Iz nekog razloga post se "izbrisao", ali se ponovo "javio", te se prikazuje nanovo (u nešto izmenjenom izdanju;).
Kada mi se neko obrati sa ženo, ja se nakostrešim.
Dobijem gusfleš (goosflash) imidijatli (immediately).
Naježim se i kada mi kažu bre, iako to pusto, zaostalo i tursko (neki kažu grčko, a neki, boga mi, i srpsko) bre ne znači ništa. (Elem, Aleksandar Ivković mi netom napisa, onda kada je post prvi put i ugledao svetlost dana, da je to isto, meni mrsko i nepodnošljivo bre u Nišu obavezno i da tamo nema ljutiš:)
E sad kada se to neprevodivo i familijarno bre (beži, bre gusko!) nađe zajedno sa ženo (beži, bre ženo), meni izgleda kao da mi je neko ušao u pleksus.
Iako termin žena potpada pod rodnu oznaku i predstavlja zajedničku imenicu , a bre - uzrečicu, koju koristimo kao prirodnu i odomaćenu poštapalicu, obe reči upotrebljene zajedno sliče mi na:
Glupačo jedna, Magarčino, tj. magarice (u stilu ljudska pamet je ograničena, ali ženska gluspost nije, ili eh, da mi je ženska pamet, pa da se malo odmorim) i tako redom.
Naravoučenije glasi da, po mom mišljenju, upotreba žene i bre zajedno liči na upiranje prstom u nedovoljno iskorišćene intelektualne potencijale onoga kome se obraćamo.
Kaže meni moja Seki (od milošte sestra, po engleskom - rođaka), tamo daleko, daleko odavde, a nije kraj mora:)
Šta si se bre, ženo, natakarila na te štikle?
Ja pomislim, u njenoj kući se izuva (pošto me opkoli još sa vrata), te se latim putne torbe da izvučem papuče, kad se setim da su i one na štiklu.
A, bre, ostadoh u sandalama.
Ne prođe ni minut-dva od papuča, kad ona meni:
Šta ti je to bre s kosom?
Mislim se, to je makar očigledno - uplela sam kikice (što od svoje, što od tuđe kose).
Da mi je rekla po naški: stoje ti ko piletu sise, razumela bih, ovako, moj mozak ne zna šta je Seki htela da kaže.
Ne prođe ni dan i po, ona meni:
Kako su ti bre, ženo, deca lepa!
Mene ozari sunce (iako ga tamo ima napretek, ali to je i onako samo metafora;))
Kad se vratiš (tamo gde sija limun žut - moj dodatak), nastavi ona, pozdravi M. (to je tata moje lepe, pametne i nadarene dece), nosioca dobrih gena ( da sam jela krušku, verovatno bih se veljom, kao u Njegoševim stihovima, zadavila).
Zoran Milivojević u knjizi Psihologike svakodnevnog života u tekstu Reči i mentalitet, između ostalog, kaže:
Najbolje je da kada vam neko kaže bre, uvredite se i to jasno pokažete.
Nisam se naljutila.
Ko, velim, reči kojima nas drugi časte, njihove su, a ne naše.
Seki, ljubi tebe tvoj Tupko.
Nekada sam verovala da svi koje volim i mene vole. A onda shvatih da je to u prijateljstvu kao u ljubavi - postoji i ona jednostrana ljubav, kad samo ti osećaš naklonost prema prijatelju (rođaku) a on te čak i ne poštuje.To mi se dogodilo jedanput, i bolelo je. A onda se navikneš na taj gubitak i ojačaš. Ali nikad ne možeš da razumeš nečiju potrebu da povredi, da nisko gađa igrajući igru čija pravila ne razumeš.
ОдговориИзбришиA onda sam shvatila da je taj višak negativne energije u stvari krik te osobe, a možda i nedostatak nekog, još neotkrivenog gena, koji nas osposobljava da drugima ponudimo samo ono najbolje što smo u stanju da pružimo. Mnogo je nesrećnih ljudi oko nas, nesreća je neopipljiva ali je prepoznam čak i u autobusu: onaj što te nervozno gurne, breca se na kontrolora, ne ustaje majci s detetom, ne pomogne ženskoj osobi da unese prtljag...Pogledam ga i žalim: nesrećan je. Zamolih jednog rmpaliju da mi unese torbu u autobus a on meni: Na šta ti ja ličim ženo, bre?" Bilo mi ga žao.
Hvala na komentaru:) Ovo je više trebalo da bude humoristično, a manje da ispadne da ja nekoga ili nešto osuđujem. Ljudi su čudan soj. Kad se tome pridoda i jezik naš, eto ti papazjanije:)
ОдговориИзбриши