Sve naše mane treba pripisati roditeljima:) Srećna Nova...

                                                               (skinuto sa neta)

U najnovijoj Koeljovoj knjizi Špijunka, pročitala sam kako glavna junakinja, voljena i omražena Mata Hari, pominje Frojda u zanimljivom tumačenju (u smislu, kako je u vreme boravaka u Beču upoznala čoveka, tada veoma popularnog, ali čijeg se imena ne seća:), koga ljudi obožavaju, jer tvrdi kako sve naše mane treba pripisati našim roditeljima.

Kao nekadašnje dete, a sada kao odrastao čovek, najzad mogu da se osetim rasterećeno i svu krivicu prebacim na svoje roditelje.

Kao roditelj, i te kako mogu da se osetim preopterećeno, i to trostruko. I ne mogu da se ne setim Duška Radovića i njegove čuvene rečenice iz knjige Beograde, dobro jutro: Roditelji, tucite svoju decu kad primetite da liče na vas. 

U svom najnovijem romanu, Koeljova junakinja, kroz pisma ćerki, koju više nikada neće videti, priča priču o svom životu, nešto što nalikuje na ispovest i amanet, ujedno.

Šta je to što ostavljamo svojoj deci kao zaostavštinu? Stanove, kuće, avione, kamione ili duhovno blago?
Ja bih volela i prvo i drugo.
Za prvo sam, očigledno - okasnila, a za ovo drugo, bojim se da ono ne bude - potanje:)

P.S.
Za koji sat ući ćemo u 2017. kada će se navršiti 100 godina od odlaska sa ovog sveta Margarete Gertrude Zele, poznatije kao Mata Hari. 
Nadam se da za nas ostale naredna godina neće biti tako pogubna:)

Zarad toga, srećna Nova:)

A cup of tea

Sve, ili gotovo sve, u jednoj rečenici, doduše, podužoj...

Kada malo šta još ostane: rodiš se, rasteš, sazrevaš...zaljubljuješ se, završiš fakultet, udaš se, rađaš...pričaš o teškoćama oko podizanja dece, jedva čekaš da odrastu, a kada odrastu, žališ što više nisu mali...ostvariš se profesionalno, porodično...želiš ili ne želiš unučiće, jer te oni podsećaju na starost koja sledi...odlaziš u penziju, tvoji prijatelji se osipaju...oni, koji su ostali, ili žive burnije da bi nadoknadili ono što su propustili, ili jednostavno više ne mare za mnogo toga...možda si i ti već star, ili se tako osećaš, ali ne želiš to da priznaš...možda želiš drugu, treću šansu, ali je sve manje opcija za resetovanje...možda nisi iskoristio mogućnosti koje bi ti pružile udobnu starost...možda te sada zanimaju samo knjige i putovanja, a možda si i istinski gladan kao pas, pa režiš na sve one koji imaju topli dom i svečano postavljen sto...možda si štedeo za crne dane i onda su oni došli kao kletvom privučeni, ili si  možda uživao, ali bahato, ne razmišljajući o posledicama i o tome da sve jednom dođe na naplatu...a možda si jednostavno zadovoljan dovoljnim i sediš negde u ovoj decembarskoj noći sa šoljicom zelenog čaja posutog izrendanim đumbirom, sediš i samo osećaš kako se njegova toplota i oporost razlivaju tvojim telom...možda.

Pazite je, muško je...ili post o Stefiju

Kada je trebalo da se rodi, njihov otac:), uzbuđeno je rekao babici: Pazite je (misleći na mene), muško je (misleći na njega)....toliko o ravnopravnosti među polovima:)))
To me je nasmejalo, i pored sve moje uzrujanosti i bolova...I posle dve kćeri, rodio se muškić:), mada mi je tada bilo svejedno (sada nije). 
Kada je moja mama umirala:( , bio mi je velika podrška (Anja je bila u Americi, Icka u Kini). 

Dok je bio "mlađan momak", odgledali smo sve moguće i nemoguće filmove epske fantastike, akcione i druge "muške" filmove, zajedno  (omiljeni su nam bili Kralj lavova, Ja sam legenda i Matriks...ah, da ne zaboravim i Američko rvanje:)...vozili bajs do Ostružnice i Ade, tragali za vampirima u Radojevu (o tome sam već pisala u postu o Milošu vampiru), išli u Španiju...

