Moj pogled na svet - 201. post

Na današnji dan pre godinu dana pokrenula sam ovaj blog i malo je reći da sam srećna. Presrećna sam iz milion razloga: ponovo pišem i neko to pisanje vidi i nekoga dotiče, polako upoznajem nove ljude, koji se sličnim bave, ponovo uspostavljam kontakt sa drugima koji su se u međuvremenu izgubili, širim interesovanja, produbljujem stara...

Gledam na svet nekako drugačije. Vidim sve te nepregledne mogućnosti koje pruža, želim da ih zadržim u glavi i napravim planove za budućnost. 

Zašto bi mi televizor, ili neka njemu slična sprava, bio u sferi apsolutnog interesovanja? 

Želim da pronađem potpuno nov način života, da iživim sve svoje fanzazije. 

Glumica, zašto da ne? Andrea ide na časove glume, drugarica iz gimnazije igra u amaterskom pozorištu. 

Volontiranje, why not? Ne može i ne treba sve u životu da se naplati. 

Mogu da iskoristim svoje dugogodišnje iskustvo u prosveti i koliko-toliko znanje pokupljeno za dve godine pohađanja Geštalta. 

Mogu da razgovaram sa mladima i pokušam da im pomognem da razumeju neke stvari koje im se događaju, da im lakše padne pomisao da su imali sreće kada su po povratku kući iz škole prošli bez većih trauma. 

Da, deci je danas veoma teško. Sreću se sa brojnim izazovima. 

Pre neki dan na Adi kraj mene deca uzrasta 11, 12 godina...motaju džoint. Govore glasno, tako da čujem kako su nekom ukrali 3000din i kupili nekoliko grama gandže. Zvoni telefon jednom od njih, koji se kupa onako ošamućen od marihuane koju je sa braćom podelio. Javlja se jedan od nekupača na telefon i dovikuje: Hej, zvala razredna! 

Ništa se ne događa. Nastavljaju sa svojim aktivnostima. 

Onda su se sukobljavaju sa staricom, koja kupi svoje stvari i odlazi.

Naivno, sa željom da ih otreznim, prilazim im sa pitanjem zašto to rade. Najglasniji odgovara: Da zaboravimo probleme. Bolje to nego piće.

Ne znam da li da se smejem ili da plačem.

Mislim da imam sreće što su me njihove godine odavno napustile, mada se iznova i iznova sa takvom decom srećem u školskoj klupi.


Više ne mogu da se sunčam pod njihovim pogledima i odlazim. 

Kasnije slušam komentare kako sam dobro prošla. Prisećam se nesrećnog pesnika koga su dečaci tog uzrasta prebili.


Ne želim da mi to umanji radost života, mada sam i dalje pod utiskom tog popodneva. 

Ne želim da ostanem okružena neugodnim stvarima, zarobljena njihovom negativnošću, iako je to naša realnost. 

Ne mogu ni da je sasvim negiram. Mogu da pokušam da pomognem onoliko koliko sam u mogućnosti, možda tek u svom dvorištu, ali isto tako i da napravim neki svoj mikro-svet, oazu -pribežište od surove realnosti.

Pa ipak, dobro je znati da ste spremni da se suočite sa životom i iscedite iz njega istinsku radost koju može ponuditi, kako je to napisao Hanif Kurejši u "Budi iz predgrađa".