To što držim oklagiju u ruci uopšte ne mora da znači da će biti pite

Rekao je: Nije tvoje, Jelena, da brineš o tome što se neće više nikada ponoviti.

Koliko puta sam čula nešto slično upućeno meni ili nekom drugom?!

Koliko puta: Neću kasniti, a onda čekaš i čekaš i pre nego što ukapiraš...15 akademskih minuta pretvorilo se u ceo sat...

Ili: Neću više nikada reagovati burno...neću te izneveriti...uplašiti...ostaviti...

Ili: Promeniću se...postati odgovorniji, ambiciozniji...

Nije važno ko je obećao: ćerka, muž, žena, brat...vi sami...obećanje je obećanje (ako zanemarimo onu narodnu da je obećanje ludom radovanje).

Šta je dotična Jelena uopšte odgovorila? Je li poverovala da se neće ponoviti šta god da je obećano...ili se dohvatila oklagije?

Koliko puta smo spremni da oprostimo i pređemo preko nečega? Koliko puta smo nesvesno obmanuli sebe ili druge? 
Koliko puta smo se uljuljkali u iluziji  da to nije ništa,  ili da je to ništa - sve?

P.S. 
Treba razmisliti...sa koje god strane oklagije se nađete.

Da me maneš sa razredno starešinstvo...

Jesam li najgori razredni starešina kad moji šestaci na polugodištu imaju 17 jedinica? Znam, oni nisu moja deca, oni su samo učenici koji su mi povereni da o njima brinem, da učestvujem u razrešavanju njihovih problema, što međusobnih, što sa nastavnicima, što sa roditeljima, da ih savetujem, vaspitavam.... i ako stignem, nečemu i naučim:(

Nekada davno, kada sam predavala uslovne rečenice, motivisala sam tadašnje đake da izađu i dovrše iste, koje su počinjale sa: kad, ukoliko, ako...
Tamara je izašla pred tablu i napisala: Kada moji kukovi ne bi bili ovoliko široki, bila bih najsrećnija devojčica na svetu. Igor je rekao da bi bio manje tužan ako bi mu svi zubi izrasli kako treba, jer ga deca zbog toga zadirkuju (Kasnije sam saznala da je išao na ugrađivanje zuba i nadam se da su ga oni učinili manje tužnim). Marija se, opet, rasplakala što je niska rastom...

Danas jedan Marko žudi da bude nalik najagresivnijem dečaku, kome je upravo pretnja da će biti izbačen iz škole, donela najveću popularnost; Srđan ima problem sa decom koja mu se rugaju na fizičkom i zatvaraju ga u svlačionicu; dok Sofija putuje na Kubu, ali je to ne uveseljava, jer će i tamo da brine što su joj neke dojučerašnje drugarice hakovale profil...

U knjizi Beograđanke Igora Marojevića sam pročitala jednu priču o zlostavljanju devojčice zbog igrica. Tada sam prvi put čula i da se Romkinja (jedna od nasilnica dojučerašnje drugarice, isto Romkinje, koju sada naziva pogrdno Cigankom) razlikuje od  Ciganke, jer prva živi u stanu i kupa se:(

Da li treba da vam pišem o Lari koja odrasta samo sa ocem koji se svakoga dana posle posla zatvara u sobu i plače, jer mu je žena preminula, dok se Lara pravi da je jaka i da sve može sama... ili o Milici, koja čisti, pere i kuva za sebe i svoju braću, jer ih je majka ostavila i svakog letnjeg raspusta sanja kako će je mama zvati, i ona otići tamo negde...

Većina ove dece, čija sam imena izmislila i čijih sam se priča naslušala za ovih trideset godina, više ne plače kada čita o malom Nemečeku ( Dečaci Pavlove ulice Ferenc Molnar), koji je na kraju romana umro, jer se toliko svakodnevnih malih umiranja već odigralo u njihovim životima.