(Nismo provodili samo vreme zajedno, već smo delili ono što svaki roditelj, ako može, treba da podeli sa svojim detetom.)

No, ubrzo je momak porastao, i kao što to biva, prerastao mamu:))), ali i dalje sa mnom obeležavao sve moje rođendane.

U međuvremenu je upisao ETF i postao student za primer, ali nije zaboravio i na ostale socijalne aktivnosti:)

Dok je u detinjstvu slabo čitao (mislim da i on i ja samo pamtimo Malog Princa, ako se izuzmu lektire, koje sam mu ja čitala, a on bi, najčešće pored mene spavao), pored profesora Gugla (Gugl srč:) iz Treće beogradske gimnazije, i devojčica, koje su bile po tom pitanju inspirativne, počeo je i da čita i da meni preporučuje zanimljive naslove (evo jednog:). 

I dalje je moj najlepši dečko, koji ume da filozofira, ali i postavi stvari na svoje mesto. 

Iako voli da kaže da je sam sebe "podigao", ne negira da su i roditelji odigrali kakav-takav uticaj:) 

Mada, i mi i on, odlično znamo da je najveći teret  koji dete može da nosi - neproživljeni život roditelja(Jung), nadam se da ćemo pre odlaska sa ovoga sveta, zavrteti sve naše krugove i deci ostaviti u amanet da  i oni odigraju svoje, neopterećeni našim greškama i manama.

Foto-blog...Andrea:)

Moje najstarije dete živi preko bare. Kako joj je tamo, samo ona zna...
Kada se čujemo, njoj je glas cvrkutav i uvek kaže da joj je lepo. Ali tako je bilo i kad je bila ovde. Ona je jednostavno takva. Njoj je uvek lepo. A onda je i drugima dobro sa njom. 

Andrea je uvek veselo dete. Ovo je poslednja sličica sa njenog 22. rođendana pre odlaska u San Francisko. 
Ovde je završila FDU, smer za filmsku i televizijsku produkciju. U ponedeljak je diplomirala, a bukvalno u sredu, te iste nedelje, odlepršala na work and travel. 
To da će se tamo i udati i ostati, e, pa o tome nismo razmišljale, bar ne ja:(

Radi kao konobarica. U Los Anđelesu, barem ona tako kaže, svi konobari su glumci, te je i ona pošla na časove glume. 
Ko zna...ono što ona zamisli, to i ostvari.

Kada je prvi put pozirala svojoj drugarici sa grupe, rekla je: Ja to ne umem...a ovo je jedna od fotki iz vremena "ja to ne umem".

A umela je, i da pozira, i da zapeva sa tatom u kafani:)

 I još mnogo što-šta: da snimi reklamu, spot sa Flamingosima, statira u filmovima, volontira...

A najbolje joj idu zabave:))) i druženja...voli ljude i život, i to se vidi i oseti.

Mnogo volim svoje dete i želim joj sve najbolje.

Svrati na čašicu razgovora

Da li će posle poziva na čašicu razgovora, koja se u izvesnim situacijama može pretvoriti u tulum ili bekrijanje, sagovornici bolje komunicirati, ili se uopšte neće razumeti? Hoće li sa njega otići pune ili prazne glave?

U Vukajliji pod objašnjnenjem poziva na čašicu razgovora stoji da je to neobična sintagma u kojoj čašica označava vremenski period i društveni događaj.

Elem, dobih italijansko vino, mislim da se vika Kjanti (toliko o mom poznavanju dotičnog). Kasnije zatražih pomoć prijatelja (u pitanju je, naravno, Gugl - dok se neki hvataju etikete, ja - pretraživača:)))) i doznadoh da spada u crvena vina Toskane.

Onda mi pade napamet več pominjana knjiga Toma Stendidža Istorija sveta u 6 pića, i setih se dela o staroj Grčkoj i Rimu, gde se pominje kako je vino služilo kao književna forma u kojoj određeni broj likova uz vino vodi debatu na odabranu temu, te pozvah komšinicu na čašicu razgovora.

Ista se nije pretvorila u pogrdno tumačenje reči tulum, niti u ogovaranje dragih nam komšija, već u razgovor o tome živimo li mi u stvarnom ili izmaštanom svetu.

