Šapat senki

Šta znamo o Kini?
Druga svetska sila, Kulturna revolucija, ping-pong, Kineski zid, soliteri u Šangaju...možemo još da nabrajamo.

Trnovit put ove velike države - od zatvorene, izolovane zemlje, sivih uniformisanih odela u vreme Mao Ce Tunga, do velikog otvaranja i stvaranja kapitalističke sile, možemo pratiti kroz knjigu nemačkog novinara Jana-Filipa Zendkera Šapat senki.

Prošlost i sadašnjost jedne zemlje milje je priče o Polu Libovicu, koji je ostao bez sina i koji utočište nalazi u sećanju na jedanaestogodišnjeg dečaka, čiji se život ugasio. Ali da iz svog skloništa kad-tad moramo izaći, svedoči poznanstvo sa Amerikankom, čiji je sin nastradao u Šendženu, gradu kojeg je pratio vrtoglavo brz napredak.
Ali, to je zapravo samo okosnica priče o ljudima, koji su, zahvaljujući spletu okolnosti, prinuđeni da se menjaju, izlaze iz zone komfora...preispituju se, žrtvuju i stradaju.

Kada sam je ja prvi put susrela sa nečim što makar miriše  na Kinu? Verovatno je to bilo pri kraju osnovne škole kada sam prvi put pozajmila neku od knjiga američke književnice Perl Bak, koja je u svojim romanima opisala zemlju u kojoj je rođena i odrasla. Sećam se tek po kojeg naslova, ali me ne napušta osećaj da sam ih sa strašću u to vreme "gutala".

Sa prvim pravim  Kinezima sam se upoznala kasnije, u Kineskom tržnom centru u bloku 70. Nisu mi delovali posebno ljubazno, a njihovi običaji glasnog mljackanja i podrigivanja, dok su istovremeno jeli i usluživali me, izgledali su mi, najblaže rečeno, strano.
Za koju godinu već nam se  oko nogu vrzmao njihov podmladak, koji je brzo stasavao. Kada su se upisali u obližnju školu, gde radim, imala sam prilike da ih bolje upoznam.
Neki Kineščići, koje su čuvale Novobeograđanke da bi novcem popunile svoj budžet, znali su srpski, i sa njima je bilo lakše, dok je bilo i onih, koji su pristigli direktno iz Kine, ne bi li pomogli svojim, sada već odomaćenim roditeljima, u porodičnom, trgovinskom biznisu. Sa  njima je bilo teško sporazumeti se i nisu baš rado svi učili naš jezik.
Ali, niko od tih mojih novih đaka nije bio voljan da se vrati u svoju domovinu, što mi je, moram priznati, delovalo neobično. Očekivala sam da će kad-tad  da ih "pukne" nostalgija, ali se to jednostavno nije desilo.
U našoj školi svakim danom  ih je sve više.

Sećam se, kako sam jednom prilikom, bratu koji živi u Americi, rekla kako u našim domaćinstvima odrastaju kineska deca, a on je mislio da me nije dobro razumeo, i pitao me je zar Kineskinje ne čuvaju našu decu, a ne obrnuto. Nisam znala šta da mu odgovorim.
Da li su se Kinezi doselili kod nas zbog politike njihove zemlje koja dozvoljava samo jedno dete u porodici, zbog želje da nešto promene u svojim životima, zbog  ambicije da žive bolje i ostvare prosperitet za sebe i svoje najbliže ili su to samo uobičajene svetske migracije stanovništva? Da li će se vratiti u zemlju, barem oni koji su vredno učili i radili? Može li se živeti u zemlji u kojoj je mnogo toga drugačije ili su ovde uslovi, za neke od njih, bolji?

Ali da se vratimo romanu iz koga sam izvukla poneki citat:
Jednom sam i ja verovao u to ludilo...
Živimo li u zabludi i koliko smo spremni da dozvolimo drugima da nas razuvere? Imamo li iluzije i da li smo voljni da ih raspršimo? Možemo li da zamislimo nezamislivo i bukvalno pratimo kako se preko noći jedna zemljoradnička i komunistička zemlja pretvara u giganta sa  velikim šoping-molovima, visokim zgradama i debelim novčanicima, ali isto tako i sa velikom  korupcijom, nasiljem i zataškavanjem problema?

Šapat senki  je i mnogo više od toga jer ne govori samo o jednoj zemlji, već i o previranju unutar samog čoveka, o nepravednim optužbama tokom Kulturne revolucije, isceniranih suđenja, korumpiranosti, robijanju nekadašnjih ponosnih komandanata Narodnooslobodilačke armije, o trnovitom putu do uspeha, istrajnosti i ambicioznosti, o svemu onome što se dešava u ljudima, čiji je životni vek pretrpeo mnogo bura i promena.

Ubij kokošku, da zastrašiš majmuna
Kakve istine krijemo pred prijateljima, šta nas sprečava da teške trenutke podelimo sa drugima, samo su neka pitanja koja pokreće ovo delo. Da li je poverenje među prijateljima samo iliuzija? Postoji li samo jedna istina i koliko smo spremni da je razumemo i saslušamo do kraja?
Da li je supa u nekadašnjoj Kini morala da bude istog ukusa za sve i da li su zaista ljudi stradali ako bi je začinili sa nekoliko bibera više?
Da li iza svakog velikog bogatstva stoji veliki zločin?

U Kini joj je sve bilo strano - ljudi , hrana, buka, prljavština, pa i priroda u svom prekomernom bujanju.
Koliko nas  ono što ne poznajemo, što ne razumemo - odbija? Imamo li snage i volje da sagledamo tuđe viđenje stvarnosti? Možemo li da razumemo drugoga ako sa njim nismo podelili njegovu prošlost?

O tome šta senke prošlosti mogu da vam došapnu, između ostalog, govori  ova knjiga, koju toplo preporučujem.
A o tome šta je, sada već daleke 1956. godine sa puta po Kini, zapisao Dragi Stamenković, pogledaću u knjizi koju sam, po pisanju posta, pronašla u svojoj biblioteci: čudni su putevi naši...