A što da ne?

Pakao pred klimaks, kojim su me odreda plašili, a ni čistilište uz njega, nisu došli na onaj način na koji sam očekivala. 
To se desilo zbog toga, jer sam sve, pa i dolazak menopauze, kao i onoga što uz to neizostavno ide, prihvatila kao obaveznu lektiru. 
Mora se pročitati - šta je tu je.

Rekli su: Videćeš kad prođeš pedesetu. Sve će nešto da ti fali. 
I fali (al' ponajviše para). Bole me kolena, škripe svi zglobovi (spopada me jeza od samog zvuka), imam višak oko struka (samo ne gde treba), ne mogu da se prepoznam i sl.

Ali ono što me zaista zabrinjava (osim nedostatka para i spoznaje da ću za deset i kusur godina da odem u penziju sa 300 evra), jeste da možda neću moći da pokrenem tutorijal (ko će mene, tetku, babu, matoru, da gleda i kome ću ja to da se obraćam), jer to rade klinke, koje, em što imaju više cipela u svom cipelarniku od mene; em su deci i ostalima privlačnije onako mlađane, izbeljenih zuba, sa kojih su tek skinule protezu, sa nogama do tih istih zuba; em se bolje razumeju u tehniku, sponzore i idimidođimi stvarčice, o kojima ja nemam pojma (uostalom još se i troumim o čemu ja to uopšte imam, umem i hoću da pričam).

Kaže meni jedna moja učenica, onako u poverenju, a pred svima (dobro što nije na razglas stavila): Smem li da vas pitam nešto?
Ja, po difoltu, što bi rekli moje psihološkinje, klimam potvrdno glavom.
Da li vam se desilo da i vas, kao i moju mamu oslove sa - bako?
Joooooj, što klimnuh, majko moja....
Procedim: Ne, na žalost tvoje mame i na sreću svih onih koje bih razbila i kad mi kažu teto ili godspođo...i drugarice bi mi bilo draže.

Da, da, klimaks je zakucao na moja vrata, zakoračio odrešito i sve smo se lepo skontali, onako kako je red, ali postoji samo jedna mala, malecna stvar sa kojom neću, ne mogu i ne želim da se rukujem.
Strah me je starosti, propadanja, što telesnog, što mentalnog (ne znaš šta je gore).

Kažu, svako doba ima svoje prednosti, što je tačno. Iz moje perspektive gledano, ne bih se pomerila ni milimetar u nazad, pa da ponovo prolazim kroz pubertet, razvode i slične nus-pojave. Ne bih ni da ostanem bez bora, podočnjaka, ali bih rado podigla delove tela koji su pod uticajem gravitacije (i godina, Vesna, i godina, nemoj da se stidiš) počeli da vise, da popunim svoje kesice bez mesca, ali da to bude bez noža i silikona, da počupam za svagda sve one dlačurde, koje su počele da niču gde im mesto nije (muški i ženski pripadnici ljudskog roda što više stare, sve više počinju da liče jedni na druge), dok su se proredile i posedele na mestima na kojima to nije poželjno, da ne budem zaboravna, a posebno ne onako zaboravna (što ima veze sa onim Nemecem, čije ime, zbog uroka, ne smem ni da pomenem).

Da, plašim se starosti u ovoj našoj jadnoj, maloj Srbiji, u kojoj je grozno kad si star i kad nisi bolestan i stvarno-stvarno star. (Ovde je sve preko 30 staro iako se i granica za rađanje, kao i ona za umiranje, pomerila...iako kažu da je sve za one od 7 do 77 ili kako već...hoću li moći da snimam reklamu sa 77, hoću li moći da tada objavim prvu knjigu, prvu numeru, postanem popularni bloger, upišem neki treći fakultet, vozim skuter?)

Ovde se ljudi gnušaju starosti, ovde ti broje dane do penzije i dišu za vratom dok ne odeš, ovde od penzije ne možeš da živiš, a kamoli da o nečemu drugome razmišljaš, ovde se kaže samo da ne budem deci na teretu (a to što su ta ista deca tebi još uvek na grbači, iako imaju 20, 30, 40, pa i više, to nema nikakve veze).

Zaključujem za sebe i u svoje ime: 
Star si onda kada to sam odlučiš. Klimaks, zdrmaćete ako mu dozvoliš (kao i sve ostalo). Drugi ćete otpisati ako i ti sam sebe otpišeš...Ako imaš šta da kažeš svetu, bio on mlad ili sredovečan ili skroz-naskroz star: kaži. 
I ako postoji strah, i njega pokaži...na dnevnoj svetlosti će se istopiti.

Stoga, svečano objavljujem: 
snimiću reklamu, objaviti knjigu, otići na Nepal i u Indiju, voziti se transibirskom železnicom, uraditi bilo šta što mi predstavlja zadovoljstvo, šta mi padne na pamet, a predstavlja moju davnašnju strast, želju...ili trenutni hir...
A što da ne?