Slabost je ujedno i naša snaga

Prvo pitanje koje postavljam sebi posle nedavnog bliskog susreta sa pločnikom, koji me je podstakao na razmišljanje o našim slabostima i vrlinama, jeste - kakve su naše granice: propustljive, polupropustljive, rigidne...zdrave ili nezdrave?

U jednom psihološkom testu, koga se sećam još iz najranijih školskih dana kada sam leta provodila u tada popularnom Pionirskom gradu, postojala je instrukcija da zamislimo kuću i imanje koje nam je u nasledstvo ostavio bogati rođak iz Amerike. Jedno od pitanja je bilo da li ćemo to imanje ograditi. Ne postaviti nikakvu ogradu, značilo je da u svoj život puštamo sve i svakoga, dok je neka vrsta žive ograde predstavljala razumsku zaštitu svoje unutrašnjosti, te i selektivno prihvatanje ljudi, događaja i uopšte spoljašnjeg sveta. Nasuprot potpuno neograđenom imanju, postojala je i opcija podizanja bedema, što je označavalo veštačku odbranu od sredine, ali, kad sada malo bolje razmislim, verovatno i donošenja dobre odluke ukoliko nam od te iste sredine preti opasnost, ili želimo da od nekoga ili nečega sakrijemo našu intimu.

Da li mi uopšte postavljamo granice i koliko su one, ukoliko ih postavljamo, propustljive?

Znamo, da kad se zaljubimo, naše granice vidno popuštaju i da smo mi tada u nekoj vrsti konfluence ili ljubavnog poljupca na francuski način:) slepljeni sa osobom kojoj smo poklonili naše srce i pamet:) Vremenom, taj klinč:) popušta, i dobro je što je tako, jer da nije, mi bismo izgubili svoje ja i ne bismo znali gde se mi završavamo, a gde počinje neko drugi.
Ako ne znamo koliko možemo i koliko hoćemo, ukoliko dopuštamo drugima da odlučuju umesto nas, u bedaku smo, jer ne znamo ni ko smo, ni šta smo, ni dokle se pružamo.
Isto tako, ukoliko preterano vodimo računa šta će neko drugi reći na ono što uradimo i kažemo, povlačimo se čim se misao, najčešće konfrontirajuća sa okolišem, pojavi.

Zdravo je postavljati zdrave granice

Čini mi se da smo mi, žene, kroz našu prošlost naučene da dajemo i da često ne umemo da postavimo svoje granice. Ne sumnjam da postoje one, koje će mužu ili detetu reći da sačeka dok ne završi sa aktivnošću kojom se trenutno bavi, ali redak je muškarac koji će odložiti svoj posao ili hobi zbog toga što bi žena htela da izađe sa njom da se prošeta ili sl. Znate onaj vic o tome kako je momak pitao devojku da li voli Madrid, na šta je ona potvrdno odgovorila, a on nastavio - a Barselonu...e, onda ćemo gledati utakmicu Barselona:Madrid, ili tako nekako:)

Kakve sad to veze ima sa vrlinama i manama?
Ima. To sam zaključila iz sopstvenog udesa. Ja ne umem da postavim granice. Zato je trebalo da poljubim beton i shvatim da je granice nužno postavljati, da ti one omogućavaju prirodnu i potrebnu zaštitu vlastitog integriteta.
Ne moraš na sve da kažeš da... npr. možeš da ideš na privatne časove samo kod one dece koja ti odgovaraju i sl.
Ne moraš uvek da budeš Žena zmaj:)

Supermen je jedan od junaka stripa koji gotovo nema mana: brži je od lokomotive, leti, čuje bolje od običnog smrtnika, niko mu ne može ništa, osim jedne stvarčice sa njegove planete - kamenčića sa Kriptona.

U nama se kriju i naše moći i naše slabosti.
Preokrenimo svoje slabosti u dobitke.

Snovi predskazuju, hteli mi to da priznamo ili ne... Ili kako je to biti Roki Balboa

Sinoć sam pala na ulici, i slomila, ni manje ni više - nego nos, kao da je on moj najmarkatniji deo:) Himalaji.

A da se moglo sprečiti, moglo je. Ne, ne pijem. Pijance, kad padnu i bog čuva. Ne, nije me ljubomorni muž premlatio. Nosim štikle i na planinarenju, a od kako me kolena bole, i putešestvije ulicama i pentranje po autobusu, za mene je veranje. Ali ja hoću da budem lepa i zgodna, kad nosim potpetice, delujem glamuroznije i moji valjušci se manje i vide. Glupavo žensko - koji muškarac bi to uradio?

