Koristimo li sve svoje potencijale i znamo li koliki su i kakvi, limit gde je, i šta se desi sa onim neiskorišćenim - kuda odlazi?
Sedim u svojoj biblioteci. Broji 3452 knjige, malo ili mnogo, zavisi. Neke su pročitane, neke nisu. Nekima se vraćam češće i više. To su kao ona putovanja na kojima posećujemo ista mesta, ali je doživljaj drugačiji.
Ali šta ako ona mesta, koje nisam posetila, i one knjige, koje nisam pročitala, kriju odgovore na moja pitanja?
Za razliku od svojih đaka, koji se menjaju iz godine u godinu, i koje se trudim da ne zavolim previše (već ih volim dovoljno) da ne bih mnogo patila kada odu, knjige, uglavnom, opstaju u mojoj biblioteci (osim onih koje sam pozajmila i nikad mi ih nisu vratili). Verne su mi, kao i ja njima, kao i ona mesta kojima se dragovoljno vraćam.
Ali šta će biti sa Venecijom, koju volim? Hoće li mi do konca ovog kratkog života ostati verna i dosledno ostati na mestu ili će nestati poput Atlantide?
Ponekad u životu doživimo cunami, prorade neki naizgled usahli vulkani i nestanu pojedini delovi nas samih. Kao Venecija, koja polako, ali sigurno tone, kao potop, koji se sigurno makar jednom odigrao, nasukani kao Nojeva barka na Araratu, spasavamo šta se spasiti može.
Postoji li slučaj koji može sve da preokrene ili je i to deo sudbine? Knjiga koju čitaš, a onda na jednom mestu iznenada zastaneš i sve što si dotad znao zaboraviš? Dišeš, živiš, osećaš kroz tu jednu jedinu rečenicu... kroz taj jedan grad kroz koji si prošao, onako, usput, kao Antib ili Menton, a onda poželeo da se vratiš i uvek tu ostaneš?
Šta se dešava sa onim delom mog života koji nisam proživela, sa snovima koje nisam odsanjala, sa mestima koje nisam videla? Kuda odlaze? Kuda?
Нема коментара:
Постави коментар