Naravno, ne bih bila ja - ja , da ne izvukoh Božanski matriks Grega Brejdena, koji objašnjava da postoji negde neko mesto (ili je to sve oko nas i u nama; samo ga ne vidimo?) mesto čiste energije, gde sve počinje i gde se skriva mudrost.

I onda mi oplesmo i po Ajnštajnu i po matriksu, dokačismo i Kijanu Rivsa; da li zbog čašice vina ili knjige, tek pređosmo i na "za" i "protiv" mikrotalasne, i na veš-mašinu, koja više ne pere kao nekad ili nam deterdženti ne valjaju...

(U knjizi naime stoji da su stare civilizacije bile toliko napredne da im nisu bili potrebni tosteri i video uređaji. Možda smo mi odista zaboravili stara znanja i zato izmišljamo  i pretrpavamo se novom tehnologijom.) 

Da smo popile još koju čašicu, možda bismo i do istine došle:)))

Rat na 64 polja

Moje srednje dete i ja gledamo film Žrtvovanje piona, sa Tobijem Megvajerom u ulozi Bobija Fišera i Livom Šrajberom, koji tumači Spaskog.

Uz film, naravno, jedemo kokice (doduše malo zagorele) i pričamo o prošlim vremenima, barem onoliko koliko me moje varljivo sećanje služi. Ona me radoznalo pita kako to da su tada svi pratili partije između ova dva velemajstora, a da ona sada ne čuje da iko pominje šah. 

Mrmljam nešto tipa da je tada još uvek trajao hladni rat između Amerike i SSSR-a i da to nije bio samo meč na 64 polja...da sam bila mala, ali da pamtim da sam navijala za Fišera (iako nemam pojma zašto)...da je tata čuvao isečke iz novina sa prikazom njihovih poteza... da su vesti počinjale i završavale se ovim mečom (kao neku godinu ranije spuštanjem Apola 11 na Mesec).

Stvarno, kako to da se sada o šahu toliko ne priča (ili, makar ja o tome nemam pojma), da ne viđam ni penzionere kako uz drvene figure prekraćuju vreme na Kališu, kako odavno nisam čula reč pacer (neznalica u šahu), kojom je moj otac obilato častio svoje rođake i prijatelje kada je sa njima igrao ovu tada popularnu igru?

Nemam pojma. Samo znam da se i tada i posle govorilo o Fišeru da je bio genije, doduše pomalo neobičan (a koji to nije; setimo se samo našeg Tesle, Mocarta ili Betovena) i da je gazda Jezda u vreme sankcija uspeo da ga dovede da odigra još jedan meč sa Spaskim. 

Večiti buntovnik, koji, u vreme odlučujućeg meča 1972. u Rejkjaviku, tražio specifične uslove rada, dolaskom u bivšu Jugu 1992, kada svi iz nje beže, bukvalno pljuje na svoju domovinu, u koju se, posle pomenutog događaja, nikada nije ni vratio.

Ali da se manem prisećanja i politike i kažem da mi se film dopao iz više razloga: jer je zasnovan na istinitim događajima, jer je poučan, jer podstiče na razmišljanje i, naravno, makar mene:) na asocijacije. 

Pored već pomenutog razmišljanja o neobičnoj ličnosti Bobija Fišera, na um mi pada i mađarski psiholog Polgar, koji je uspeo da od svoje tri kćeri, napravi svetske prvakinje u šahu. E, sad, ovde je interesantno to što je time zapravo pokazao, kako se radom, a ne talentom može stići do nebeskih visina. Naime, on je i pre rođenja svojih kćeri rekao da će one biti svetski šampioni, a onda i to dokazao.

Bili genijalci, čudaci ili marljivi radnici, divim se ljudima koji imaju strast i koji su voljni ceo život da joj podrede.

Profesori - (m)učenici

Verovatno učenici misle kako profesori ne bi trebalo da provode vreme sa njima van škole (nedajbože da "gluvare" na istim mestima:) ili da se "produciraju" na mrežama kao što su Fejsbuk, Instagram, Tviter ili sl.

