Ogledala, selfiji i ostale trice

                                                        

Ogledalce, ogledalce moje, najlepši na svetu ko je?

                                   Ogledalce - tajna ženske torbe, selfiji i nezaobilazni toaleti

Uvek sa sobom nosim ogledalce: da popravim ruž (mada ga već toliko dugo stavljam da bih to mogla da uradim i napamet), da počupam višak dlačica, koje niču tamo gde im nije mesto (u tome nikada ne uspevam u potpunosti), da proverim zube (je li ostalo šta od hrane, pošto stalno nešto muljam po ustima)...

Ukoliko mi se desi da sam ga greškom negde zaturila i da ga trenutno nema u torbi-džaku (sve svoje sa sobom nosim), ogledam se u toaletu (što se iz priloženog vidi), u displeju mobilnog telefona u autobusu (ukoliko ne opaljujem selfije ili krišom fotkam neobične face i situacije u gradskom nam i milom prevozu), u izlogu radnji...

Danas nije neobično imati bezbroj svojih fotografija koje ćete promovisati na raznoraznim društvenim mrežama i nije čudno menjati profilnu češće nego što jedemo, a sve u iščekivanju što više lajkova i pozitivnih komentara.

                                        Narcisoidnost: skala na kojoj se svako može naći

Postoje stihovi Leonarda Koena, koji glase otrpilike ovako: 

Mislio sam na tebe 

i sebi se udvarao...

ili

Umirem

jer ti nisi 

umrla za mene...

Jesmo li toliko zaljubljeni sami u sebe kad se stalno ogledamo, šepurimo, pućimo? 

Kad stalno mislimo o sebi, na sebe i svoje prohteve, čak i kada smo zaljubljeni?

Psiholozi, psihijatri (i ostali bolesnici...šala mala, to je zbog naslova knjige Munjosa Avie) kažu da se i zaljubljujemo u one koji nam sliče. 

Ko ili šta se to poigrava sa nama? 

Ego,  naša narcisodnost, potreba da nas drugi prihvate?

                                      A šta ako nam se ne dopada naš odraz u ogledalu?

Šta se događa kada počnemo da starimo, kada se (ma koliko još uvek privlačni, fotogenični i simpatični bili) u našem odrazu u ogledalu više ne vidi ona radost otkrivanja i samootkrivanja, kada počnemo da dobijamo sve one visuljke usled godina ili gravitacije?

Hoće li ogledala tada postati  manje poželjna? 

Hoćemo li prikrivati određene delove tela (lica), ili ćemo ogledala u potpunosti ukloniti iz svoje blizine?

Hoćemo li stavljati povez preko očiju ili maskirati lice kao grofica Kastijone, lepotica selfija iz 19.veka?

             

                                      Kada u ogledalu vidimo mane koje ne postoje

Sećam se perioda kada sam mislila da mi je jedna (ili druga) kći na pragu anoreksije, kada, onako mršava i izgladnela (za većinu majki deca nisu dovoljno jela), sve vreme ovoga sveta provodi ispred ogledala sa santimetrom u ruci i odmerava svoje grudi, bokove i stražnjicu (kao građevinar koji meri tavanicu, zidove i podove razmišljajući kako sve to da promeni).

Ili,

dok sam slušala svoje učenike kako se žale da su previsoki, presitni, predebeli...nosati, širokih kukova, glavati, ušati...

Mogu li ja biti neko drugi? Možeš li ti biti ja? 

Mogu (možeš), ako izgubiš sebe.

                                        Dođe mi da vrisnem svakom mladom čoveku: 

                                         Nemoj da odbijaš da budeš ono što jesi  

                                                           kakav god da si...

                                                          da živiš svoj život 

                                       samo zato što si jednoga dana ugledao sliku 

                                                   nekog fotošopiranog modela.

                                                   Nemoj da izgubiš sebe

                                      radi nekog fantoma koga pokušavaš da dohvatiš.