Apsolutno ne branim ove moje jediničare. Većina njih je lenja, nezainteresovana za bilo šta osim za igrice, nedovoljno motivisana, spremna na sve samo da školske obaveze uradi neko drugi umesto njih, ali ne mogu da se otmem utisku da nešto globalno nije u redu. Čini mi se da nikada nije bilo više disleksičara, disgrafičara, dece sa poremaćejem pažnje, sa specijalnim potrebama i sl. 
Gledam u ta lica i ne mogu da dokučim šta to nije u redu, a onda shvatim: željni su ljubavi i pažnje. 
Pomozimo našoj zajedničkoj deci u odrastanju; naučimo ih da snose posledice za ono što su učinila, ali da se isto tako ne osećaju krivim zbog onoga što nisu i što nema nikakve veze sa njima; da ne budu grubi i osioni; da poštuju sebe i druge:)

Psovke ili šta sve izgovaranje ružnih reči može da otkrije

Da li me psovanje čini elokventnijom osobom?
Kažu, da onaj ko izgovara ružne reči, ima bogatiji rečnik. Ako je to tačno, onda su Srbi u prednosti nad ostalim narodima. 
Zbog uvođenja psovki, pored ostalih zamerki, Vukov Rječnik iz 1818.godine, dočekan je na nož. 

Na probi, uoči Savindana, bila sam užasno nervozna: prezentacija, koju sam spremala danima, zatajila je; u međuvremenu, neko je polomio stalak za mikrofon, a ni ostala skalamerija nije bila u mnogo boljem stanu...sve je mirisalo na dim i barut, a nikako na proslavu vrednu Svetog Save, makar sa moje strane. 
Ne razmišljajući ni o čemu drugome, nesvesna drugih oko sebe, sočno opsovah, kako to ne dolikuje profesoru književnosti, ili mu se upravo zbog Vuka i elokvencije, oprašta. Kad se dozvah šta učinih, jedan od mojih pomagača-učenika, mudro reče: 
Dokazano je da inteligentni ljudi više psuju. 
Ha, sad psovka ispade i dokaz bistrine uma...Super.

A onda sam sledećeg dana, posle ipak uspešnog Savindana, pročitala u najnovijem Njuzviku kako je psovanje odraz, ni manje ni više, nego poštenja. 
Valjda, oni koji psuju kažu ono što nepošteni misle, ali ne kažu, zarad pozitivne interakcije sa drugima. 
Odlično, sad me pored elokvencije i inteligencije, odlikuje i poštenje.

Da ne bude zabune, ne podržavam psovanje, pogotovo ne ono kojim vređamo druge, ali ponekad, kad mi se omakne, baš mi lakne.

Alhemija

Do sada, od septembra prošle godine, od kada pratim Pavlov rad (Pavle Knežević) i Belgrade Art Show, sinoćnje veče mi je bilo najlepše. 
Iako sam bila skoro intimno vezana za mali prostor u Sinatri, gde su se najpre organizovali ovi svojevrsni multimedijalni performansi, novi prostor Ben Akiba, zablistao je, pre svega zahvaljujući izvođačima, koje je Belgrade Art Show okupio, u novom svetlu.
Mladi umetnici zračili su entuzijazmom i posvećenošću, a Alhemijske priče Marka Nektana, kao i predstavljanje Miodraga Kovačevića i benda The Invisibles, zaokupili su svu moju pažnju.

Maestralni Marko Nektan, svojom transformacijom i Butoh plesom, zadivio me je. Iako sam i pre imala priliku da ga gledam, ovog puta me je poneo svojim izvođenjem, koncentarcijom i posvećenošću onome što radi, te nije ni čudo što sam najveći broj fotografija napravila upravo slikajući njegov nastup. Evo samo nekih:

Ali ono što me je zaista najviše impresioniralo, jeste muzika u izvođenju grupe The Invisibles (kao i prvi put kada sam ih čula), sjajni vokal Miodraga Kovačevića i njihov novi pogled na magični svet Milane Pavlović Barili, inače jedne od mojih omiljenih umetnica.

Milodrag Kovačević, multimedijalni umetnik i filolog, kostimiran (na šta su možda neki prevrtali očima, a što se meni opet posebno svidelo), čitao je prozne crtice inspirisane Mileninim životom i radom, pevao autorske pesme (potpomognut svojim prijateljem gitaristom, čije ime, nažalost, nisam upamtila), kao i pesme drugih autora.

