U najnovijoj Koeljovoj knjizi Špijunka, pročitala sam kako glavna junakinja, voljena i omražena Mata Hari, pominje Frojda u zanimljivom tumačenju (u smislu, kako je u vreme boravaka u Beču upoznala čoveka, tada veoma popularnog, ali čijeg se imena ne seća:), koga ljudi obožavaju, jer tvrdi kako sve naše mane treba pripisati našim roditeljima.
Kao nekadašnje dete, a sada kao odrastao čovek, najzad mogu da se osetim rasterećeno i svu krivicu prebacim na svoje roditelje.
Kao roditelj, i te kako mogu da se osetim preopterećeno, i to trostruko. I ne mogu da se ne setim Duška Radovića i njegove čuvene rečenice iz knjige Beograde, dobro jutro: Roditelji, tucite svoju decu kad primetite da liče na vas.
U svom najnovijem romanu, Koeljova junakinja, kroz pisma ćerki, koju više nikada neće videti, priča priču o svom životu, nešto što nalikuje na ispovest i amanet, ujedno.
Šta je to što ostavljamo svojoj deci kao zaostavštinu? Stanove, kuće, avione, kamione ili duhovno blago?
Ja bih volela i prvo i drugo.
Za prvo sam, očigledno - okasnila, a za ovo drugo, bojim se da ono ne bude - potanje:)
P.S.
Za koji sat ući ćemo u 2017. kada će se navršiti 100 godina od odlaska sa ovog sveta Margarete Gertrude Zele, poznatije kao Mata Hari.
Nadam se da za nas ostale naredna godina neće biti tako pogubna:)
Zarad toga, srećna Nova:)
Нема коментара:
Постави коментар