Sve je u neprekidnom kretanju

Danas još si gore, sutra ko zna gde i sve ide dalje, kao i pre...

Sve je u neprekidnom kretanju: i onda kad ti se čini da se ništa ne dešava - muve oko tebe zuje, u mirisu se oseća kiša, posle kiše sija sunce (toga smo makar svesni poslednjih godina kada se u jednom danu promene tri godišnja doba).
Deca rastu, ti stariš, jedni umiru, drugi se rađaju - ništa što nije bilo i što neće biti.

Ali čovek ne voli toliko promene, u stvari, on bi da se sve oko njega menja i da mu je uvek iznova novo i uzbudljivo (makar sam sama takva), ali da se on mnogo ne "pomera". Ali ne biva to tako. U pripoveci Radoja Domanovića Mrtvo more, prikazano je društvo koje ne želi da se menja. Zašto? Zato što to iziskuje napor, gibanje, kretanje. Ljudi, u osnovi lenji, zadremali su u žabokrečini svojih života.

Danas mlad čovek promeni više poslova u toku života, čak promeni i zanimanje - doškoluje se, obuči se za nešto drugo... Većina mlađe populacije konobarisala je, delila letke, statirala... Završili jedno, radili drugo, prebacili se na treće (ne govorim o onima koji su još uvek na roditeljskim jaslama, bez obzira koliko im je godina), ali kao da im nedostaju strpljenje i posvećenost, kao da mnogo zuje, a malo meda daju...

No, kao da nas najviše izmene unutrašnja previranja, onda kada se osećamo na vrhuncu blaženstva, a sledećeg trenutka kao da tog blaženstva više nema, ili ga ne osećamo više. To nas nekako najviše pogodi jer ne možemo da shvatimo kako se nešto preko noći promenilo, kao kad dočekamo jutro budni i u jednom trenutku je mrak, a u drugom - već je svanulo. Ako smo dovoljno pažljivi i svesni (a često nismo), uhvatićemo taj suptilan prelaz i razumećemo da se i ta promena neko vreme "pripremala". Nezgodno je samo ako u nama večno "čuči" i "šunja se", kako Mika Antić reče - naš početak. Onda nikako da zakoračimo i ostvarimo ono što u nama "kunja".

Počeci su lepi, odišu novinom, entuzijazmom i lepotom, ali zahtevaju napor, samodisciplinu i istrajnost da bi se realizovali.

Bilo kako bilo, hteli ili ne, promene su neizbežne i zato ih treba prihvatiti bez mnogo roptanja. A i ako ih ne prihvatimo, one će se dešavati mimo naše volje.