Put putujem

Koristimo li sve svoje potencijale i znamo li koliki su i kakvi, limit gde je, i šta se desi sa onim neiskorišćenim - kuda odlazi?

Sedim u svojoj biblioteci. Broji 3452 knjige, malo ili mnogo, zavisi. Neke su pročitane, neke nisu. Nekima se vraćam češće i više. To su kao ona putovanja na kojima posećujemo ista mesta, ali je doživljaj drugačiji. 

Ali šta ako ona mesta, koje nisam posetila, i one knjige, koje nisam pročitala, kriju odgovore na moja pitanja?

Za razliku od svojih đaka, koji se menjaju iz godine u godinu, i koje se trudim da ne zavolim previše (već ih volim dovoljno) da ne bih mnogo patila kada odu, knjige, uglavnom, opstaju u mojoj biblioteci (osim onih koje sam pozajmila i nikad mi ih nisu vratili). Verne su mi, kao i ja njima, kao i ona mesta kojima se dragovoljno vraćam. 

Ali šta će biti sa Venecijom, koju volim? Hoće li mi do konca ovog kratkog života ostati verna i dosledno ostati na mestu ili će nestati poput Atlantide?

Ponekad u životu doživimo cunami, prorade neki naizgled usahli vulkani i nestanu pojedini delovi nas samih. Kao Venecija, koja polako, ali sigurno tone, kao potop, koji se sigurno makar jednom odigrao, nasukani kao Nojeva barka na Araratu, spasavamo šta se spasiti može.

Postoji li slučaj koji može sve da preokrene ili je i to deo sudbine? Knjiga koju čitaš, a onda na jednom mestu iznenada zastaneš i sve što si dotad znao zaboraviš? Dišeš, živiš, osećaš kroz tu jednu jedinu rečenicu... kroz taj jedan grad kroz koji si prošao, onako, usput, kao Antib ili Menton, a onda poželeo da se vratiš i uvek tu ostaneš?

Šta se dešava sa onim delom mog života koji nisam proživela, sa snovima koje nisam odsanjala, sa mestima koje nisam videla? Kuda odlaze? Kuda?

Tek trenutak jedan - uhvaćena ravnoteža u pokretu?

Sećanje je kao prekrojena prošlost, nešto što je moglo biti i ovako, i onako. 

Ako pođemo od pretpostavke da činjenice ne postoje, već samo naše tumačenje istih, šta bismo tek rekli za sećanje, koje je najčešće selektivno, zasnovano na stvarnosti koju su prekrojili - vreme, emocije i mašta?

Postoje ljudi koji se prave da su pametniji od drugih. Sa knjigom pod miškom, arsenalom zanimljivih priča u džepu i glagoljivim jezikom, plene neiskusne, dobronamerne i one željne oduška i instant-zabave. Treba provesti dovoljno vremena u njihovom društvu da shvatiš da su mnogo toga tek površno izguglalili - da znaju da je ajurveda tradicionalna indijska medicina, ali ne i više od toga, da su priče začinili da bi ostavili utisak...I onih drugih, za koje nikada ne bi rekao da znaju više od uobičajenog, a onda ih zatekneš sa knjigom u ruci... 

Sećam se, a sećanje je, kao što rekoh, selektivna i diskutabilna "stvar", i njega, drugačijeg, nevidljivog u prvom krugu, nekoga ko ne želi da se izdvaja, možda vođen filozofijom da sve što štrči, valja i saseći (mada, sad kad razmislim i to neizdvajanje, moglo je "značiti" izdvajanje, kao što i neprihvatanje nijednog izbora, može biti izbor), možda urođenom stidljivošću ili nesigurnošću stečenom u ranim danima ili školskim godinama opterećenim, kako sada to vole da kažu, vršnjačkim nasiljem (nekada je ono toliko suptilno, da se ni ne primećuje, a ne da se može nazvati nasiljem, ali često - okrutnije i sa dubljim ranama). 

Listam stare fotografije pokušavajući da otkrijem šta me je privuklo tom licu, za koje bih mogla reći da je sasvim obično, tom telu, koje se ne može podičiti svojom konfiguracijom...šta je to bilo ono što me je nateralo da zaustavim pogled, da zastanem... ali onda bih se morala vratiti u prošlost i morala bih ga gledati onim očima... i morala bih pronaći sebe - onakvu kakva sam nekad bila.

Ali fotografija je kao i sećanje uhvatila tek trenutak jedan, koji, sagledan očima posmatrača, izmiče verodostojnosti.

I tako, ostajem zatečena nepreciznošću sećanja, varkom da je moglo biti i ovako, i onako.