Ima žena, koje kažu, da po dolasku od frizera, ni po dva dana ne primete da im je jedna strana duža, a ja sam se već jutros malko našminkala. Sujeta, možda? Navika, verovatno? Deo karaktera, sto posto. Takav mi je stav, šta ću. Da ga korigujem, trebalo bi. Da li ću - ne znam.
Teško je menjati se, posebno u ovim godinama. Sa jednog časa trčim na drugi, stalno u nekoj žurbi, ali tako je bilo oduvek. Štreber. Samo mi daj samar, a ako me ne upregneš ti, natovariću se sama. Ne ponosim se, samo konstatujem.

I onda, kakve veze to ima sa snovima, pa ima, zato što sam naučila kako da ih razumem, zato što su mi saveznici, ali ja loš prijatelj, jer čujem, ali ne primenjujem savete.

Tri dana za redom sanjam kako ležim nepomično, zatečeno: u krevetu, u kovčegu... kako se plafon nada mnom otvara, kako se pod strmoglavljuje... 

Znate li da je, čini mi se Vojislav Ilić, mrzi me sad da guglam, iz godine u godinu sanjao isti san sa silaskom u podrum: svake godine po jedna stepenica manje, dok na kraju nije ugledao grobnu ploču sa svojim imenom. Te godine je i umro.

To smo, što smo. Karakter je naša sudbina. Može se korigovati, ali je pitanje koliko smo na to spremni i koliko jak susret sa životom treba da bude da bismo nešto zaista i uradili:(

A sad adio, ne mogu više da pišem - zatvara mi se oko.

Pokušajte da pogodite ko je ko u vašem okruženju!

Čik pogodi ko sam!

Mnogi imaju umiljato lice, ali pozamašan rep kojim će nas ošinuti čim im okrenemo leđa. Neki, opet, imaju takvu njušku  i takvu dušu od koje biste pobegli glavom bez obzira. 

Evo, male igre asocijacija koja nas može podstaći na razmišljanje koga to nazivamo pacovom, prljavim prascem, vernom kucom...Kome su kandže, rogovi i bodlje  potrebne za odbranu, a kome za napad...ko gamiže, a ko ponosno korača na dve noge...

Lice dobrice, duša zmijice
Postoje primerci ljudske vrste koje biste najradije držali podalje od sebe i svog doma. Ne, nisu oni tako neugledni, naprotiv, često umeju da vas izgledom zavaraju, ali imaju poduži jezik koji ume da oplete sve i svašta. Na prvi pogled mogu vam se učiniti umiljati kao kućno mače koje vam prede oko nogu, ali kad ih malo bolje upoznate, uglas biste odgovorili da im ni zmija nije ravna.

Kada su uši i oči,varljivi svedoci
S druge strane možda upravo oni, koje biste nazvali zmijama, nisu ni približno slični ovim primercima koji umeju da se kamufliraju, jer naše oči često umeju da budu prevarane.

Na to da izgled može da obmane, uputiće vas i svi oni koji svojim mrgudnim stavom i ponašanjem nalikuju na bodljikave ježeve, ali ponekad bodlje služe samo njihovoj vlastitoj odbrani, potrebi da sačuvaju svoju meku unutrašnjost. 
Imam jednu koleginicu, za koju bi svi rekli da je pravi pravcati mrgud koji izjutra mrzi samu sebe, a poslepodne čitav svet, ali ako uspete da joj se približite, tj. ako steknete njeno poverenje i ona vas pusti u svoj svet, shvatićete da od ježonje nema ni traga. 

Nevidljivi, ili možda Superheroji
Postoje i oni nevidljivi. Pogledajte dobro, svuda su oko nas: u prevozu, na poslu, među rođacima, ali mi ih ni ne primećujemo. Ili su pravi majstori mimikrije, ili je to stoga što nemamo dovoljno vremena ni da ih bolje osmotrimo. 
Koliko ima komšija u našoj zgradi za koje ni ne znamo da postoje! Oni ne skreću na sebe pažnju, i često ih postanemo svesni tek kad odu sa ovoga sveta. 
Da li pate, šta se sa njima tokom života događa, jesu li oni možda Supermeni koji svoj plašt stavljaju samo u posebnim prilikama, ili im u mimohodu možemo otkinuti i nogu kao grančicu, a oni od sebe ni glasa neće pustiti?

Sada već poučeni iskustvom, znamo da ovaj svet ne naseljavaju samo oni bučni, koji skreću pažnjiu na sebe, niti oni koji nam non-stop dosađuju svojim problemima i kuknjavom, niti samo dobrice ili zlikovci. 
Ovaj svet je čitava jedna zavrzlama tipova koji nam mogu nalikovati na biljku koja vegetira, a zapravo možemo otkriti da je to samo kamuflaža...

