Sve, ili gotovo sve, u jednoj rečenici, doduše, podužoj...
Kada malo šta još ostane: rodiš se, rasteš, sazrevaš...zaljubljuješ se, završiš fakultet, udaš se, rađaš...pričaš o teškoćama oko podizanja dece, jedva čekaš da odrastu, a kada odrastu, žališ što više nisu mali...ostvariš se profesionalno, porodično...želiš ili ne želiš unučiće, jer te oni podsećaju na starost koja sledi...odlaziš u penziju, tvoji prijatelji se osipaju...oni, koji su ostali, ili žive burnije da bi nadoknadili ono što su propustili, ili jednostavno više ne mare za mnogo toga...možda si i ti već star, ili se tako osećaš, ali ne želiš to da priznaš...možda želiš drugu, treću šansu, ali je sve manje opcija za resetovanje...možda nisi iskoristio mogućnosti koje bi ti pružile udobnu starost...možda te sada zanimaju samo knjige i putovanja, a možda si i istinski gladan kao pas, pa režiš na sve one koji imaju topli dom i svečano postavljen sto...možda si štedeo za crne dane i onda su oni došli kao kletvom privučeni, ili si možda uživao, ali bahato, ne razmišljajući o posledicama i o tome da sve jednom dođe na naplatu...a možda si jednostavno zadovoljan dovoljnim i sediš negde u ovoj decembarskoj noći sa šoljicom zelenog čaja posutog izrendanim đumbirom, sediš i samo osećaš kako se njegova toplota i oporost razlivaju tvojim telom...možda.
Ovo bi mogla biti i jedna od želja za Novu godinu - taj mir sa sobom i svetom. Nedistižan na javi a ni u snu.
ОдговориИзбриши