Oni su dinosaurusi, izumrla vrsta. Od njih se ne očekuje da u vreme onlajn učenja imaju bilo kakve veze sa modernim tehnologijama, ukoliko to nije prikazavanje prezentacija na času, zarad što bržeg i lakšeg učenja, ili prekraćivanja dečijih muka prepričavanjem lektire preko sajtova, ili pisanja sastava na raznorazne teme, koje učenik može "skinuti" na pismenom zadatku, kad ne zna odgovor na zadatu temu.

Ako ih vode u pozorište, muzeje, na izložbe, to je još OK, mada možda pomalo dosadno, ali ako im na času pričaju "strašne" priče ili se u slobodnim trenucima izražavaju žargonom, onda su u najmanju ruku čudaci. 
Oni treba da predaju i ispituju ono što su predavali, nikako da ih uče da povezuju znanje i isto primenjuju u životu. Oni su u službi države, kojoj nije cilj da stvori misleće ljude, jer se njima teže manipuliše. 
Profesori ne treba da imaju svoj stav o religiji, politici, životu. Njihovo je da sprovode ono što su im naložili (jer, ako to ne urade, no, no, no...).

Profama je mesto u zbornici, gde se priča o inspekciji i evaluaciji, ili o dokumentaciji, koja nije blagovremeno popunjena. Oni treba da su na usluzi đacima i njihovim roditeljima, uvek, ne samo u za to određeno vreme. Oni treba da ispravljaju kontrolne i pismene zadatke (ali nikako ne u autobusu).

Profesori treba da drže učenike na pristojnoj udaljenosti (čemu katedra naspram svih klupa). Treba da se zna gde je kome mesto i ko vodu nosi. I nikako nije mesto profi, među klupama, sa đacima; oni su dva "zaraćena" tabora.

Kad Kafka postavlja pitanja, a ne daje odgovore

Danas mi je došao jedan đački roditelj. Ništa novo.
Kako nisu bila "otvorena" vrata, reći ću da je došao u posetu (mada se u istu dolazi kod bolesnika, prijatelja, rođaka...) 
Kako je već jednom dolazio po konkretnom pitanju, isto van vremena za to namenjenom, pomislila sam: Opet sam nešto "zabrljala", opet se dete žalilo, opet nisam "ispunila očekivanja"....ali, ništa od toga.
Ovoga puta nisam imala pojma šta je "pisac" hteo da kaže.

Ali ono što je bilo isto, ili gotovo identično, jeste da ni prvi, ni drugi put, nisam mogla da se otmem utisku da je u kabinet stupio Stroj, Establišment, Sistem, Država, Uprava...

Naravno, pošto sam sklona asocijativnom modelu razmišljanja, prisetila sam se Kafkinog Procesa i Jozefa K. kome nenadano "u posetu" dolaze državni činovnici (ne obrazlažući razlog upada), kome zatim sude (a on nema pojma zašto), da bi ga na kraju i ubili (a da nije dobio odgovor ni na jedno pitanje).

Razmišljam: šta li mene čeka iza ćoška:)))
Hoću li se uklopiti u ulogu koju mi sistem nameće?

Prošle jeseni položila sam cveće na Kafkin grob u Pragu. Bilo je dirljivo, kao i uvek kad su u pitanju žene, posmrtni ostaci, knjige...
Setila sam se svega, i Maksa Broda, koji se oglušio o Kafkinu želju da uništi njegova dela: ko mu daje za pravo... pa šta ako mi se Zamak dopao... pa šta ako je Kafka bio drugačiji od bilo koga...ako je postavljao pitanja, a nije davao odgovore...ako te je podsticao na razmišljanje o egzistencijalnim pitanjima i strahovima... ako posle čitaš Milenina pisma Kafki ....ideš mu na grob...ali to je već neka sasvim druga tema.

Nisam ni Neo iz Matriksa koji pokušava da odgonetne šta je stvarno, a šta irealno, nisam ni kao Ahmed Nurudin  iz Selimovićeve tekije, koji zazire i od svoje senke, nisam ni Jozef K. koji mi deluje bezvoljno i koji pušta da bude vođen, guran, gonjen, uvučen....

Polagano izlazim iz godina obeležnih strahovanjem i borbama...iz godina obeleženih ispitivanjem i samoispitivanjem...čak i iz godina "razrogačenih", naivnih čuđenja....učim se da samo posmatram. 