Bilo je tu i slika mladih autora i prikaz modne revije brenda Foxy Lady's by Micikina Ru Tufna, ali ono sa čim sam definitivno napustila ovo zanimljivo veče, jeste osećaj iskrene i nesebične podrške Pavlu za njegov rad i želja da sa vama podelim delić atmosfere sa ove večeri, za koju je jedan od autora umetničkih dela (pod nazivom Izložba mračnih ogledala), koja su ukrašavala prostor kluba, rekao da se odupire potrošačkom mentalitetu društva u kome, nažalost, živimo.

Bez obzira na, možda, (kažem, možda) tuđu nevericu, odmahivanje glavom ili prevrtanje očima, bez obzira na probleme sa kojima se, verovatno, Pavle Knežević, organizator i idejni vođa svih ovih dešavanja, nosi, želim da ga podržim u njegovim naporima da nastavi da radi ovo što radi, jer verujem da prave zaljubljenike umetnosti, ovakve večeri čine srećnijim.

Pavle, to što radiš, vredno je  pažnje jer pre svega odiše entuzijazmom i energijom. Samo napred.

Pssst!

Da li su citati i šerovanje tuđih statusa zamena za sopstveno mišljenje? Moramo li, i da li je neophodno da uvek imamo mišljenje o svemu, ili samo o onome što nas zanima, za šta smo stručni ili što je poželjno poznavati i razumeti zarad socijalne interakcije?

U frizerskom salonu me pitaju hoće li se školska godina produžiti za dva dana: sada ili kasnije, ili ćemo odrađivati subotom ili...Pitaju me jer znaju da radim u prosveti. Po logici stvari, trebalo bi da znam, ali, avaj, ne znam. 
Jesam li ravnodušna po pitanju ta dva dana produžetka? Nisam, ali da li me je ministar pitao želim li, ili ne, da produžim raspust tog fatalnog ponedeljka i utorka? Nije, samo me je obavestio da pozovem učenike kojima sam razredna i pitam iste hoće li biti bolesni u sredu? (ko razume, shvatiće:)

Najgore je kad si ravnodušan, i moram da priznam, da povodom većine oficijelnih tema, i jesam, ali treba razlikovati ravnodušnost od odsustva stava zbog nedostatka validnih informacija. 

Mi smo pretrpani informacijama. Iskaču poput onih čupavih lutaka, kojih sam se mnogo plašila kada sam bila mala. Često nalikuju i na otvaranje Pandorine kutije, jer gde god da se okrenete, čujete ne baš ohrabrujuće vesti iz važnih sfera života....ili dobijate kontradiktorne informacije.

Imam jednog prijatelja, koji, o čemu god da se pokrene priča, ima čitav arsenal podataka (ne pitam se otkud mu vremena za sve to, nego kako  uspe sve da popamti); ima i stav povodom toga o čemu priča (pitam se je li  moguće da ga sve to zanima). 
Ne znam, ja nisam takva, iako ne mislim, niti da sam glupa, niti da sam posebno loše informisana, niti da nemam stav ni o čemu, ali nekada se stvarno pitam treba li uvek imati sopstveno mišljenje, naravno, ukoliko uopšte o bilo čemu mislimo?

A što da ne?

Pakao pred klimaks, kojim su me odreda plašili, a ni čistilište uz njega, nisu došli na onaj način na koji sam očekivala. 
To se desilo zbog toga, jer sam sve, pa i dolazak menopauze, kao i onoga što uz to neizostavno ide, prihvatila kao obaveznu lektiru. 
Mora se pročitati - šta je tu je.

Rekli su: Videćeš kad prođeš pedesetu. Sve će nešto da ti fali. 
I fali (al' ponajviše para). Bole me kolena, škripe svi zglobovi (spopada me jeza od samog zvuka), imam višak oko struka (samo ne gde treba), ne mogu da se prepoznam i sl.

Ali ono što me zaista zabrinjava (osim nedostatka para i spoznaje da ću za deset i kusur godina da odem u penziju sa 300 evra), jeste da možda neću moći da pokrenem tutorijal (ko će mene, tetku, babu, matoru, da gleda i kome ću ja to da se obraćam), jer to rade klinke, koje, em što imaju više cipela u svom cipelarniku od mene; em su deci i ostalima privlačnije onako mlađane, izbeljenih zuba, sa kojih su tek skinule protezu, sa nogama do tih istih zuba; em se bolje razumeju u tehniku, sponzore i idimidođimi stvarčice, o kojima ja nemam pojma (uostalom još se i troumim o čemu ja to uopšte imam, umem i hoću da pričam).

