Majkrosoft prvog četvrtka u mesecu

Kiša nije pala na Sijetl i nikad nije bilo toplije. Požar u Kanadi nije zaustavljen i mene mnogo, mnogo bole kolena, ali sve to nije moglo da umanji moje uzbuđenje kada sam se našla unutar korporacije, koju je osnovao jedan od danas najbogatijih ljudi sveta - Bil Gejts.

Kako je moj brat nekada radio za Majkrosift, i kako još uvek ima prijatelje koji tamo rade, zahvaljujući jednom od njih, imaću uspomenu koju ću pamtiti do kraja života. 

Čim sam upoznala Sašu Jurića, znala sam da sam osvojila bingo. Čovek je nepresušan izvor informacija, kozer i entuzijasta, koji nam je posvetio tri sata dok nas je vodio kroz ogroman kopleks u kome radi najmanje polovina zaposlenih od ukupnog broja stalnih i povremenih saradnika ove kompanije, koja je zaslužna za mnoge stvari koje mi danas koristimo.

Možda se moj brat osećao pomalo nostalgično, u sada već znatno izmenjenom okruženju od onoga koje je napustio pre petnestak godina, možda mu je bilo pomalo i dosadno da sluša o stvarima koje odlično poznaje, ali ja sam se po stoti put osetila kao Alisa u zemlji čuda ili onaj mali Tupavko ili Glupko, koga smo zatekli u Sašinoj kancelariji. 

Da, ne znam mnogo toga. Nisam dovoljno informisana. Nisam dovoljno obrazovana. Nemam predstavu, nemam blage veze koliko je Spejs Nidl udaljen od tla i još toliko toga, ali tamo sam se osećala tako, tako dobro: među svim tim pametnim, kreativnim ljudima sa različitih strana sveta, vrednovanih po svojoj inovativnosti, brzom i sjajnom umu...

Danas je prvi četvrtak u mesecu i svi iz bivše Juge, zaposleni ovde u Majkrosoftu, zahvaljujući upravo Saši Juriću, sede za jednim stolom i jedu, smeju se, pričaju. Mahom danas jedu ćevapćiće za koje je bio zadužen glavni kuvar, i nešto nalik na domaći kajmak i ajvar (sve pohvale za ideju, trud i volju).

Za stolom je mladić koji je upravo došao iz Beograda na dvonedeljnu praksu zbog projekta koji je započeo u Majkrosoftu iz Beograda. U čelu stola je plavokosi mladić koji liči na jednog mog bivšeg učenika (prevarila sam se - iz Zagreba je). Drugi mi opet liči na brata moje drugarice koji živi u Sijetlu i radi i Majkrosoftu i koga znam samo sa slika (nije ni on taj)... Onaj crnokosi momak preko puta mene, kada pročita moje ime na pločici, pita me da li je danas razgovarao sa mnom preko telefona o nekom projektu. Smejem se. Kasnije saznajem da je on ipak išao u moju školu (otuda mu je i moje ime poznato).

Srećna sam. Osećam njihovu energiju. Drago mi je što postoje mladi pametni ljudi. Nije važno što nisu oni za koje sam mislila, niti što nisam ja ta.

Saša nas vodi dalje. 

Ja se sad igram. Kompjuter pogađa koliko imam godina. Daje mi 33. "Kupujem" odeću, "idem" na skijanje, crtam predmete u tri dimenzije...ma, šta da vam kažem, uživam kao u Diznilendu.

Hvala Vlado, hvala Saša, hvala Majkrosoftu☺