u drugo, sa jednog posla na sledeći. Danas ti je prva komšinica i prijateljica Eva. Vrlo ste bliske. Uči te da spremaš tortilju i konzumiraš vino uz tapas, posle čega malko dremneš. Kada se preseliš, upoznaš meleskinju sa Jamajke, koja pušta Boba Marlija i  priča ti o vudu magiji...

Ovde ne znaš šta te čeka sutra, ali nije li već neko negde rekao da je (parafrazirano) depresivan onaj koji živi u prošlosti, anksiozan (uplašen i previše brižan), onaj koji je u budućnosti, tako da proizilazi da je savremeni Amerikanac u sadašnjosti, a kako sadašnjost predstavlja prezent - poklon, ispada da je on, ipak, na dobitku;)

Šetajući nekoliko ulica na levo i na desno (za slučaj da izgubim orijentaciju) shvatam da je na dobitku onaj ko ovde poseduje automobil (čak je i haski na sledećoj fotografiji u boljoj poziciji nego ja).

I ne samo to, oni koji poseduju automobile, nešto imaju. Po ulicama, šetaju oni koji najčešće ne poseduju ništa.

Isto je i sa Mekom. Po povratku iz San Siega sa gej parade svratile smo do Meka, ali nismo u njega nogom stupile. Naručile smo hranu iz automobila zato sto mi je Andrea objasnila da se tamo hrane samo siromašni iza kojih beskućnici skupljaju ostatke. 
Setila sam se francuske rivijere. Ni tamo nije bilo bolje u restoranima iz lanca brze hrane. 

Valjda svuda važi isto pravilo da se siromašni hrane nezdravo (jer ne mogu sebi da priušte sveže voće i povrce) dok su bogati zdraviji, jer jedu manje - a bolje.

Ne znam sta da mislim o sebi kad volim da ručkam u Meku:)

Na kraju, svraćam u jednu radnju polovnih stvari. Uživam u rezgledanju stare šivaće mašine, neobičnih komada vintidž odeće, koja u moru identičnih stvari predstavlja pravo osveženje...

da bih na kraju dala oduška i svojim otečenim stopalima - zaslužila su:) zar ne?