Ogledalce, ogledalce moje, najlepši na svetu ko je?

Dobri judi i interesantni ljudi nisu uvek isti ljudi

Dosadilo su mi one česte izjave: Ali on je dobar čovek.

Ne ume da prenese deci znanje, da održi disciplinu, da ih nečemu nauči, ali on je dobar čovek.
Ne ume da vodi školu, sve je u rasulu od tehničkog osoblja do onih zaduženih za nastavu, nije dobar domaćin, ali on je dobar čovek.
Nije me pitao kako sam i šta radim, da li mi je teško, ali je zato ispričao sve o sebi, i o tome kako se dajani sa parama, ali, kako je eto skrpio za letovanje kod rođaka, i kako je bilo lepo proletos na seminaru u Italiiji...i on je dobar čovek. 

Šta je to uopšte dobar čovek?

Pre svega, valjda onaj, koji, iako mu se žuri, zastane i sasluša dok mu pričaš kako ti je majka na samrti, možda ponudi pomoć (ako je u mogućnosti), savet (ako ga ima), iskustvo (ako je slično doživeo). 
Ne prekida te u pola rečenice, ili se makar izvini ako tad nije u mogućnosti da te sasluša.

Dobar čovek ima razumevanja za drugog čoveka. Ne čini to samo onda kada se to ne kosi sa njegovim dnevnim rasporedom, već nekada i zapostavlja nešto iz tog zgusnutog programa da bi pomogao. 
Izađe da ti dočeka dete sa ekskurzije ako ti ne možeš, a zamoljen je za uslugu. Odlazi da odnese ponude tvojoj majci u bolnicu iako mu to nije usput, jer si ti sprečen. Dolazi na sahranu iako ne voli sprovode. 
Šta znači ono: Ne idem ni na venčanja ni na sahrane? 

Sa prijateljima deliš većinu stvari, pokušavaš da pomogneš, makar rečju, toplim zagrljajem.

Srela sam mnogo dobrih, nesebičnih ljudi, i onih za koje se govori: Ali on je dobar čovek.

Možda je taj dobri čovek interesantan, možda piše na zanimljiv način, možda lepo deklamuje Jesenjina ili Majakovskog, možda o Rusiji, ume da ispriča neobične, neispripovedane priče. 
Mnogo je takvih. Uživam u njihovom prisustvu. Učim. Podstiču me da se menjam, da i sama budem poput njih. 
Ali nisu svi interesantni ljudi dobri, i obrnuto.

Često to ne ide jedno sa drugim, mada se ne isključuje.

A onda, opet, te dobrice umeju i da zastrane, da budu dobre toliko da zaborave na sebe.
Moja majka je bila jedna od takvih. Činila je sve da bi usrećila druge: muža, decu, okolinu...ne zamerajući se nikome, obilazeći bolesne, tešeći slabe i usamljene.
Kada se sama razbolela, na momente sam se plašila da je zagrlim, onako snažno, muški, ne zato što bi joj to nanelo bol (a moglo je), već zato što bih se mogla zaraziti njenom slabošću (jer nejednom mi je to njeno dojučerašnje darivanje drugih, zaličilo na pomanjkanje hrabrosti da se kaže ne, da se usprotivi nerazumnim zahtevima okoline koja je mrvila njenu dobrotu). 

Grlila sam je, ali ne onako kao što bi trebalo - sa osećanjem da bi to moje grljenje moglo da joj pruži energiju, koja joj je tada nedostajala. 

Interesantan sam čovek (bar mislim), umem da komuniciram sa drugima, da zasmejem, saslušam, ispričam lepe priče, napravim štimung u društvu, pozitivna sam, što bi se reklo- dobrih vibracija, ali da li sam dobar čovek, to ne znam.

Dobri ljudi i interesantni ljudi nisu uvek isti ljudi.