Pustite maštu na volju i pokušajte da pogodite ko je ko u vašem okruženju!

Na jednoj od prekretnica: O, kako čudnih ljubavi ima!

Drugačije čitanje jedne horor priče

Postoji jedna meni draga knjiga kojoj se (ili makar jednoj njenoj priči), uvek vraćam. 
U pitanju je Klajv Barker i Knjiga krvi 1. 

U priči, po kojoj je knjiga dobila ime, i koja govori o jednom mladiću koji je navodno imao psihičke moći koje su podrazumevale i mogućnost komuniciranjima sa umrlima, postoji  deo koji govori o raskrsnici puteva, gde je saobraćaj najgušći i gde je verovatnoća da će se susresti "ovaj" i "onaj" svet, sasvim izvesna. 

Metaforično gledano, puteve, drumove, autostrade, bogaze i svakolike staze, možemo videti kao naš životni put, a mesta gde se čuje zaglušujuća buka, mogu upravo biti raskršća u našim životima, prekretnice koje nam dalje trasiraju život.

Mrtve, koje Barker pominje kako se svete mladiću zbog ispisivanih lažnih poruka na zidovima napuštene kuće, možemo razumeti kao našu prošlost, koju nikako ne ostavljamo tamo gde i treba da bude -u prošlosti. 

A ono što zaista  spaja svet umrlih i živih u ovoj horor priči, kao što su strast, ljubav, i naposletku neminovni gubitak, mogu predstavljati sile koje nas po ovom svetu vode i gone da tražimo od sebe, drugih i od života više i više. 

Naravno, ovome se mogu dodati i druga tumačenja i asocijacije, ali hajde da govorimo sada o ovome što je trenutno mene podstaklo na razmišljanje.

Naučnici su utvrdili da izvesne godine u našem životu predstavljaju prekretnice, te se tako govori o sedmoj godini - kada se završava naše mahom bezbrižno detinjstvo i polazi u osnovnu školu, o četrnaestoj-petnaestoj, kada se pubertet zahuktava i okončava jedan period školovanja, o dvadest prvoj - kada biramo dalji pravac, o dvadet sedmoj/osmoj, kada smo se mahom ostvarili kao supružnici i roditelji, završili fakultete i sl, o trideset petoj , koja se smatra većom prekretnicom, jer na neki način već možemo da sumiramo šta smo sve postigli i da menjamo nešto ako nam se ne sviđa na dojučerašnjem profesionalnom i ličnom putu... i tako redom. 

Vidimo da se sve nekako odvija kroz faze koje traju oko sedam godina i da su sve one obojene i spoljašnjim i unutrašnjim promenama koje nam se ponekad čine kao male, a ponekad kao velike prekretnice na kojima bi valjano trebalo ispitati dojučerašnja uverenja i stremljenja. 

Kada se nađemo u takvoj fazi, bilo da su famozne tridesete u pitanju, ili rane, ili kasne pedesete, čini nam se da smo dospeli u kakav tesnac i da se sve okrenulo protiv nas, ali kako vele: najtamnije je pred svitanje, pa bi sve promene trebalo stoički izdržati i krenuti napred, jer šta nam drugo i preostaje, u prošlosti ne možemo ostati. 
Najgore je ako ostanemo zaglavljeni u nekoj od faza  i iznova i iznova je preživljavamo.

E sad, šta je ono što nas pokreće i po ovome svetu vodi i goni. 
Da li je to ljubav - u čije ime pravimo najluđe stvari ili činimo ono što i ne možemo zamisliti, ili je to strast prema umetnosti, poslu, deci, prirodi ili nešto sasvim drugo, za svakoga je različito. 

Svima nam je dobro poznat osećaj kada nam se svemir čini kao neispitano prostranstvo koje nas tera da sanjamo velike snove, ali nam je poznat i onaj osećaj kada se najednom čitav taj svemir sruši ili stane u jedan sobičak, sada ispunjen teskobom i nelagodnošću. 

Samo bez panike, sve ima svoj početak i svoj kraj. Sve što se rodi, mora jednom da umre. 
Pa ipak, mi želimo da traje, da se taj naš osećaj ponesenosti nikada ne okonča. 

Ikar je želeo da dosegne Sunce i svi znamo koliko ga je ta njegova žudnja koštala, a opet, u ime ljubavi nastala su neka od najlepših dela, da pomenemo samo Tadž Mahal, koji je u čast svoje preminule žene izgradio Mumtaz Mahal... 

