Opet ja o sreći

Kada mi je pre sedam godina najstarije dete kupilo knjigu Korak po korak do sreće, nisam je pročitala. U nekim teškim trenucima za mene i odlukama koje je tada trebalo doneti (ili donesene podržati), ona je smatrala da će mi knjiga  pomoći. Ali, kako to ne biva uvek tako, u stilu izreke da nije kome je namenjeno, već kome je suđeno i da sve dolazi onda kada mu je vreme, knjigu je pročitala mlađa ćerka (da li joj je pomoglo, ne znam), a knjiga se danas našla u mojim rukama.

Da li sam danas manje ili više srećna u odnosu na protekli period i šta je uopšte sreća, samo su neka od pitanja koja su se trenutno nametnula. 
Koliko sam shvatila čitajući knjigu, autorka govori o onoj vrsti sreće koja dolazi iznutra i koja se ne meri spoljašnjim atributima kao što su: novac ili bilo koji imetak, zadovoljstvo poslom ili 
prijateljima ili emotivnim partnerom. Ona govori o sreći koja ne zavisi od toga i koja nije merljiva time posedujete li nešto ili ne, već stanjem duha. Ako je u pitanju unutrašnji faktor, onda on ne može biti izazvan spoljašnjim, mada i autorka govori o drevnim mudrostima da sve što je spolja odražava naše unutrašnje stanje i da smo ga mi prizvali svojim mislima i osećanjima (zakon privlačenja), ali i da ukoliko smo srećni, srećni bez nekog vidljivog razloga ili srećni bez razloga, onda će se to odražavati i na sve ono što se nalazi oko nas. Srećan čovek prosto zrači srećom, isijava je, te i sve oko njega odražava isto. 

Ali ono što je meni bilo interesantno, jeste stav koji Marsi Šimov obrazalaže, a to je da se svi rađamo sa određenim kapacitetom za sreću koje naše vaspitanje kasnije podržava ili ne, i da na tom kapacitetu za sreću možemo raditi. E, sad, ako sam ja imala sreće da se rodim sa dovoljnim kapacitetom za sreću (to me podseća na narodnu priču Usud u kojoj nam je objašnjeno da je svima nama rođenjem namenjena i određena i sudbina), i ako su moji roditelji bili dovoljno radosni i svesni da podrže to, onda ja imam više mogućnosti i da povećam njen kapacitet i obrnuto. Ali šta, ako moj kapacitet nije dovoljan, hoću li moći pozitivnim afirmacijama, vizuelizacijom i sličnim tehnikama koje ovakva vrsta knjiga podržava, da učinim nešto da se moje misli i osećanja izmene?

Koliko zaista znam istinski srećnih ljudi koji su zadovoljni onim što imaju, koji su odista srećni nezavisno od okolnosti u kojima se nalaze? Mislim da znam samo jednu osobu, a to je upravo moje najstarije dete - Andea Ždrnja, ista ona devojka sa početka priče koja mi je knjigu i poklonila.
Ona je nedavno objavila na fejsu status koji mi se dopao: Happines dosen' t mean everything's perfect. It means sometimes You close Your eyes when it comes to imperfections.

Pre neki dan slušam  Evu Ras, u emisiji Magazin in. Slušam i čujem, i razumem šta kaže. Pokušaću da parafrziram. Svi govore o tome kako je najveća sreća kada si zdrav, jer onaj ko je bolestan ima samo jednu želju, a to je da ozdravi. Ali onda, Eva Ras, za koju znamo šta je sve u životu prošla, i da je život uopšte nije mazio, kaže da i onaj ko je bolestan, može imati druge želje, ako svoju bolest primi kao dar, kao nešto iz čega može da uči - kako to ne mora biti samo zla kob. 

Setim se onda jedne od onih divnih indijskih priča (zaboravila sam joj ime) o ženi koja je otišla kod Bude sa željom da joj vrati dete koje je umrlo, a onda je on pošalje u svet sa zadatkom da nađe bilo koga ko nikada nije izgubio nekoga ko mu je drag. Ako u tome uspe, on će joj uslišiti želju. Naravno, takvog čoveka nije bilo i žena se pomirila sa sudbinom koja ju je snašla.

Možda je upravo reč o tome da se pomirimo sa tim ko smo i šta smo i kakvi jesmo, da prihvatimo sebe i ono što nam život donosi (naravno, da radimo na sebi i svojim darovima, ali da ni gubitke ni loše trenutke ne primamo dramatično), da naučimo da stvari primamo i otpuštamo.