Moj pogled na svet - 201. post

Na današnji dan pre godinu dana pokrenula sam ovaj blog i malo je reći da sam srećna. Presrećna sam iz milion razloga: ponovo pišem i neko to pisanje vidi i nekoga dotiče, polako upoznajem nove ljude, koji se sličnim bave, ponovo uspostavljam kontakt sa drugima koji su se u međuvremenu izgubili, širim interesovanja, produbljujem stara...

Gledam na svet nekako drugačije. Vidim sve te nepregledne mogućnosti koje pruža, želim da ih zadržim u glavi i napravim planove za budućnost. 

Zašto bi mi televizor, ili neka njemu slična sprava, bio u sferi apsolutnog interesovanja? 

Želim da pronađem potpuno nov način života, da iživim sve svoje fanzazije. 

Glumica, zašto da ne? Andrea ide na časove glume, drugarica iz gimnazije igra u amaterskom pozorištu. 

Volontiranje, why not? Ne može i ne treba sve u životu da se naplati. 

Mogu da iskoristim svoje dugogodišnje iskustvo u prosveti i koliko-toliko znanje pokupljeno za dve godine pohađanja Geštalta. 

Mogu da razgovaram sa mladima i pokušam da im pomognem da razumeju neke stvari koje im se događaju, da im lakše padne pomisao da su imali sreće kada su po povratku kući iz škole prošli bez većih trauma. 

Da, deci je danas veoma teško. Sreću se sa brojnim izazovima. 

Pre neki dan na Adi kraj mene deca uzrasta 11, 12 godina...motaju džoint. Govore glasno, tako da čujem kako su nekom ukrali 3000din i kupili nekoliko grama gandže. Zvoni telefon jednom od njih, koji se kupa onako ošamućen od marihuane koju je sa braćom podelio. Javlja se jedan od nekupača na telefon i dovikuje: Hej, zvala razredna! 

Ništa se ne događa. Nastavljaju sa svojim aktivnostima. 

Onda su se sukobljavaju sa staricom, koja kupi svoje stvari i odlazi.

Naivno, sa željom da ih otreznim, prilazim im sa pitanjem zašto to rade. Najglasniji odgovara: Da zaboravimo probleme. Bolje to nego piće.

Ne znam da li da se smejem ili da plačem.

Mislim da imam sreće što su me njihove godine odavno napustile, mada se iznova i iznova sa takvom decom srećem u školskoj klupi.


Više ne mogu da se sunčam pod njihovim pogledima i odlazim. 

Kasnije slušam komentare kako sam dobro prošla. Prisećam se nesrećnog pesnika koga su dečaci tog uzrasta prebili.


Ne želim da mi to umanji radost života, mada sam i dalje pod utiskom tog popodneva. 

Ne želim da ostanem okružena neugodnim stvarima, zarobljena njihovom negativnošću, iako je to naša realnost. 

Ne mogu ni da je sasvim negiram. Mogu da pokušam da pomognem onoliko koliko sam u mogućnosti, možda tek u svom dvorištu, ali isto tako i da napravim neki svoj mikro-svet, oazu -pribežište od surove realnosti.

Pa ipak, dobro je znati da ste spremni da se suočite sa životom i iscedite iz njega istinsku radost koju može ponuditi, kako je to napisao Hanif Kurejši u "Budi iz predgrađa".

Kako upoznati gospođu Dot ili ljudi kao naša ogledala

Tačka po tačka...tačkica...
čovek po čovek...ogledalce...
Zemlja po zemlja...zemljica...

Upoznavanje sa ljudima na proputovanju zapadnom obalom SAD-a: od San Dijega, preko Long Biča (kao i  jednog dela Los Anđelesa) i Vegasa - kao najupečatljivijeg dela Nevade, do krajnjeg severozapada države Vašington - gde je smešten Sijetl, za mene je imalo posebnu draž.