Hoćemo li se odreći svoje ljubavi i žudnje samo zato što će se jednom okončati? 
Iskreno se nadam da nećemo. 

Mladić iz priče je preživeo ono što su mu mrtvi učinili, jer je pokušao da se poigra njima. Lepota njegovog tela je propala pod ispisanim minijaturnim rečima mnogobrojnih rukopisa, ali je to spojilo njega i doktorku koja je najzad dobila dokaz za kojim je čitavog života tragala - o životu posle smrti. 
On je postao knjiga krvi, a ona njegov prevodilac.

Eto, i jednu horor priču možemo pročitati na drugi način.

Želim da se zaljubim, da gledam horor filmove i ludo se provodim...idemoooo

Vratili smo se sa zimovanja, ili kako god, s obzirom na trenutne vremenske okolnosti. 
Dok je trajalo šestodnevno ludovanje u Banji Vrujci, deca su slala svakodnevno roditeljima obaveštenja o aktuelnim događajima koristeći se  stilskim figurama, a da to možda nisu ni znala. Tako je, na primer, hiperbola bila zastupljena obilato, što je i u saglasju sa njenim tumačenjem:) Ne bih mogla tačno da prepričam sve što sam čula, a i ne bi bilo fora, ali su i metafore za pojedine likove, kao i poređenja po suprotnosti, tj.kontrasti, bili prilično inspirativni. 
Elem, verzije zimovanja ispričanih roditeljima bilo je napretek, kako i dolikuje duhu naroda, gde se prenošenje s kolena na koleno i različitih varijanti istog, praktikuje vekovima:)

Prvi dan je protekao u pokušaju pravljenja slajma, koji je završio na terasi i ispod nje, u prelascima  iste i preleteanju s jedne na drugu, mada za tim uopšte nije bilo potrebe, ili je makar meni samo tako izgledalo. Kako smo bili u prizemlju, sve je naizgled imalo nizak stepen opasnosti (mada predostrožnost nikad nije naodmet, što se pokazalo tačnim prilikom lomljenja stakla na balkonskim vratima koji dan kasnije:( )

Drugog dana je bio najaktuelniji bazen, gde su se izvodile raznorazne aktivnosti, počev od onih nad samom vodom (što je značilo da su se oni koji su se nalazili na ramenima svog para, borili protiv drugih), preko onih u vodi, kao što su: prskanje, gnjuranje, sa pokojim utrkivanjem sa jedne strane širine bazena na drugu, dok je tek retkima dužina bila izazov, do onih podvodnih - koji su se ticali izazova ko će duže ostati pod vodom. 
Naravno, bilo je i onih koji su samo šetali svoje kupaće kostime i druge negližee kraj ivice bazena i osvajanja što više poena za sebe i svoju ekipu (pošto je tu bilo više škola), ali to je za neku drugu priču.

Neću prepričavati šta se sve odvijalo svakog dana između šetnji, bazena i večernjih aktivnosti, jer bi to bilo zabavno verovatno samo samim akterima kao neki vid podsećanja, ali ću pomenuti izlet u selo Paštrić, posetu Muzeju kamena u privatnoj kući biologa Pece Petrovića, gde nismo imali prilike samo da se upoznamo sa različitim vrstama kamena i čujemo zanimljive priče o njemu, već i da vidimo kožu pitona iz Južne Amerike, družimo se sa jednim povećim zecem koji nije završio u loncu i neobičnim ćubastim petlom.

U relativnoj blizini se nalazi i Ribnica, manastir, koji monah Arsenije pokušava da obnovi i u njemu osnuje bratsvo, što je mnogo teže nego setrinstvo. On nam je ispričao i zanimljivu priču o Svetom Petru i Pavlu, kojima je manastir posvećen. 
Kasnije smo posetili i Ribničku pećinu sa širokim ulazom i mračnom unutrašnjošću, koju smo želeli da ispitamo, ali su bojazan i dovoljna količina razuma nadvladali znatiželju.

Ali ono što je svakako ostavilo traga u mojoj duši jeste spoznaja da što više detetu braniš da nešto proba, okusi, istraži, ono biva sve zainteresovanije za tzv. zabranjeno voće. 
Ukolo više toga ne dozvoljavamo, utoliko će dete imati više razloga da skriva ono što je uradilo.
Neću vam baš sve otkriti, ali roditelji bi ponekad trebalo da se upitaju koju i kakvu verziju događaja im je dete plasiralo, jer jedno je dete u kući, a drugo u školi, na izletu, među vršnjacima, gde ćesto, ono povodljivo i nesigurno, ponaša se drugačije trudeći se da se prilagodi društvu.