Kad se osetimo da smo usamljeni, odbačeni, bez dovoljno vere

Ponekad nam se čini da nemamo nikoga kome bismo mogli da se obratimo.
I to je u redu. U redu je tako se osećati, ponekad. Ali nije baš najbolja opcija ako se tako osećamo uvek:)

Kažu, rodili smo se sami, umrećemo sami, ali to nije u potpunosti tačno. Rodila nas je mama, nismo baš bili toliko usamljeni uz svu onu halabuku od doktora, babica i ostalih. I ne umiremo baš svi sami, neki pored sebe imaju decu, unuke, prijatelje.

Ali zaista postoje trenuci kada nam se čini da i pored porodice, rođaka, prijatelja, nemamo kome da se obratimo. Zašto je to tako? Možda zato što smo hipnotisani malom crnom kutijom pred kojom provodimo sve više vremena, što su čvrste porodične i prijateljske veze zamenjene površnim prijateljstvima na društvenim mrežama, što su nam te iste porodice raštrkane diljem cele zemaljske kugle, koja neće prestati da se okreće ni pošto mi sa nje siđemo, i što ćemo za te iste delove naše porodice, rasejane uzduž i popreko, vremenom postati stranci. I to je normalno, i u redu je da ponekad patimo zbog te normalnosti koja nam se u trenutku čini nenormalnom.

I u redu je da se osećamo loše kada shvatimo da smo zamenljivi.
Jesmo, stvarno jesmo. Redak je primer psa koji je svakoga dana čekao svog gospodara na železničkoj stanici, 12 godina pošto je vlasnik umro.

U redu je ako patimo što su se prijateljstva, za koja smo mislili da su doživotna, jednoga dana ugasila.
U redu je što nam teško pada spoznaja da naše veze nisu one koje će trajati "dok nas smrt ne rastavi".
Život je težak, bolan, mnogo toga nije ružičasto, ali život je promena i treba da nam je to na umu. Možda ti je danas teško, možda zaista sada nemaš rame za plakanje, ruku za podršku, možda si shvatio da se ne snalažiš dobro u ovom društvu okrenutom materijalnom, ali, već sada je novi trenutak.

Pozovi drugare iz obdaništa, osnovne ili srednje.
Šta ako se niste čuli vekovoma?! Vi još uvek imate zajedničke uspomene. Sklopi nova poznanstva, neki ljudi iz tvoje okoline imaju slična interesovanja, sličan pogled na svet. Upoznaj i one koji su drugačiji. Možda ti se dopadne njihov hobi ili način razmišljanja.
Okupi familiju za 29.11. Ili 1.5. Možda više nemate šta jedni drugima da kažete, možda se sve još davno raspalo, ali negde, negde tamo u prošlosti, vežu vas isti koreni.
Pozovi članove porodice, sve one od kojih te dele kilometri puteva i mučna i dosadna presedanja iz aviona u avion. Pozovi ih i reci da ih voliš. Reci da ti je teško. Oseti bol, tugu, teskobu. Pusti suzu, plači, ridaj...

I ako si star i bolestan, i ako nema ko da ti prinese čašu vode, ni komšije da te poseti, i to je u redu.
Teško je, ali je u redu. U redu je da se pomiriš sa onim šta osećaš, kakav god je to osećaj.

Izlaz je u tome da razumemo šta nam se događa, da prihvatimo svoja osećanja, da imamo razumevanja za sopstvene limite i resurse. Da shvatimo da je sve prolazno i da posle kiše sija sunce, ali i da smo mi prolazni, i to je u redu.

Da li jezik uništavamo mi koji se njime služimo

Stiže mi danas poruka: Jer možeš da mi pomogneš? 

Ne mogu jer sam bolesna🤣.

Kada nešto pitamo, treba da stoji upitna rečca da ili li: Je li (je l') ili da li (da l') možeš da mi pomogneš (apostrof je kod skraćivanja neophodan)? 

Koliko puta u toku dana napišemo nekom poruku ne vodeći računa o malom i velikom slovu, znakovima interpunkcije (o sastavljenom i rastavljenom pisanju neću ni da govorim - ono upućuje na elementarnu nepismenost, ako ovo prethodno možemo da opravdamo brzinom u pisanju, tj. kuckanju)?

Kada tragamo za nečim po internetu, nije važno ni da li smo ukucali malo ili veliko slovo, da li smo pravilno napisali ili ne (izaći će nam: Da li ste mislili...), ali da li se ikada upitamo da li tako uništavamo svoj jezik?

Nisu nam krive reči koje smo preuzeli iz drugih jezika i za koje često ne možemo da nađemo odgovarajuću zamenu jednom rečju, već moramo da posežemo za opisnom konstrukcijom; nisu nam krivi ni "emotikoni" , niti "lajkovanja" na društvenim mrežama; krivi smo mi sami. Olenjili smo se.

Jedna moja prijateljica, koja ima decu osnovnoškolskog uzrasta, uči ih da - kad joj pišu poruke, čine to upotrebljavajući sva pravopisna pravila - što je za svaku pohvalu. To posle pređe u naviku i, eto, petice na pismenom - i pismenog čoveka.

Da nas je više takvih,  sačuvali bismo i svoj jezik.