Gradovi su predstavljali tačke sa mojh crteža, šarene tačke pokrivalice i otkrivalice, tačke u kojima sam upoznavala neke nove ljude i u kojima sam se i sama tražila, prepoznavala i ogledala.

(Ovo je jedna od fotografija sa plaža Los Anđelesa, u kojoj sam uhvatila male crne tačke u pokretu, u igri, u jednostavnosti i lepoti ničim nepomućeog trenutka.)

U San Dijegu upoznajem porodicu svoje snaje Amerikanke, rođene i odrasle na kalifornijskom suncu. 
Merilin, žena moga brat od ujaka, istoričar po struci, radila je kao profesor u srednjoj školi. Sada volontira i vesla. I uživa dok pleše.

Ideja da posle nekih godina, kada se očekuje da završite određenu životnu fazu i penzionišete se, ne učinite to, već nastavite da radite, mada vam ovog puta to ne donsi profit, za mene je benefit. (Znam da će sada neko, ako ne - reći naglas, a ono makar smrsiti sebi u brk da je to moguće samo u nekom uređenom društvu, u kome od penzije možeš da živiš. Ali, ako ovo što sam navela pogledamo iz drugačije perspektive, složićemo se da dobrovoljni, neplaćeni rad, čini dobro i osobi koja ga upražnjava, i drugima, koji uživaju plodove takvog rada.)

Ukoliko čovek u određenoj živonoj dobi, kada je zakonom, ili čime god, određeno da ide u penziju, želi još da radi, neka radi. 
Ukoliko ne želi, neka ide u penziju i posveti se onome što voli. 

Lepo je kada u nekim godinama otkrijete ponovo svoje snove iz mladosti, kao što je npr. fotografija, ili se posvetite nečemu novom, kao što su sviranje klavira ili veslanje.
Lepo je deliti znanja i veštine sa drugima i sticati nova saznanja.

(Ne treba da gomilamo materijalno, stavljamo pare pod slamaricu i kupujemo kuće. I onako, na kraju, ništa od toga nećemo poneti sa sobom.)

                     
                                  (Na ovoj sličici smo Merilin i ja u svom prirodnom ambijentu)

Elem, da se vratim njenoj porodici, koja me prima toplo i srdačno u svoj dom ispresacan sobicama i zavijucima u kojima obitavaju podstanari. Zajedno sa njima i komšijama, već sutradan, moji novi i dragi rođaci, organizuju veče sa ukusnim slatkim đakonijama. 

Uživam upoznajući ljude različite životne dobi i različitih profesija koje povezuje bliskost životnog prostora (možda tako i određeni socijalni status, ali o tome nije pametno pitati, pa ni pisati). 

Dolazim do uverenja da slika koju sam imala prilike da vidim u određenim američkim filmovima i serijama, kada pridošlicama, komšije izražavaju gostoprimstvo donoseći im na vrata ispečen kolač, sendviče ili kotarice voća, nije samo slika iz mašte, već realnost. 

Ne pamtim imenama, ali uživam u razgovoru sa malom sitnom Italijankom iz preslatkog grada Verone, koja je u San Dijegu pronašla uhlebljenje, a možda i budućeg muža. 

(Njen temperament je nezaboravan, gestikulacija i mimika za deset, brz govor - za osmeh.)

Tu su i tri  gospođe, koje mi se sve vreme smeše podižući svoje čaše i nazdravljajući na svim mogućim evropskim jezicima koje uspevam da prepoznam. Iako već u poznim godinama i sa porcelanskim zubima deluju harizmatično. Andrea dodaje: zar ti ne liče kao da su upravo sišle sa filmskog platna....liče;) 

Tu je i jedan tamnoputi mladić, rekla bih Indus (ne znam čiji je on podstanar) i zaista sve me to podseća, pa neka bude na Marigold hotel ili na neki sličan film.

