Narcisa, muških ili ženskih, ima svuda oko nas. Oni ti neće prići prvi. Za njih ne važe stihovi iz Opomene Mike Antića (Važno je možda i to da znamo: čovek je željen, tek ako želi...).
Oni su zaljubljeni u sebe u ogledalu, u svoj lik u barici ili na nebu.
Ukoliko i podare srce drugom, makar na tren, to je zato što vide svoj odraz u tim drugim očima. Kada se on izgubi, nestaju i oni bez traga.
Mnogo vode računa o svom izgledu, prate modu, naravno, ne podnose ako nisu u centru pažnje, stalno pričaju o sebi ističući gde su sve bili, šta su radili i šta sve postigli. Kad pogledamo Fejs ili neku drugu društvenu mrežu, možemo znati šta su sve jeli i gde su i s kim bili. Ako i sami nisu poznate ličnosti, fotkaju se sa poznatima, ili su s nekima od njih bili u razredu, znaju ovog ili onog, ali niko nije poput njih: NIKO, NIKO, KAO JA, NIKO KAO JAAAA...
Ako obratimo pažnju na sve veći broj selfija, sve će nam postati kristalno jasno, ali isto tako možemo se upitati da li se narcisoidnost tiče samo pojedinca ili celokupnog današnjeg društva, gde se forma stavlja iznad suštine, kao i šarena ambalaža ispred kvaliteta proizvoda.
Ovaj današnji svet prepun je Narcisa, ali to više nisu likovi iz mitova o gordom mladiću koji je od strane ostavljenog obožavaoca proklet da zavoli ono što mu je nedostižno, ili knjiga - Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda, npr.
U prologu Alhemičara, Paolo Koeljo je ispričao kako je Oskar Vajld nešto drugačije ispripovedao priču o Narcisu, tj. o tome kako je slatkovodno jezero postalo slano od suza, ali ono nije plakalo za lepim mladićem (ono čak nije ni znalo da je Narcis lep), koji se, zaljubivši se u sopstveni lik u vodi, utopio, već zato što više nije videlo svoj odraz u njegovim očima ( Oplakujem Narcisa zato što sam uvek kada bi se on nagao nad mene moglo u dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.)
Oni su od mesa, ali da li i od krvi, to se već ne može tvrditi. Pa ipak, ja mislim da oni "krvare" i to upravo zbog već pomenutih Mikinih stihova, jer ne shvataju da moraju da daju da bi dobili, da će biti željeni tek ako žele, uostalom i postati celi tek kad sretnu komadić sebi podoban.
Ako obratimo pažnju na sve veći broj selfija, sve će nam postati kristalno jasno, ali isto tako možemo se upitati da li se narcisoidnost tiče samo pojedinca ili celokupnog današnjeg društva, gde se forma stavlja iznad suštine, kao i šarena ambalaža ispred kvaliteta proizvoda.
Ovaj današnji svet prepun je Narcisa, ali to više nisu likovi iz mitova o gordom mladiću koji je od strane ostavljenog obožavaoca proklet da zavoli ono što mu je nedostižno, ili knjiga - Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda, npr.
U prologu Alhemičara, Paolo Koeljo je ispričao kako je Oskar Vajld nešto drugačije ispripovedao priču o Narcisu, tj. o tome kako je slatkovodno jezero postalo slano od suza, ali ono nije plakalo za lepim mladićem (ono čak nije ni znalo da je Narcis lep), koji se, zaljubivši se u sopstveni lik u vodi, utopio, već zato što više nije videlo svoj odraz u njegovim očima ( Oplakujem Narcisa zato što sam uvek kada bi se on nagao nad mene moglo u dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.)
Oni su od mesa, ali da li i od krvi, to se već ne može tvrditi. Pa ipak, ja mislim da oni "krvare" i to upravo zbog već pomenutih Mikinih stihova, jer ne shvataju da moraju da daju da bi dobili, da će biti željeni tek ako žele, uostalom i postati celi tek kad sretnu komadić sebi podoban.
Tako možemo reći da i Narcisi, plaču, ali zato što ne mogu da vole. Oni se možda i zaljube, i kao i svi zaljubljeni idealizuju svog partnera, ali posle izvesnog perioda, tri, šest meseci, dve godine, idu dalje jer nisu sposobni da vole nikoga drugoga osim sebe. Zadovoljni su samo dok imaju taj osećaj u grudima, dok im kolena klecaju, misli vrludaju. Nisu stalni i sa njima je gotovo nemoguće biti.
Нема коментара:
Постави коментар