Posle Amerike

Želim da živim uvek onako intenzivno kao što sam živela ovih mesec dana u Americi.

Van vlasti televizora, uronjena u šarenilo svakodnevnih dešavanja.

Oslobođena uobičajenih egzistencijalnih briga, sa glavom u onoj, od upotrebe izlizanoj, ali primamljivoj reči - projekat za budućnost (jer tamo mi je budućnost zaista nalikovala na bezbroj projekata koje mogu osmisliti, a da me realnost na prvom koraku ne ošamari).


Bez tužnih lica, namrgođenih misli i večnih žalopojki, sa sasvim nekim novim načinom da se osetim živom (bez ikakvih stimulansa koji bi mogli ukazivati na zavisnost - jedina zavisnost je od slika koje upijam, dešavanja koje promatram ili živim i ljudi sa kojima delim dan).

Šta pamtim?
Biblioteku u Sijetlu, širom otvorenu da primi sve zainteteresovane za časopise, poeziju, romane, dečiju knjigu, retke knjige...bez članske karte, samo pod jednom uslovom - da se knjige ne mogu iznositi. 

Nije me fascinirala spoljašnjost Centralne biblioteke grada Sijetla, koja izgleda kao da je katapuktirana iz budućnosti sa mnoštvom izlomljenih staklenih oblika, u kojima možeš da se ogledaš, ali u isto vreme da kroz njih zaviriš i u unutrašnjost zgrade.

Nije me dokusurio ni enterijer ovog modernog zdanja, koji nasuprot eksterijeru deluje mirnije i harmoničnije sa svim onim nivoima i prostorijama koje nalikuju na velike, velikeeeee dnevne sobe, u kojima ljubitelji knjige udobno zavaljeni uživaju, kako u stvarnim knjigama od krvi i mese, tako i u digitalnim ozdanjima.

Ono što me je fasciniralo jeste mogućnost da mnoštvo knjiga koje su  vam na dohvat ruke (smeštene u policama-spiralama duž četriri sprata) možete slobodno da uzmete u ruke, listate, čitate...da postoje knjige i za slabovide sa krupnijim fontom...da možete da donesete tu svoj komp, prikačite se na net i radite ili tek igrate igrice...

Pored  toga pamtim jogu na otvorenom svakoga dana osim nedelje dva puta dnevno u 11. i u 18. časova, u velikom parku u meni bliskom delu Long Biča (u blizini jedne od plaža), ispunjen ljudima koji vežbaju asane pod budnim okom instruktora (pokušavam i ja...malo na levo, pa na desno, umalo da se ušinem od silnog rotiranja).

A onda na tom istom mestu, nešto kasnije besplatan koncert. 

Mnoštvo ljudi različitih boja, rasa, veroispovesti, na travi, zajedno. Možda neko od njih i strahuje kada se vraća iz škole, ili kada ide na posao, ali ovde mi svi oni zajedno izgledaju kao delići slagalice koji - tradicijom, koju su poneli iz svojih domovina, obogaćuju ovu zemlju (možda ja sve vidim idealistički, možda sam samo sanjar, ali meni to tako izgleda).

I na kraju, ili na početku mali Brock, koga upoznajem na putu iz Los Anđelesa u Sijetl, moj mali plavi anđeo, prepametan za svojih 11 godina, koji me podseća na Egziperijevog Malog Princa, koji ide s planete na planetu i saznnaje o ljudima i životu. 

Dragocen susret koji uči da iz svakog čoveka možeš izvući ono najbolje ako si spreman da otvoriš srce, jer srcem se jedino dobro vidi.