                            (U zamenu za sliku Indusa, koju nemam, moj brat Vlada;)

Kroz dva dana na Prajdu, u istom gradu, među Andreinim prijateljima, učim da razlikujem malog sitnog Jamajčanina, koji mi nalikuje na ptiče ispalo iz gnezda, od isto niskog rastom, ali ponositog, čak pomalo i gordog Meksikanca indijanskog porekla. 

Do juče, videla bih samo njihovu boju kože, i ne praveći razliku, govorila  da su podjednako crni. Možda bih i nekog od njih nazvala crnac, a da je to pogrdno, ili ako hoćete, politički nekorektno, tome me je podučio Kubanac Denis. 

Oni nisu ni crnci, ni crni, ni obojeni, već su Afroamerikanci, ma kako taj izraz budio nedoumice u mojoj glavi.

(I da, ovi moji novi prijatelji saopštavali su mi odakle su, pričajući mi o svojoj domovini, na ovaj ili onaj načn, dok, kada bih pitala neke Korejance ili emigrante iz Afrike, van Andreinog kruga poznanika, svi bi mi odgvarali da su iz nekog grada u Americi, što je meni bilo veoma čudno. Da li se oni samo osećaju kao Amerikanci ili je nešto drugo u pitanju, mojoj plitkoj pameti nije bilo najjasnije ni tada, a ni sada.)

Među svojim tamnim prijateljima ne osećam se egzotično ni malo. 
Ja kao bela, ili ako hoćete, šabački žuta, pomalo isparavam. 

Ne osećam se baš najbolje u svojoj koži, ali ne zato što su oni rasisti, daleko od toga, već zato što ja imam predrasude u svojoj glavi.

Ali polako, mic, po mic, tačkicu, po tačkicu, učim da nijanse koje otkrivam samo obogaćuju kaledioskop mog života.

Posle San Dijega, slede dani u Long Biču i druženje sa Srbima, lokalcima ispred zgrade i oko zgrade, i jednim pravim Amerikancem (onako kako ja to zamišljam) - u stanu. 
Pravi Amerikanac, moj je zet. 
Dastin me uči - da kada kažem da neću da mi izgriluje povrće, on zaista i misli da to ne želim, te da se posle ne ljutim ako povrće servira samo sebi. 
Uči me da uživam u koktelu, koji napravi, i koji, ponukana prvom lekcijom, ne odbijam. 
Uči me da je živeo i pre mene, i da će živeti i posle mene, što je odlično ako se primeni na celokupan život, u stilu one rečenice (ne znam čije) da je groblje puno nezamenljivih ljudi.

Tu su Tina i Ivan, jedna Njujorčanka i jedan Pančevac, naši;) u Americi, jedan Saša iz Subotice u Majkrosoftu, jedan Zlatko iz Sarajeva u Sijetlu...tata i sin - Zagrepčani u Las Vegasu, jedan Mađar iz Vojvodine, nastanjen u Kanadi, u poseti u Holivudu...

Svi oni sa sobom nose neke priče, različite, a po nečemu i slične. 
Mahom pripadaju prvoj generaciji, koja je došla u obećanu zemlju ne bi li ispunila svoje snove, trbuhom za kruhom ili bežeći od ratnih razaranja u bivšoj Jugi. Iako nisu tzv. Srbi starosedeoci, poprimili su određene američke običaje i stekli određeni status. 

                                ( Ivan nam demonstrira različite načine pripreme crnog napitka)

Poodavno više  ne razmišljaju emotivno, već odluke donose razumski, što morate priznati nimalo ne nalikuje na nas sa ove strane bare. 
Većina njih (iako ne baš ovi moji novi poznanici i drugari), odlučuje da se nadalje u životu bavi transportom, te novu domovinu upoznaju češljajući je kamionima uzduž i popreko. 