Dok je Stroj marširao rukama, veđama  i očima, na mom licu lebdeo je smešak:)

Istorija sveta u 6 p(r)ić(č)a

U jeku aktuelne stomačne pošasti, koja je desetkovala moje đake u školi, a i kolege, do mene je došla zanimljiva knjiga Toma Stendidža Istorija sveta u 6 pića (nadam se da neću posegnuti za mešanjem istih i završiti sa sličnim tegobama:))) 

I, naravno, najpre je reč o pivu, piću koje je do nas došlo zahvaljujući  prvim civilizacijama koje su nikle na teritorijama između Tigra, Eufrata i Nila (asocijacije na Edenski vrt su moguće, iako iz raja nismo proterani zbog pića nastalog fermentisanjem žitarica, već zbog konzumiranja jabuke sa drveta saznanja). 

I dok su Mesopotamci i Egipćani uživali u ovom drevnom, i kako su verovali, bogomdanom piću, Grci su se nešto kasnije častili vinom. 

Interesantan podatak je da se u drevnoj Grčkoj ispijanje vina pomešanog sa vodom smatralo vrhuncem otmenosti i da je bilo isključivo muški ritual koji se odvijao u posebnim prostorijama (čisto sumnjam da na ovakve vrste svetkovine nisu pozivane žene iz reda pevačica, igračica i drugih zabavljačica).

Kako je In vino veritas latinska izreka, i Rimljani su oput Grka, konzumirali ovo piće koje oslobađa od inhibicija i na svetlost iznosi i naše dobre i naše loše strane.

Autor knjige nas dalje vodi kroz istoriju i pripoveda priče o piću, koja su okrepljivala moreplovce, kao što su: rum, brendi i slične žestine. 

Kazani za destilaciju viskija osvanuli su poslednjih godina njegovog života i na posedu Džordža Vašingtona, prvog predsednika SAD-a. 

Zatim slede priče o kafi, koja je potekla iz arapskog sveta, a uticala je na evropski prosvetiteljski duh; te o čaju, za koje su budistički učitelji otkrili da pomaže pri meditaciji; te o mehurićima koka-kole, najprodavanijem gaziranom piću.

Da ne bude zabune, knjiga ne predstavlja puko nabrajanje pića kroz istoriju, niti način njihove degustacije, već na jedan neobičan i zanimljiv način pripoveda o istoriji. 

A to što sam ja pročitala da knjiga nosi naziv Istorija sveta u 6 priča, a ne 6 pića, ne znači da ću poput autora morati da degustiram različite količine alkohola i drugih vrsta tečnosti:))), već da su mi potrebne bolje naočare.

Snovi iz "prve ruke"

U periodu od tri meseca 2003.godine, posećivala sam kurs Astralne projekcije i tumačenja snova Maje Mandić Marković, sa kojeg bih vam prenela neke od preporuka za pamćenje i zapisivanje snova, koje su meni pomogle u zapamćivanju i tumačenju istih.

                                               (Fotke koje postavljam su moje sličice, koje 

                                            su nastajale dok su drugi pričali svoje snove.)

Dobro bi bilo da se iz sna budimo bez nekih jakih zvučnih i vizuelnih efekata koji bi uticali na zaboravljanje; da još malo ostanemo zatvorenih očiju kako bi se prisetili sna kao neke vrste filma koga smo u toku noći odgledali; da ostavimo dovoljno vremena za ustajanje i zapisivanje snova u za to određenu svesku, u koju bismo upisali datum, radnju, događaje, likove, atmosferu, osećanja i misli (ne bi bilo loše da damo i neki naslov kao da se zaista radi o priči).

Kasnije, u toku dana, kada se vratimo ovako zapisanom snu, možemo sebi da postavimo pitanje: Šta Ego snevača radi u snu? 
Ukoliko ima drugih ljudi (životinja..), kakav imamo odnos sa njima (možemo da osmislimo i dijalog sa bićima iz sna: ko si ili šta si ti, šta radiš u mom snu, šta želiš da mi kažeš i sl.).

Treba razmotriti ima li smbola u snu, kakav je odnos snevača prema njima, kakva je dinamika sna: ima li nerešenih situacija, kakva bi rešenja bila isceljujuća; ima li san veze sa nekim prethodnim snovima ili da li se ponavlja; u kakvom je kontekstu sa situacijom u kojoj se trenutno nalazimo; da li smo nešto naučili iz njega - koja nam rešenja nudi...

