Prvo pitanje koje postavljam sebi posle nedavnog bliskog susreta sa pločnikom, koji me je podstakao na razmišljanje o našim slabostima i vrlinama, jeste - kakve su naše granice: propustljive, polupropustljive, rigidne...zdrave ili nezdrave?
U jednom psihološkom testu, koga se sećam još iz najranijih školskih dana kada sam leta provodila u tada popularnom Pionirskom gradu, postojala je instrukcija da zamislimo kuću i imanje koje nam je u nasledstvo ostavio bogati rođak iz Amerike. Jedno od pitanja je bilo da li ćemo to imanje ograditi. Ne postaviti nikakvu ogradu, značilo je da u svoj život puštamo sve i svakoga, dok je neka vrsta žive ograde predstavljala razumsku zaštitu svoje unutrašnjosti, te i selektivno prihvatanje ljudi, događaja i uopšte spoljašnjeg sveta. Nasuprot potpuno neograđenom imanju, postojala je i opcija podizanja bedema, što je označavalo veštačku odbranu od sredine, ali, kad sada malo bolje razmislim, verovatno i donošenja dobre odluke ukoliko nam od te iste sredine preti opasnost, ili želimo da od nekoga ili nečega sakrijemo našu intimu.
Da li mi uopšte postavljamo granice i koliko su one, ukoliko ih postavljamo, propustljive?
Znamo, da kad se zaljubimo, naše granice vidno popuštaju i da smo mi tada u nekoj vrsti konfluence ili ljubavnog poljupca na francuski način:) slepljeni sa osobom kojoj smo poklonili naše srce i pamet:) Vremenom, taj klinč:) popušta, i dobro je što je tako, jer da nije, mi bismo izgubili svoje ja i ne bismo znali gde se mi završavamo, a gde počinje neko drugi.
Ako ne znamo koliko možemo i koliko hoćemo, ukoliko dopuštamo drugima da odlučuju umesto nas, u bedaku smo, jer ne znamo ni ko smo, ni šta smo, ni dokle se pružamo.
Isto tako, ukoliko preterano vodimo računa šta će neko drugi reći na ono što uradimo i kažemo, povlačimo se čim se misao, najčešće konfrontirajuća sa okolišem, pojavi.
Zdravo je postavljati zdrave granice
Čini mi se da smo mi, žene, kroz našu prošlost naučene da dajemo i da često ne umemo da postavimo svoje granice. Ne sumnjam da postoje one, koje će mužu ili detetu reći da sačeka dok ne završi sa aktivnošću kojom se trenutno bavi, ali redak je muškarac koji će odložiti svoj posao ili hobi zbog toga što bi žena htela da izađe sa njom da se prošeta ili sl. Znate onaj vic o tome kako je momak pitao devojku da li voli Madrid, na šta je ona potvrdno odgovorila, a on nastavio - a Barselonu...e, onda ćemo gledati utakmicu Barselona:Madrid, ili tako nekako:)
Kakve sad to veze ima sa vrlinama i manama?
Ima. To sam zaključila iz sopstvenog udesa. Ja ne umem da postavim granice. Zato je trebalo da poljubim beton i shvatim da je granice nužno postavljati, da ti one omogućavaju prirodnu i potrebnu zaštitu vlastitog integriteta.
Ne moraš na sve da kažeš da... npr. možeš da ideš na privatne časove samo kod one dece koja ti odgovaraju i sl.
Ne moraš uvek da budeš Žena zmaj:)
Supermen je jedan od junaka stripa koji gotovo nema mana: brži je od lokomotive, leti, čuje bolje od običnog smrtnika, niko mu ne može ništa, osim jedne stvarčice sa njegove planete - kamenčića sa Kriptona.
U nama se kriju i naše moći i naše slabosti.
Preokrenimo svoje slabosti u dobitke.
Нема коментара:
Постави коментар