Neki rade ono za šta su se školovali u svojoj zemlji, kao što je slučaj sa Ivanom, ali anesteziolog Zlatko nije te sreće. 
Neki možda misle da je njihovo vreme prošlo, te su zagalavljeni u međuprostoru, tešeći se mišlju da im je to sudbina.
Drugi, kao moja ćerka, misle da njihovo tek dolazi i da im se različite mogućnosti pružaju: od prekvalifikacije za medicinsku sestru ili fitnes instruktora, do ideje da negde tamo se ipak mogu ostvariti glumački i pevački snovi. 

Ko će na kraju ispasti junak, videćemo.

Ja mogu samo da dodam da su mi Amerika i svi ovi moji novi američki prijatelji učinili život bogatijim. 
I na kraju, jer ne mogu sve susrete da nabrojim, jedna sličica sa Andreinim prijateljima sa posla. 

Možda u Americi važi pravilo da nemate prisne odnose sa komšijama, kolegama sa posla, da se ne viđate sa porodicom, familijom i sl. ali iz svog malog i skromnog iskustva, za vreme ovog kratkog boravka, mogu vam reći da su me svi prijatno iznenadili.

                                                      

Statistika, a nisu samo brojke

Daljinomer izračunava udaljenost između Beograda i Los Anđelesa.
Vazdušnom linijom jača je od 10 000 km. Mašala. Valja to prejehati.
(Negde sam pročitala da, kada bismo spojili sve ulice Beograda da bi to iznosilo dužinu, koja bi u kilometrima premašivala gore pomenutu brojku, što znači da ako bih izravnala i povezala sve naše bulevare, ulice, uličice i sokake, eto mene ponovo u L.A.)

Od Beograda do ovog gigantskog kalifornijskog grada putuje se nekih 19 sati uz presedanja (ja sam odmarala u Amsterdamu, što je pored Frankfurta najčešće) i u Mineapolisu u Minesoti (da je bilo jedno presedanje, verujem da bi bilo bolje i lakše, ali i skuplje).

Povratna karta u proseku košta od 700, koliko smo je mi platili, do 1000 dolara (može više, ali ne i manje).

Kada biste išli nekim drumskim prevoznim sredstvom ( kao npr. kada su dva prijatelja od Njujorka do Los Anđelesa putovala taksijem) sa Istočne na Zapadnu obalu Amerike, prošli biste kroz 12 saveznih država (pomenutim momcima je za ovu avanturu, za koju je bilo potrebno izdvojiti oko 300 dolara za 3 sata letenja avionom, za ovu drugu varijantu bilo neophodno 5000 dolara za taksistu, koji je pristao za ovu sumu da ih vozi, i 6 dana putovanja). 
Kada sam ja svojevremeno išla za Njujork, prijatelj mi je predložio da putujem prekoekanskim brodom. Pre dvadeste pet godina mi to nije mi izgledalo kao dobra ideja (?), a sad mi je žao što tada nisam bila spremna takvu avanturu.

Što se tiče vremenske razlike, Beograd je u prednosti nekih 9 sati, tj.kad je kod nas danas, kod njih je još uvek juče, tako da kad letite na tamo - dobijate, a kad se vraćate - gubite, što nekako dođe u stilu - brže, lakše i lepše je kad ka nečemu hrliš, dok su rastanci mahom: teži, bolniji i duži. 

L.A. vam je raštrkan na sve strane. Sa svim svojim centralnim delovima i spoljnim džepovima, rekli su mi, prostire se kao od Beograda do Niša (malo li je), tako da je teško reći gde mu je srce (ili ih možda ima više). 
Svakako, njegovi najpoznatiji delovi su oni vezani za filmsku industriju, kao što su Holivud ili Bulevar zvezda sa otiscima šaka i stopala poznatih pevača i glumaca.