Kaže meni jedna moja učenica, onako u poverenju, a pred svima (dobro što nije na razglas stavila): Smem li da vas pitam nešto?
Ja, po difoltu, što bi rekli moje psihološkinje, klimam potvrdno glavom.
Da li vam se desilo da i vas, kao i moju mamu oslove sa - bako?
Joooooj, što klimnuh, majko moja....
Procedim: Ne, na žalost tvoje mame i na sreću svih onih koje bih razbila i kad mi kažu teto ili godspođo...i drugarice bi mi bilo draže.

Da, da, klimaks je zakucao na moja vrata, zakoračio odrešito i sve smo se lepo skontali, onako kako je red, ali postoji samo jedna mala, malecna stvar sa kojom neću, ne mogu i ne želim da se rukujem.
Strah me je starosti, propadanja, što telesnog, što mentalnog (ne znaš šta je gore).

Kažu, svako doba ima svoje prednosti, što je tačno. Iz moje perspektive gledano, ne bih se pomerila ni milimetar u nazad, pa da ponovo prolazim kroz pubertet, razvode i slične nus-pojave. Ne bih ni da ostanem bez bora, podočnjaka, ali bih rado podigla delove tela koji su pod uticajem gravitacije (i godina, Vesna, i godina, nemoj da se stidiš) počeli da vise, da popunim svoje kesice bez mesca, ali da to bude bez noža i silikona, da počupam za svagda sve one dlačurde, koje su počele da niču gde im mesto nije (muški i ženski pripadnici ljudskog roda što više stare, sve više počinju da liče jedni na druge), dok su se proredile i posedele na mestima na kojima to nije poželjno, da ne budem zaboravna, a posebno ne onako zaboravna (što ima veze sa onim Nemecem, čije ime, zbog uroka, ne smem ni da pomenem).

Da, plašim se starosti u ovoj našoj jadnoj, maloj Srbiji, u kojoj je grozno kad si star i kad nisi bolestan i stvarno-stvarno star. (Ovde je sve preko 30 staro iako se i granica za rađanje, kao i ona za umiranje, pomerila...iako kažu da je sve za one od 7 do 77 ili kako već...hoću li moći da snimam reklamu sa 77, hoću li moći da tada objavim prvu knjigu, prvu numeru, postanem popularni bloger, upišem neki treći fakultet, vozim skuter?)

Ovde se ljudi gnušaju starosti, ovde ti broje dane do penzije i dišu za vratom dok ne odeš, ovde od penzije ne možeš da živiš, a kamoli da o nečemu drugome razmišljaš, ovde se kaže samo da ne budem deci na teretu (a to što su ta ista deca tebi još uvek na grbači, iako imaju 20, 30, 40, pa i više, to nema nikakve veze).

Zaključujem za sebe i u svoje ime: 
Star si onda kada to sam odlučiš. Klimaks, zdrmaćete ako mu dozvoliš (kao i sve ostalo). Drugi ćete otpisati ako i ti sam sebe otpišeš...Ako imaš šta da kažeš svetu, bio on mlad ili sredovečan ili skroz-naskroz star: kaži. 
I ako postoji strah, i njega pokaži...na dnevnoj svetlosti će se istopiti.

Stoga, svečano objavljujem: 
snimiću reklamu, objaviti knjigu, otići na Nepal i u Indiju, voziti se transibirskom železnicom, uraditi bilo šta što mi predstavlja zadovoljstvo, šta mi padne na pamet, a predstavlja moju davnašnju strast, želju...ili trenutni hir...
A što da ne?

Da li je crno boja?

Kažu da je crno odsustvo bilo kakvog svetla i boje. Iako nastaje mešanjem cijana (koji opet nastaje mešanjem zelene i plave), magenta ( mešanje crvene i plave) i žute, ispada da nije boja ?!

Kad kažemo crno, najčešće pomislimo na boju odeće, koja nam je često omiljena, jer uz nju možemo sve druge boje da iskombinujemo (pa čak i plavu i braon). Njoj se priklanjamo i kad ne znamo šta da obučemo ili kad želimo da izgledamo elegantno ili mistično, te pomislimo na neizostavnu malu crnu haljinu ili odelo.

