Neko je oklevetao Jozefa K. i prolazak kroz Prag

Kada se vratite sa nekog puta, spoljašnje okolnosti utiču na vaš unutrašnji svet i on počinje da se menja i bez vaše volje.

Neko mora da da je okleveto Jozefa K., iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra je bio uhapšen.

Ovom rečenicom počinje najpoznatije delo češkog pisca jevrejskog porekla, koji je pisao na maternjem - nemačkom jeziku. 

Delo je Proces, pisac je Franc Kafka, a mesto njegovog rođenja je Prag, što je i naša prva destinacija.

Zlatnim autobusom - u Zlatni Prag krenuli smo uoči proslave prelaska jedene dekade u drugu:

svako sa svojom željom u srcu, za svojim snom u duši, u potrazi za nekom samo njemu znanom zvezdom. 

Ja sam poželela da se ponovo susretnem sa Kafkom, ali ovoga puta kao da me je veliki pisac obmanuo, ili sam ja omanula. 

Bilo kako bilo, promakli su mi i suveniri sa njegovim likom... ni u jednom bistrou sa njegovim imenom nisam ni kafu popila... ni na grob nisam otišla.

Pred Muzejem smo, doduše, bili, šalili se na račun komentara jedne od turistkinja da ovde nije zdravo dovoditi muževe jer se mogu osetiti inferiorno u odnosu na muške statue i njihove pokretljive ekstremitete, iz kojih je trebalo da izlazi  mlaz vode, koji je, ovog puta, iz nepoznatog razloga, izostao.

                    (fotografija nastala ispred Kafkinog muzeja, lokalni vodič Hana Jurkova)

Usput, ne razumem šta je idejni tvorac ovih skulptura hteo da kaže, ali, kako to jednom reče i sam Kafka Tačno shvatanje jedne stvari i njeno potpuno nerazumevanje iste stvari, ne isključuje jedno drugo.

Da li je i sam Kafka pružio razumevanje svog alegorijskog dela? Ko kome sudi i zašto? Može li se delo tumačiti sa biografskog stanovišta ili seže mnogo dalje i dublje? Ima li veze sa vremenom u kome je nastalo ili apokaliptički predviđa nadolazeće?
Ili se možda  pisac samo  sa nama poigrao, jer katkad  traganje za smislom može biti uzaludno...ili možda čak smisla i nema.

Otvoriše se onamo krila jednog prozora, i pojavi se čovek, na toj visini slabačak i mršav...Ko je to? Prijatelj?...Neko ko saučestvuje?...Je li to jedan čovek? Jesu li to svi?

Ovako se završava roman i sudbina glavnog junaka, koga ubijaju, kako pisac kaže kao pseto. 

U  današnjem Pragu, u daljini, u jednoj maloj ulici, u visini krovova, ugledam čoveka kako visi.
Ne ispuštam zvuk, ne osvrćem se da potražim pomoć, ne posežem za telefonom da pozovem policiju, jer nam ponovo Černi, koji je radio i skulpture ispred muzeja, kao i Metalmorfozis (Kafkinu "glavu" koja se okreće), na neobičan način nešto poručuje: Jesmo li slobodni ili vezani?
Da li smo zadati ili dati?
Možemo li u isto vreme biti slobodni i uhapšeni od obaveza, okolnosti, posla, dece, odgovornosti?

Nikada nismo ubirali više plodova sa ovog sveta: posedovali više automobila, kuća, haljina, cipela...nikada više nismo putovali...baratali sa  više informacija...a bili usamljeniji.

( Viseći čovek, na raskrsnici Skorepske i Husove uluce u Pragu, autora Davida Černija)

Putujemo, putujemo, putujemo, ali da li možemo pronaći svoje mesto u vremenu i prostoru, ili se i dalje, poput Jozefa K. gubimo u nekim mračnim i pretrpanim hodnicima, zagušljivim sobičcima našeg uma, među propisima, zabranama i pravilima, jer ma gde bili, ma gde pobegli, kako naš narod voli da kaže, dupe nam je uvek otpozadi?

Ili, možemo li otvoriti i raskriliti svoje srce, pustiti da stari, prevaziđeni čovek u nama umre (da bude obešen, pogubljen, usmrćen),  ne bi li se rodio novi, ne bi li jednoga dana postali najbolja verzija sebe?

Ili nam spasa nema, te i Sfera ("Mocartova" kugla iz 2007. godine, Salcburg) govori o čovekovoj otuđenosti?

                                                             ( Sfera, Salcburg, 2020.)

Otuđenosti od samoga sebe, otuđenosti od drugih, od života?
Naš najveći greh šta je?
Što smo se odavali strastima ili što nismo ni živeli, što smo se plašili života?