No, nije poenta da vidite samo mesta koja ne smete propustiti, jer će se upravo ona koja vam možda neće preporučiti i koja ne igraju na prvu loptu, urezati  u vaše pamćenje. 
Tako da pored posete Univerzal studiju i ostalih đakonija (na koje vas pozivaju na sve strane), obavezno morate prošetati jednom od kilometarskih plaža Pacifika, jer u protivnom, nećete osetiti duh grada. 
Iako možda nećete videti Džastina Bibera kako surfuje, iako se možda nećete okupati, jer je prehladno, sa previše talasa ili previše naftnih bušotina u daljini, upoznaćete jedno od mnogobrojnih lica ovog grada.

Ali sve to će pasti u vodu ako ne steknete poznanstvo  makar sa jednim od stanovnika ovog drugog po veličini najnaseljenijeg grada u SAD-u (posle Njujorka, naravno). 
Jer, grad, držvu, kontinent, ma koliko određivale brojke, veličine, razdaljine...građevine, bulevari, planinski venci, mora i okeani...najviše određuje čovek koji tu živi:)

P.S. O nekima, koje sam ovde upoznala, u sledećem postu.

Posle Amerike

Želim da živim uvek onako intenzivno kao što sam živela ovih mesec dana u Americi.

Van vlasti televizora, uronjena u šarenilo svakodnevnih dešavanja.

Oslobođena uobičajenih egzistencijalnih briga, sa glavom u onoj, od upotrebe izlizanoj, ali primamljivoj reči - projekat za budućnost (jer tamo mi je budućnost zaista nalikovala na bezbroj projekata koje mogu osmisliti, a da me realnost na prvom koraku ne ošamari).


Bez tužnih lica, namrgođenih misli i večnih žalopojki, sa sasvim nekim novim načinom da se osetim živom (bez ikakvih stimulansa koji bi mogli ukazivati na zavisnost - jedina zavisnost je od slika koje upijam, dešavanja koje promatram ili živim i ljudi sa kojima delim dan).

Šta pamtim?
Biblioteku u Sijetlu, širom otvorenu da primi sve zainteteresovane za časopise, poeziju, romane, dečiju knjigu, retke knjige...bez članske karte, samo pod jednom uslovom - da se knjige ne mogu iznositi. 

Nije me fascinirala spoljašnjost Centralne biblioteke grada Sijetla, koja izgleda kao da je katapuktirana iz budućnosti sa mnoštvom izlomljenih staklenih oblika, u kojima možeš da se ogledaš, ali u isto vreme da kroz njih zaviriš i u unutrašnjost zgrade.

Nije me dokusurio ni enterijer ovog modernog zdanja, koji nasuprot eksterijeru deluje mirnije i harmoničnije sa svim onim nivoima i prostorijama koje nalikuju na velike, velikeeeee dnevne sobe, u kojima ljubitelji knjige udobno zavaljeni uživaju, kako u stvarnim knjigama od krvi i mese, tako i u digitalnim ozdanjima.

Ono što me je fasciniralo jeste mogućnost da mnoštvo knjiga koje su  vam na dohvat ruke (smeštene u policama-spiralama duž četriri sprata) možete slobodno da uzmete u ruke, listate, čitate...da postoje knjige i za slabovide sa krupnijim fontom...da možete da donesete tu svoj komp, prikačite se na net i radite ili tek igrate igrice...

Pored  toga pamtim jogu na otvorenom svakoga dana osim nedelje dva puta dnevno u 11. i u 18. časova, u velikom parku u meni bliskom delu Long Biča (u blizini jedne od plaža), ispunjen ljudima koji vežbaju asane pod budnim okom instruktora (pokušavam i ja...malo na levo, pa na desno, umalo da se ušinem od silnog rotiranja).

A onda na tom istom mestu, nešto kasnije besplatan koncert. 

Mnoštvo ljudi različitih boja, rasa, veroispovesti, na travi, zajedno. Možda neko od njih i strahuje kada se vraća iz škole, ili kada ide na posao, ali ovde mi svi oni zajedno izgledaju kao delići slagalice koji - tradicijom, koju su poneli iz svojih domovina, obogaćuju ovu zemlju (možda ja sve vidim idealistički, možda sam samo sanjar, ali meni to tako izgleda).

