Dosadilo su mi one česte izjave: Ali on je dobar čovek.
Ne ume da prenese deci znanje, da održi disciplinu, da ih nečemu nauči, ali on je dobar čovek.
Ne ume da vodi školu, sve je u rasulu od tehničkog osoblja do onih zaduženih za nastavu, nije dobar domaćin, ali on je dobar čovek.
Nije me pitao kako sam i šta radim, da li mi je teško, ali je zato ispričao sve o sebi, i o tome kako se dajani sa parama, ali, kako je eto skrpio za letovanje kod rođaka, i kako je bilo lepo proletos na seminaru u Italiiji...i on je dobar čovek.
Šta je to uopšte dobar čovek?
Pre svega, valjda onaj, koji, iako mu se žuri, zastane i sasluša dok mu pričaš kako ti je majka na samrti, možda ponudi pomoć (ako je u mogućnosti), savet (ako ga ima), iskustvo (ako je slično doživeo).
Ne prekida te u pola rečenice, ili se makar izvini ako tad nije u mogućnosti da te sasluša.
Dobar čovek ima razumevanja za drugog čoveka. Ne čini to samo onda kada se to ne kosi sa njegovim dnevnim rasporedom, već nekada i zapostavlja nešto iz tog zgusnutog programa da bi pomogao.
Izađe da ti dočeka dete sa ekskurzije ako ti ne možeš, a zamoljen je za uslugu. Odlazi da odnese ponude tvojoj majci u bolnicu iako mu to nije usput, jer si ti sprečen. Dolazi na sahranu iako ne voli sprovode.
Šta znači ono: Ne idem ni na venčanja ni na sahrane?
Sa prijateljima deliš većinu stvari, pokušavaš da pomogneš, makar rečju, toplim zagrljajem.
Srela sam mnogo dobrih, nesebičnih ljudi, i onih za koje se govori: Ali on je dobar čovek.
Možda je taj dobri čovek interesantan, možda piše na zanimljiv način, možda lepo deklamuje Jesenjina ili Majakovskog, možda o Rusiji, ume da ispriča neobične, neispripovedane priče.
Mnogo je takvih. Uživam u njihovom prisustvu. Učim. Podstiču me da se menjam, da i sama budem poput njih.
Ali nisu svi interesantni ljudi dobri, i obrnuto.
Često to ne ide jedno sa drugim, mada se ne isključuje.
A onda, opet, te dobrice umeju i da zastrane, da budu dobre toliko da zaborave na sebe.
Moja majka je bila jedna od takvih. Činila je sve da bi usrećila druge: muža, decu, okolinu...ne zamerajući se nikome, obilazeći bolesne, tešeći slabe i usamljene.
Kada se sama razbolela, na momente sam se plašila da je zagrlim, onako snažno, muški, ne zato što bi joj to nanelo bol (a moglo je), već zato što bih se mogla zaraziti njenom slabošću (jer nejednom mi je to njeno dojučerašnje darivanje drugih, zaličilo na pomanjkanje hrabrosti da se kaže ne, da se usprotivi nerazumnim zahtevima okoline koja je mrvila njenu dobrotu).
Grlila sam je, ali ne onako kao što bi trebalo - sa osećanjem da bi to moje grljenje moglo da joj pruži energiju, koja joj je tada nedostajala.
Interesantan sam čovek (bar mislim), umem da komuniciram sa drugima, da zasmejem, saslušam, ispričam lepe priče, napravim štimung u društvu, pozitivna sam, što bi se reklo- dobrih vibracija, ali da li sam dobar čovek, to ne znam.
Dobri ljudi i interesantni ljudi nisu uvek isti ljudi.
Često se u životu ne kaže ili ne uradi sve, posebno kada se radi o roditeljima, valjda očekujemo da su tu uvek za nas, moćni kao kada smo bili deca.
ОдговориИзбришиNe poznajemo se lično ali po ovome što pišete Vi ste i dobar i interesantan čovek
Hvala, Aleksandre.
ОдговориИзбришиPune su novine izveštaja o nasilnicima za koje komšije kažu da je delovao kao dobar čovek.Može biti uvek na usluzi, može se žrtvovati bezgranično za partnera i porodicu sve do jedne tačke kad mu dotakneš Ahilovu petu, neko mesto u duši koje ga pretvara u zver. Pa posmtrači opet kažu:dobar je čovek, mora da je bio izazvan.I tako se plete zbunujuća priča o "dobroti",koja traje dok je ne uznemiriš nekim gestom, rečju, odlukom koja "dobrici" ne prija. A ja se pitam da li je Dostojevski, kroz svoje likove "dobrica" - "idiota" - umeo da definiše taj pojam? Miškin je dobar, pun razumevanja i strpljenja za tuđe emotivne uzlete i padove, ali ja se s naknadnom pameću pitam da li je on Nastasju voleo ili je samo žalio. Možda je dobrota sposobnost da razumeš i žališ - takozvana empatija (ružna i rogobatna zamena za izraz koji označava emotivno, bezinteresno povezivanje s drugim ljudima). To je ono kad ti bivši đaci pošalju neki znak što govori: nikad vas nećemo zaboraviti.Dobrota je i ono što je isijavalo iz profesora Vujića, njegovo gestovi bi danas bili "politički nekorektni". Društvo radi na tome da napravi što veći jaz između učenika i nastavnika. Ti se tu provlačiš kroz iglene uši sistema, globalno ustrrojenog i nemilosrdnog.Prvoborac za dečija prava na radost i bliskost sa nastavnikom. Da li je to dobrota? Možda nema dobrote bez hrabrosti?
ОдговориИзбриши