Da li me psovanje čini elokventnijom osobom?
Kažu, da onaj ko izgovara ružne reči, ima bogatiji rečnik. Ako je to tačno, onda su Srbi u prednosti nad ostalim narodima.
Zbog uvođenja psovki, pored ostalih zamerki, Vukov Rječnik iz 1818.godine, dočekan je na nož.
Na probi, uoči Savindana, bila sam užasno nervozna: prezentacija, koju sam spremala danima, zatajila je; u međuvremenu, neko je polomio stalak za mikrofon, a ni ostala skalamerija nije bila u mnogo boljem stanu...sve je mirisalo na dim i barut, a nikako na proslavu vrednu Svetog Save, makar sa moje strane.
Ne razmišljajući ni o čemu drugome, nesvesna drugih oko sebe, sočno opsovah, kako to ne dolikuje profesoru književnosti, ili mu se upravo zbog Vuka i elokvencije, oprašta. Kad se dozvah šta učinih, jedan od mojih pomagača-učenika, mudro reče:
Dokazano je da inteligentni ljudi više psuju.
Ha, sad psovka ispade i dokaz bistrine uma...Super.
A onda sam sledećeg dana, posle ipak uspešnog Savindana, pročitala u najnovijem Njuzviku kako je psovanje odraz, ni manje ni više, nego poštenja.
Valjda, oni koji psuju kažu ono što nepošteni misle, ali ne kažu, zarad pozitivne interakcije sa drugima.
Odlično, sad me pored elokvencije i inteligencije, odlikuje i poštenje.
Da ne bude zabune, ne podržavam psovanje, pogotovo ne ono kojim vređamo druge, ali ponekad, kad mi se omakne, baš mi lakne.
Нема коментара:
Постави коментар