Mogli bismo i da osmislimo zadatke i ciljeve koje nam postavlja san. 
Meni su, npr. pored redovnog zapisivanja snova, u razumevanju sebe i datih okolnosti, najviše pomagali zadaci, koje bih prepoznala i pokušaji da ih u stvarnosti realizujem, kao i prikazi snova putem crteža, koji bi mi, po pravilu, pokazali još jednu dimenziju sna, koje najčešće nisam bila svesna dok sam san samo zapisivala.

Nacrtajte i vi neki vaš san. Možda vam pomogne u tumačenju njegove simbolike:))

Snovi kao pristup nesvesnom

Čitav život sanjamo, čak i ako se po buđenju ne sećamo svojih snova. 
Oni predstavljaju važan deo našeg života i pomažu nam u razumevanju nas samih i sveta koji nas okružuje. Zbog toga je važno da ih pre svega zapamtimo, jer "izgubiti" san zbog zaboravnosti, znači izgubiti trećinu naših života. Zatim je potrebno da pokušamo da ih razumemo i protumačimo, uzimajući u obzir da jedan san može biti shvaćen na različite načine i da se svaki od tih pristupa može pokazati tačnim.

Za Frojda su snovi kraljevski put u nesvesno. Oni vode u skriveni svet snevača, u njegovu prošlost, gde leže uzroci za sadašnje ponašanje. Kako najčešće predstavljaju potisnute želje, oni nas nose i u budućnost (prvo se nešto sanja, a kasnije postoji i verovatnoća da se to i ostvari), iako je sam Frojd odbacivao ideju o proročkim snovima.

Knjigom Tumačenje snova, koja je objavljena 1900.godine, počinje naučno tumačenje istih, koji po Frojdu predstavljaju analizu nesvesnog samog snevača. Tako snovi prestaju da budu tumačeni u duhu nadnaravnog ili slučajnosti, već bivaju dovedeni u vezu sa našim senzacijama, mislima i problemima.

Pošto u snu Superego ili Cenzor slabi, snovi predstavljaju priliku za ispunjenje potisnutih želja, seksualnih nagona, agresivnih poriva i svega onoga što u životu nismo mogli da zadovoljimo. Kada je Cenzor u snu jak, sadržaj sna se pojavljuje u obliku koji je svesnom umu često neprepoznatljiv, te se sadržaj otkriva putem slobodnih asocijacija, koje ga odvode u svest. Ukoliko san probudi snevača, znači da cenzura nije bila efikasna:)

Frojd je dao doprinos u tumačenju snova i na taj način što se bavio simbolikom predmeta, te su svi izduženi predmeti predstavljali falus, dok su svi okrugli, šuplji, simbolizovali ženski polni organ. Kasnije će Jung ova tumačenja dovesti u pitanje, objašnjavajući da ključ u bravi može da predstavlja seksualni simbol, ali ne uvek, i da je za naučno istraživanje značajnije zašto je nesvesno dalo prednost ključu, a ne štapu, ili nečem drugom:)

Jung u tumačenje snova unosi pojam kolektivnog nesvesnog - riznicu sveopšteg ljudskog iskustva. Po njemu, kolektivno nesvesno kreira san, a Ja se susreće sa arhetipskim predstavama i simbolima. Kada individualno nesvesno ne doprinese razrešenju problema, onda se javljaju arhetipski simboli kao što su: Anima, Animus, Senka  (koja se pojavljuje u vidu nekog starca ili kralja), zmija, Bog ili Boginja majkai sl. To su delovi naše ličnosti prerušeni u poznate likove.

Interesantan podatak je izneo Serž Džindžer (klinički psiholog i psihoterapeut) u knjizi Umetnost kontakta, da Eskimi sanjaju o zmijama iako one ne postoje u njihovoj sredini, što govori u prilog teoriji o postojanju arhetipova:)

Simboliku sna najpre treba tumačiti sa ličnog aspekta, kroz lične asocijacije, a tek onda posezati za njihovim arhetipskim karakterom i opštom simbolikom. (Čist arhetipski san je veoma redak i obično se javlja u prelazunim godinama života, kao što su: pubertet, srednje doba, pred smrt i sl.)

O čemu vi najčešće sanjate i sa čime to povezujete?