Na jednoj od prekretnica: O, kako čudnih ljubavi ima!

Drugačije čitanje jedne horor priče

Postoji jedna meni draga knjiga kojoj se (ili makar jednoj njenoj priči), uvek vraćam. 
U pitanju je Klajv Barker i Knjiga krvi 1. 

U priči, po kojoj je knjiga dobila ime, i koja govori o jednom mladiću koji je navodno imao psihičke moći koje su podrazumevale i mogućnost komuniciranjima sa umrlima, postoji  deo koji govori o raskrsnici puteva, gde je saobraćaj najgušći i gde je verovatnoća da će se susresti "ovaj" i "onaj" svet, sasvim izvesna. 

Metaforično gledano, puteve, drumove, autostrade, bogaze i svakolike staze, možemo videti kao naš životni put, a mesta gde se čuje zaglušujuća buka, mogu upravo biti raskršća u našim životima, prekretnice koje nam dalje trasiraju život.

Mrtve, koje Barker pominje kako se svete mladiću zbog ispisivanih lažnih poruka na zidovima napuštene kuće, možemo razumeti kao našu prošlost, koju nikako ne ostavljamo tamo gde i treba da bude -u prošlosti. 

A ono što zaista  spaja svet umrlih i živih u ovoj horor priči, kao što su strast, ljubav, i naposletku neminovni gubitak, mogu predstavljati sile koje nas po ovom svetu vode i gone da tražimo od sebe, drugih i od života više i više. 

Naravno, ovome se mogu dodati i druga tumačenja i asocijacije, ali hajde da govorimo sada o ovome što je trenutno mene podstaklo na razmišljanje.

Naučnici su utvrdili da izvesne godine u našem životu predstavljaju prekretnice, te se tako govori o sedmoj godini - kada se završava naše mahom bezbrižno detinjstvo i polazi u osnovnu školu, o četrnaestoj-petnaestoj, kada se pubertet zahuktava i okončava jedan period školovanja, o dvadest prvoj - kada biramo dalji pravac, o dvadet sedmoj/osmoj, kada smo se mahom ostvarili kao supružnici i roditelji, završili fakultete i sl, o trideset petoj , koja se smatra većom prekretnicom, jer na neki način već možemo da sumiramo šta smo sve postigli i da menjamo nešto ako nam se ne sviđa na dojučerašnjem profesionalnom i ličnom putu... i tako redom. 

Vidimo da se sve nekako odvija kroz faze koje traju oko sedam godina i da su sve one obojene i spoljašnjim i unutrašnjim promenama koje nam se ponekad čine kao male, a ponekad kao velike prekretnice na kojima bi valjano trebalo ispitati dojučerašnja uverenja i stremljenja. 

Kada se nađemo u takvoj fazi, bilo da su famozne tridesete u pitanju, ili rane, ili kasne pedesete, čini nam se da smo dospeli u kakav tesnac i da se sve okrenulo protiv nas, ali kako vele: najtamnije je pred svitanje, pa bi sve promene trebalo stoički izdržati i krenuti napred, jer šta nam drugo i preostaje, u prošlosti ne možemo ostati. 
Najgore je ako ostanemo zaglavljeni u nekoj od faza  i iznova i iznova je preživljavamo.

E sad, šta je ono što nas pokreće i po ovome svetu vodi i goni. 
Da li je to ljubav - u čije ime pravimo najluđe stvari ili činimo ono što i ne možemo zamisliti, ili je to strast prema umetnosti, poslu, deci, prirodi ili nešto sasvim drugo, za svakoga je različito. 

Svima nam je dobro poznat osećaj kada nam se svemir čini kao neispitano prostranstvo koje nas tera da sanjamo velike snove, ali nam je poznat i onaj osećaj kada se najednom čitav taj svemir sruši ili stane u jedan sobičak, sada ispunjen teskobom i nelagodnošću. 

Samo bez panike, sve ima svoj početak i svoj kraj. Sve što se rodi, mora jednom da umre. 
Pa ipak, mi želimo da traje, da se taj naš osećaj ponesenosti nikada ne okonča. 

Ikar je želeo da dosegne Sunce i svi znamo koliko ga je ta njegova žudnja koštala, a opet, u ime ljubavi nastala su neka od najlepših dela, da pomenemo samo Tadž Mahal, koji je u čast svoje preminule žene izgradio Mumtaz Mahal... 

Hoćemo li se odreći svoje ljubavi i žudnje samo zato što će se jednom okončati? 
Iskreno se nadam da nećemo. 

Mladić iz priče je preživeo ono što su mu mrtvi učinili, jer je pokušao da se poigra njima. Lepota njegovog tela je propala pod ispisanim minijaturnim rečima mnogobrojnih rukopisa, ali je to spojilo njega i doktorku koja je najzad dobila dokaz za kojim je čitavog života tragala - o životu posle smrti. 
On je postao knjiga krvi, a ona njegov prevodilac.

Eto, i jednu horor priču možemo pročitati na drugi način.