Kada pustiš ptiče da poleti iz gnezda

Kažu, ako voliš svoje dete, pustićeš ga u svet. Pustila sam, i prepustila, najpre jedno, sad i drugo, a treće kad će, ne znamo (sećate se serije Đekna nije umrla, a kad će, ne znamo).

Kad su odlazili, nisam ni znala da će ostati, zaljubiti se, udati, zaposliti, ostati? Bilo je to ono: See you later, aligator...see you next time...što se na kraju pretvorilo u viđanja tamo i ovde, u uzbuđeno dočekivanje na aerodromu: hoće li se pojaviti drugačiji...jesmo li mi ostali isti...da li će zagrljaji zadržati nekadašnju toplotu i širinu...

Oduvek, i pre nego što sam ih rodila, maštala sam kako će moja deca biti samostalna, kako će ići vrlo mlada na razmene đaka, studenata... u letnje i zimske kampove, u internate, u druge porodice diljem sveta...i što se snilo, zbilo se... Ali, sve te Poljske, Indije, Engleske, Milana i sl. trebalo je proveriti, i posle ček, ček, opet je bilo svačega...i nije svako iskustvo bilo za svako dete i ne može se reći da je i ono najgore dešavanje - dobro, i da se iz njega nešto nauči, da će se dete uvek vratiti samostalnije, samouverenije i sl. Može se vratiti i istraumatizovano, i anksiozno i nesnađeno. I ne mora da bude da se klin klinom izbija, i da će naredno putovanje ojačati prethodno...ne mora, a može.

I onda vam to izgleda kao da ste otišli kod gatare i ona vam kaže da određenu instrukciju možete shvatiti i ovako i onako. Ali zaista je tako.

Nekoj deci se njihov grad može učiniti ogromnim, nekoga će čitav svet žuljati. Nema pravila. Mi, kao roditelji, možemo samo da pokušamo sve to da ispratimo. A onda, kada nam to više ne polazi za rukom, da se prepustimo.

Znate kako je bilo lepo kada sam pre dve godine bila kod ćere u Kaliforniji: osećala sam se kao malo dete kome roditelj nudi šećerleme i vodi ga na vašar, stavlja ga na konjića i vodi računa da sa njega ne padne. Divan, neponovljiv osećaj  (haha, pa ipak se nadam da će i letos biti slično)

Nije sve u životu vredno pamćenja, ali neke stvari jesu. Jedna od tih važnih stvari jedte kada pustite ptiče da odleti iz gnezda.

Kada godine postanu prednost

"Većina ljudi je neko drugi. Njihova strast su tuđi životi, njihovo znanje - oponašanje, njihovi stavovi - citati." - Oskar Vajld

Ne mogu više da objavim post na blogu ako objavim sliku. Zašto - ne znam. Ali nije mi više važno na onaj način na koji mi je do sada bilo bitno.
Ako bilo ko uopšte čita ono što pišem, čitaće i sa fotografijom i bez nje.

Nije mi više važno ni šta će neko sa strane reći gledajući me kako se grlim sa učenicima skoro svaki put kada se vidimo. Baš mi nešto i nije stalo ni do toga da li sam sve podjednako grlila - važno je da sam to činila iskreno.

Šta će ko da kaže? Do "juče" sam se spoticala o ovu ili onu tuđu reč, mrki pogled ili totalno neprimećivanje.
Od kada sam čula od koleginice, koja je bila na zameni, da sam crna ovca u školi, prestala sam da se na bilo šta osvrćem. To sam - što sam.

Divota je živa biti u svojoj koži: nabrekla mi stopala od pešačenja sa jednog kraja na drugi kroz moj Beograd, koji prestaje da postoji, pa šta - kupila obuću 42... Proširena u struku i boku, sa mišicama, kolike su nekima butune, nosim ono u šta sam se sada pretvorila.

Čemu razmišljanje o prošlim danima, o tome kako su se nekad okretali, udvarali? Sada se ja udvaram sebi, i drugima, ako želim. Ili se ne udvarama, ali nisam ogorčena, namrgođena, nezadovoljna što sve prolazi.
Prolazi, normalno, to je retka izvesna stvar.

Sinoć sam pozvala koleginice kod sebe kući da napravimo zajednički projekat, za koji smo zadužene, i uradimo test o kompetencijama, ishodima, evaluaciji i gomili reči, za koje mi je trebalo mnogo vremena da povežem sa onim što - pre bilo kakvih testova i sl., živim godinama u praksi.
Vođene idejom da su decenijama mlađe, dok sam ja služila slatko i vodu, one su počistile metež od formalnih pitanja.
Eto, još jedne prednosti godina.

Čitam kako u Japanu stariji pomažu mlađima savetujući ih za nekih zanemarljivih (za njih) desetak evra po satu. Divno. Oni se osećaju korisnim, mlađi dobijaju "vodu" na izvoru.
Šteta što kod nas ne postoji ta tradicija poštovanja starijih, i trebalo bi - mudrijih.

Sutra bih sve to primenila da mi ćera već danas ne kaže: savet ti nisam ni tražila...ali uporna sam ja.

I nije mi teško da pešačim iz Višnjičke do Karaburme i opet natrag do grada u popodnevnim satima ako znam da me kod kuće čeka platno koje ću stoput da prefarbam, udžbenik engleskog, koji verovatno nikada neću savladati, knjige, filmovi...jer to je deo moga sveta koji mi niko ne može oduzeti.
Eto,  najveće prednosti zrelosti.