I na kraju, ili na početku mali Brock, koga upoznajem na putu iz Los Anđelesa u Sijetl, moj mali plavi anđeo, prepametan za svojih 11 godina, koji me podseća na Egziperijevog Malog Princa, koji ide s planete na planetu i saznnaje o ljudima i životu. 

Dragocen susret koji uči da iz svakog čoveka možeš izvući ono najbolje ako si spreman da otvoriš srce, jer srcem se jedino dobro vidi.

Šta hoćeš, ženo, bre?

Iz nekog razloga post se "izbrisao", ali se ponovo "javio", te se prikazuje nanovo (u nešto izmenjenom izdanju;).

Kada mi se neko obrati sa ženo, ja se nakostrešim.
Dobijem gusfleš (goosflash) imidijatli (immediately).

Naježim se i kada mi kažu bre, iako to pusto, zaostalo i tursko (neki kažu grčko, a neki, boga mi, i srpsko) bre ne znači ništa. (Elem, Aleksandar Ivković mi netom napisa, onda kada je post prvi put i ugledao svetlost dana, da je to isto, meni mrsko i nepodnošljivo bre u Nišu obavezno i da tamo nema ljutiš:)

E sad kada se to neprevodivo i familijarno bre (beži, bre gusko!) nađe zajedno sa ženo (beži, bre ženo), meni izgleda kao da mi je neko ušao u pleksus. 

Iako termin žena potpada pod rodnu oznaku i predstavlja zajedničku imenicu , a bre - uzrečicu, koju koristimo kao prirodnu i odomaćenu poštapalicu, obe reči upotrebljene zajedno sliče mi na:
Glupačo jedna, Magarčino, tj. magarice (u stilu ljudska pamet je ograničena, ali ženska gluspost nije, ili eh, da mi je ženska pamet, pa da se malo odmorim) i tako redom.

Naravoučenije glasi da, po mom mišljenju, upotreba žene i bre zajedno liči na upiranje prstom u nedovoljno iskorišćene intelektualne potencijale onoga kome se obraćamo.

Kaže meni moja Seki (od milošte sestra, po engleskom - rođaka), tamo daleko, daleko odavde, a nije kraj mora:)
Šta si se bre, ženo, natakarila na te štikle?
Ja pomislim, u njenoj kući se izuva (pošto me opkoli još sa vrata), te se latim putne torbe da izvučem papuče, kad se setim da su i one na štiklu. 
A, bre, ostadoh u sandalama.

Ne prođe ni minut-dva od papuča, kad ona meni:
Šta ti je to bre s kosom?
Mislim se, to je makar očigledno - uplela sam kikice (što od svoje, što od tuđe kose). 

Da mi je rekla po naški: stoje ti ko piletu sise, razumela bih, ovako, moj mozak ne zna šta je Seki htela da kaže.

Ne prođe ni dan i po, ona meni:
Kako su ti bre, ženo, deca lepa!
Mene ozari sunce (iako ga tamo ima napretek, ali to je i onako samo metafora;))
Kad se vratiš (tamo gde sija limun žut - moj dodatak), nastavi ona, pozdravi M. (to je tata moje lepe, pametne i nadarene dece), nosioca dobrih gena ( da sam jela krušku, verovatno bih se veljom, kao u Njegoševim stihovima, zadavila).

Zoran Milivojević u knjizi Psihologike svakodnevnog života u tekstu Reči i mentalitet, između ostalog, kaže:
Najbolje je da kada vam neko kaže bre, uvredite se i to jasno pokažete. 

Nisam se naljutila. 
Ko, velim, reči kojima nas drugi časte, njihove su, a ne naše.

Seki, ljubi tebe tvoj Tupko.