Sve je u neprekidnom kretanju

Danas još si gore, sutra ko zna gde i sve ide dalje, kao i pre...

Sve je u neprekidnom kretanju: i onda kad ti se čini da se ništa ne dešava - muve oko tebe zuje, u mirisu se oseća kiša, posle kiše sija sunce (toga smo makar svesni poslednjih godina kada se u jednom danu promene tri godišnja doba).
Deca rastu, ti stariš, jedni umiru, drugi se rađaju - ništa što nije bilo i što neće biti.

Ali čovek ne voli toliko promene, u stvari, on bi da se sve oko njega menja i da mu je uvek iznova novo i uzbudljivo (makar sam sama takva), ali da se on mnogo ne "pomera". Ali ne biva to tako. U pripoveci Radoja Domanovića Mrtvo more, prikazano je društvo koje ne želi da se menja. Zašto? Zato što to iziskuje napor, gibanje, kretanje. Ljudi, u osnovi lenji, zadremali su u žabokrečini svojih života.

Danas mlad čovek promeni više poslova u toku života, čak promeni i zanimanje - doškoluje se, obuči se za nešto drugo... Većina mlađe populacije konobarisala je, delila letke, statirala... Završili jedno, radili drugo, prebacili se na treće (ne govorim o onima koji su još uvek na roditeljskim jaslama, bez obzira koliko im je godina), ali kao da im nedostaju strpljenje i posvećenost, kao da mnogo zuje, a malo meda daju...

No, kao da nas najviše izmene unutrašnja previranja, onda kada se osećamo na vrhuncu blaženstva, a sledećeg trenutka kao da tog blaženstva više nema, ili ga ne osećamo više. To nas nekako najviše pogodi jer ne možemo da shvatimo kako se nešto preko noći promenilo, kao kad dočekamo jutro budni i u jednom trenutku je mrak, a u drugom - već je svanulo. Ako smo dovoljno pažljivi i svesni (a često nismo), uhvatićemo taj suptilan prelaz i razumećemo da se i ta promena neko vreme "pripremala". Nezgodno je samo ako u nama večno "čuči" i "šunja se", kako Mika Antić reče - naš početak. Onda nikako da zakoračimo i ostvarimo ono što u nama "kunja".

Počeci su lepi, odišu novinom, entuzijazmom i lepotom, ali zahtevaju napor, samodisciplinu i istrajnost da bi se realizovali.

Bilo kako bilo, hteli ili ne, promene su neizbežne i zato ih treba prihvatiti bez mnogo roptanja. A i ako ih ne prihvatimo, one će se dešavati mimo naše volje.

Okreni, obrni, opet Nušić

Ne znam da li ja pratim Nušića ili on mene:), tek malo, pa malo, evo mene opet o Alkibijadi Nuši.

Izgleda da neće samo Marko Kraljević po drugi put među Srbe, već i naš najveći komediograf, čije su komedije Dr (o kupovini diploma i lažnom predstavljanju), Pokojnik (o gramzivoj familiji), Sumnjivo lice (o komrumpiranom birokratskom aparatu) ili Gospođa ministarka (o malograđanštini i o "žabi koja je videla da se konji kuju, pa i ona podigla nogu) aktuelne i danas.

Tek, evo nas u Smederevu, ispred kuće u kojoj je Branislav Nušić, tada Alkibijad Nuša, po preseljenju iz Beograda u Smederevo, proveo svoje detinjstvo. Nestašne godine svog odrastanja u ovom gradu kraj Dunava opisao je u romanu Hajduci, kojeg sa zadovoljstvom čitamo u petom razredu i sa čijim junacima Mitom Trtom, Simom Gluvaćem, Žikom Dronjom i ostalima, preživljavamo njihove nestašluke i prisećamo se sopstvenih.

U svojoj Autobiografiji, za koju je rekao da obuhvata period od rođenja do ženidbe (jer posle čovek nema autobiografije:), napisao je, između ostalog, da njegovi biografi nisu samo pogrešno navodili godinu njegovog rođenja, već i mesto, zamenivši Beograd, Smederevom.

Ako je pogrešila babica, koja se prilikom njegovog dolaska na svet obilato okrepljivala rumom i proglasila ga devojčicom, on je poželeo da budućim čitaocima razjasni određene pojedinosti iz svog stasavanja i olakša posao budućim biografima. 
Na sebi svojstven humorističan način opisao je događaje do ženidbe, kako kaže svojom kobnom, trinaestom ljubavlju.
Posebno mesto posvetio je školovanju osvrćući se na pojedine predmete, ali i kritikujući tadašnje školstvo, a posebno učitelje, koji su se dali podmititi, te je na kraju svako od đaka mogao izmeriti koliko ga je pari kobasica, svinjskih nožica za pihtije ili ostalih đakonija koštalo školovanje.

Sada, u kući njegovog odrastanja, spremaju se i prodaju slana peciva, a ulica u kojoj se nalazi pekara, nosi njegovo ime.
Međutim, i pored ploče sa natpisom da je u ovoj kući nekada stanovao velikan naše komedije, mnogi Smederevci ne znaju za ovaj podatak. Mi smo, na našu radost, imali sreće da naiđemo na stanovnika ovog grada koji je umeo da nas uputi ka sadašnjoj pekari:)