Pošto sam završila smer jugoslovenske i opšte književnosti na Filološkom fakultetu i radim kao nastavnik maternjeg jezika, od mene se sad očekuje da "izbacim" naslove poput: Markesovih 100 godina samoće, Džojsovog Uliksa, Majstora i Margarite Mihaila Bulgakova ili neka dela Tolstoja ili Šekspira.
Ništa od toga. Ovo će biti "prelet" preko knjiga koje su me "zakačile" u nekom od perioda moga odrastanja i stasavanja od deteta do "deteta".
Najpre su to bile, znate već, bajke. Pored Uspavane lepotice (koja se, nadam se, u međuvremenu, probudila), odredila me je priča Tri praseta (možda refren: Kada dunem i vatru sunem, srušiću ti kućicu, što je uvek imalo efekat da uzdrhtim kao slamka; možda ličnost trećeg prasenceta koje samo radi i radi dok se njegova braća igraju...)
Kasnije, kada je do mene stigla odlična knjiga Bruna Betelhajma Značenja bajki, bilo je kasno (već sam se drugi put udala i preselila iz jedne kućice u drugu, više puta:), ali me je pomenuto delo poznatog psihoanalatičara podstaklo da razmišljam koliko priča može biti jaka i kakve sve posledice može proizvesti u onome ko je "konzumira".
A onda je na red došla isto nevelika, ali po mene podjednako važna knjiga Milivoja Matošeca Zašto Murgoš plače, koja mi je u svetlu psihoanalize otkrila da pripadam ljudima koji ništa ne mogu da prime tek tako, već moraju sve da zasluže (što se i slaže sa postupcima trećeg praseta).
U periodu osnovne škole čitala sam Kaporova dela ispod klupe (ali to smo valjda svi tada radili, jer nam je, kao i današnjoj deci obavezna lektira bila nezanimljiva). Sećam se i Mir Jam, ali ne i naslova njenih dela, mada sam ih "gutala" (no serije, kasnije nastale po njenim knjigama, nikada nisam gledala), romana Agate Kristi (od 100 i više naslova, većinu sam pročitala, ali me je "Deset malih crnaca" najviše "dojmilo"). U to vreme sam i pokušavala da napišem prvi roman, najpre pod Kaporovim uticajem, a zatim igrajući se detektiva, po uzoru na gospođicu Marpl ili Herkula Poaroa.
Sa 14 godina, polaskom u gimnaziju, na red je došao Hese, najpre Sidarta (naprasno sam htela da postanem budista), zatim, Stepski vuk, pa Demijan itd. Onda me je zaokupio veliki Dostojevski (dok sam čitala Zločin i kaznu, kada je Raskoljnikov "pao" u bunilo, i ja sam, iako nikada do tada, a ni posle, nisam bila sklona temperaturi, dobila istu, jer nisam mogla da podnesem rastrojstvo glavnog junaka i njegovo samorazotkrivanje). Naravno, tad sam mislila da ću postati drugi Dostojevski.
Ono što sam čitala na faksu neću ni pominjati, jer je to bilo najmanje stotinu knjiga po svakom ispitu. Po čemu ipak pamtim ovaj period? Po drugačijem čitanju nekih davno pročitanih dela, po otkrivanju Pavićevog Hazarskog rečnika, po Davidu Albahariju , koga sam spremala za diplomski ispit, po Krleži, o čija dela sam se saplitala, po stihovima Koena i Džima Morisona...
Tada sam iza sebe već imala objavljene pesme i priče, i ha...mislila sam, ja sam pisac:)))))))
Onda sam čitala sve što bi mi palo pod ruku i mislila - ja mogu bolje (pusto samoljublje). Naravno, nisam mogla i ne mogu, ali sam se i dalje zabavljala nošena mišlju da tamo negde mene čeka...
Sačekala me je nju ejdž literatura (bez mrštenja, molim) najpre Džozef Marfi i njegova Moć podsvesti, Lujza Hej, Ekart Tol, Šakti Gavejn (U potrazi za svetlošću), Antoni de Melo sa Buđenjem, Koeljov Alhemičar, ali i Skot Pek, Jung i Frojd, a kasnije i Gurđijev i Jalom (Kada je Niče plakao, Tumačenje Šopenhauera).
U tom periodu sve te knjige su mi bile vrlo, vrlo bitne i svaka je odigrala ulogu u formiranju slagalice koja se zove Vesna, ali hajde da kažem da me je možda Gurđijev sa svojim učenjem najviše prodrmao. Naučio me je da se "češem" tamo gde najviše boli, i hvala mu.
Posle perioda ispitivanja i preispitivanja, ponovo su na red došli Andrić, sa svojim svetom u malom (Prokleta avlija), Crnjanjski, sa novim doživljajem banatske ravnice, blata i močvara (Seobe), drugačije poimnja Mita o Sizifu i Stranca, kroz ponovno iščitavanje Kamija, vraćanje Kafki i njegovom Zamku, čitanje Klajva Barkera (Utkani svet, Knjiga krvi 1.2.3), Stivena Kinga (To..), Roberta Silverberga Knjiga lobanja....(ne mogu da se otmem hororu, pa to ti je:))
Sada, pošto me je nanovo "udario pubertet u glavu", čitam ono što čitaju i moja školska deca, i verujte mi, uživam.
Dete ostaje dete, ma koliko knjiga pročitao, i godina imao:))
Нема коментара:
Постави коментар