Rešavanje malih problema, kao i onih epskih razmera, zahteva podjednaki napor, ako ne i veći.
Mogu ostajati duboko i dugo zapitana nad večnim temama ljudskog postojanja, ali me trenutni problemi sa zaglavljenim ključem u bravi, koji me lišava ulaska u kuću, posle desetočasovnog izbivanja iz nje, sa sve cegerima u ruci i mobilnim, koji se upravo ugasio, mogu momentalno dovesti do kolapsa.
Da li je Hamletovska dilema biti ili ne biti, važnija od jednog iskrivljenog i zabravljenog ključa, kad odgovor na prvo nije dat nama običnim smrtnicima, dok se dileme vezane za bravu, daju jednim pozivom razrešiti? Zašto onda meni ovo drugo zadaje toliko poteškoća? Možda zato što traži akciju (nije opravdanje što mi je mobilni trenutno "izdahnuo", a punjač je u stanu)?
Pretpostavlljam da je moj problem možda i sličan Hamletovom (koji se na kraju krajeva ipak odlučuje za akciju, ma kako ona pogubna bila), jer se odnosi na neodlučnost.
Vodi li neodlučnost poreklo od lenjosti, koja se nalazi na vrhu poroka?
Neki ljudi vrlo brzo donosi odluke, otprilike kao što listaju poruke na svom mobilnom telefonu ili menjaju kanale na televizoru brzinom munje. Neki opet čekaju da to neko uradi umesto njih, kao da će odgovor doći negde odozgo, prebacujući tako breme odgovornosti na Boga ili druge.
Meni se čini da ne spadam ni u jednu ni u drugu "ekipu", ali me popravke brave, slavine i ostalih đakonija, izluđuju.
Kako vi donosite odlue?
Da li male stvari razrešavate mozgom, dok velike prepuštate srcu?
Нема коментара:
Постави коментар