Ali šta ćemo sa nekim ko ima sve crno u plakaru, od veša, preko čarapa, majica, košulja, odela, jakni? Da li onda crna boja postaje stav kojim želimo da kažemo nešto o sebi?

Poznajem upravo jednu takvu osobu koja već 20 godina nosi samo crno, za koju ova boja predstavlja stav. Šta ovakva osoba želi da kaže svetu? Verovatno: Ne prilazi. Ujedam:))

Za mene je crna, pre svega vezana za crno-bele fotografije iz detinjstva i za isti takav program na TV-u nekada; za album Crno-bijeli svet Prljavog kazališta, iz vremena mog odrastanja; za junakinju istoimenog stripa Modesti Blejz ili za omiljene junake iz Matriksa...

Danas možda više ništa nije crno ili belo, možda se ne zna ni sa kim si, ni na čemu si; možda je sivilo obeležilo svakodnevnicu naših života, ali pored rumenožute, narandžaste i ljubičaste, kojom bojim sebe i svoj život, volim i crnu, za koju kažu da možda nije boja, da je nešto čime se prikriva debljina ili kojom se oglašava žalost, kada je nosimo na sebi, da je crna rupa u svemiru koja preti da nas sve usisa, ali, eto, meni se sviđa. Kakav je vaš stav?

Pogledajmo zajedno neke sličice:

Ili kombinacije crne i...

I za kraj:

Kosu reže,kosa opet raste...

Možda je ženska kosa danas, pod uticajem "modernih vulkanizera" zaduženih za raznorazne silikonske umetke na telu (tzv. džepove spreda i otpozadi), izgubila bitku za prvo mesto, ali je, svakako, i dalje u žiži interesovanja, što muškog, što ženskog pola.

Kroz istoriju, narodnu tradiciju, a i svakodnevni život, predstavljala je i predstavlja simbol ženske lepote. 

Poznata nam je narodna pesma Najveća je žalost za bratom, u kojoj mlada Đurđevica, odseca kosu zbog žalosti za mužem koji se nije vratio iz boja. Ona se time odriče sopstvene ženstvenosti i želi da drugima stavi do znanja da više nije zainteresovana da privlači pažnju muškog pola...

Ali, kao što znamo, kosa i dalje nastavlja da raste:)))

Nekada se žena nije mogla zamisliti bez duge, negovane kose, ali kako su se vremena menjala i žena se borila za svoju ravnopravnost, tako se izborila i za kratku kosu, a mogli smo je videti, i viđamo je, i obrijane glave. 

Nekada se šišanje kose i brijanje do glave (tzv. na ćelavo), smatralo kaznenom merom. Nažalost, u logoru Aušvic, imala sam priliku da vidim ostatke kose posle stradanja Jevreja u ovom zloglasnom logoru.

Soba ispunjena tonama ovog ženskog atributa, u malom gradu u Poljskoj, možda je najsuroviji eksponat koji podseća na zlodela Nemaca za vreme Drugog svetskog rata.

Da je u kosi moć, svedoči i priča o Samsonu, doduše predstavniku muškog roda, koji je ostavši bez svoje grive, koju mu je na prevaru odsekla Dalila, ostao i bez svoje snage.

O tome da i muškom polu, kosa mnogo znači, svedoči veliki izbor preparata za negu i ponovni rast iste. 

Mada, neki muškarci, kao kao što su Brus Vilis i Jul Briner, upravo su postali frajeri kada su se obrijali ili ostali bez kose.

Kad smo već kod grive, da napomenemo i njeno značenje u snu; sanjati dugu kosu predstavlja brigu, dok njeno odsecanje, znači rešavanje briga, pa sad vi vidite:)))

A evo i nekoliko inspirativnih sličica kose:

Kakvu vi dužinu preferirate i kom stilu se priklanjate? Volite li više crnu, plavu ili riđu, ili vam je prirodna boja kose po volji? Da li volite da pričate viceve o glupim plavušama ili smatrate da su riđokose vatrene i spremne na avanturu? Da li se priklanjate sterotipima ili imate vlastito mišljenje?