Snovi predskazuju, hteli mi to da priznamo ili ne... Ili kako je to biti Roki Balboa

Sinoć sam pala na ulici, i slomila, ni manje ni više - nego nos, kao da je on moj najmarkatniji deo:) Himalaji.

A da se moglo sprečiti, moglo je. Ne, ne pijem. Pijance, kad padnu i bog čuva. Ne, nije me ljubomorni muž premlatio. Nosim štikle i na planinarenju, a od kako me kolena bole, i putešestvije ulicama i pentranje po autobusu, za mene je veranje. Ali ja hoću da budem lepa i zgodna, kad nosim potpetice, delujem glamuroznije i moji valjušci se manje i vide. Glupavo žensko - koji muškarac bi to uradio?

Ima žena, koje kažu, da po dolasku od frizera, ni po dva dana ne primete da im je jedna strana duža, a ja sam se već jutros malko našminkala. Sujeta, možda? Navika, verovatno? Deo karaktera, sto posto. Takav mi je stav, šta ću. Da ga korigujem, trebalo bi. Da li ću - ne znam.
Teško je menjati se, posebno u ovim godinama. Sa jednog časa trčim na drugi, stalno u nekoj žurbi, ali tako je bilo oduvek. Štreber. Samo mi daj samar, a ako me ne upregneš ti, natovariću se sama. Ne ponosim se, samo konstatujem.

I onda, kakve veze to ima sa snovima, pa ima, zato što sam naučila kako da ih razumem, zato što su mi saveznici, ali ja loš prijatelj, jer čujem, ali ne primenjujem savete.

Tri dana za redom sanjam kako ležim nepomično, zatečeno: u krevetu, u kovčegu... kako se plafon nada mnom otvara, kako se pod strmoglavljuje... 

Znate li da je, čini mi se Vojislav Ilić, mrzi me sad da guglam, iz godine u godinu sanjao isti san sa silaskom u podrum: svake godine po jedna stepenica manje, dok na kraju nije ugledao grobnu ploču sa svojim imenom. Te godine je i umro.

To smo, što smo. Karakter je naša sudbina. Može se korigovati, ali je pitanje koliko smo na to spremni i koliko jak susret sa životom treba da bude da bismo nešto zaista i uradili:(

A sad adio, ne mogu više da pišem - zatvara mi se oko.