Kako upoznati gospođu Dot ili ljudi kao naša ogledala

Tačka po tačka...tačkica...
čovek po čovek...ogledalce...
Zemlja po zemlja...zemljica...

Upoznavanje sa ljudima na proputovanju zapadnom obalom SAD-a: od San Dijega, preko Long Biča (kao i  jednog dela Los Anđelesa) i Vegasa - kao najupečatljivijeg dela Nevade, do krajnjeg severozapada države Vašington - gde je smešten Sijetl, za mene je imalo posebnu draž.

Gradovi su predstavljali tačke sa mojh crteža, šarene tačke pokrivalice i otkrivalice, tačke u kojima sam upoznavala neke nove ljude i u kojima sam se i sama tražila, prepoznavala i ogledala.

(Ovo je jedna od fotografija sa plaža Los Anđelesa, u kojoj sam uhvatila male crne tačke u pokretu, u igri, u jednostavnosti i lepoti ničim nepomućeog trenutka.)

U San Dijegu upoznajem porodicu svoje snaje Amerikanke, rođene i odrasle na kalifornijskom suncu. 
Merilin, žena moga brat od ujaka, istoričar po struci, radila je kao profesor u srednjoj školi. Sada volontira i vesla. I uživa dok pleše.

Ideja da posle nekih godina, kada se očekuje da završite određenu životnu fazu i penzionišete se, ne učinite to, već nastavite da radite, mada vam ovog puta to ne donsi profit, za mene je benefit. (Znam da će sada neko, ako ne - reći naglas, a ono makar smrsiti sebi u brk da je to moguće samo u nekom uređenom društvu, u kome od penzije možeš da živiš. Ali, ako ovo što sam navela pogledamo iz drugačije perspektive, složićemo se da dobrovoljni, neplaćeni rad, čini dobro i osobi koja ga upražnjava, i drugima, koji uživaju plodove takvog rada.)

Ukoliko čovek u određenoj živonoj dobi, kada je zakonom, ili čime god, određeno da ide u penziju, želi još da radi, neka radi. 
Ukoliko ne želi, neka ide u penziju i posveti se onome što voli. 

Lepo je kada u nekim godinama otkrijete ponovo svoje snove iz mladosti, kao što je npr. fotografija, ili se posvetite nečemu novom, kao što su sviranje klavira ili veslanje.
Lepo je deliti znanja i veštine sa drugima i sticati nova saznanja.

(Ne treba da gomilamo materijalno, stavljamo pare pod slamaricu i kupujemo kuće. I onako, na kraju, ništa od toga nećemo poneti sa sobom.)

                     
                                  (Na ovoj sličici smo Merilin i ja u svom prirodnom ambijentu)

Elem, da se vratim njenoj porodici, koja me prima toplo i srdačno u svoj dom ispresacan sobicama i zavijucima u kojima obitavaju podstanari. Zajedno sa njima i komšijama, već sutradan, moji novi i dragi rođaci, organizuju veče sa ukusnim slatkim đakonijama. 

Uživam upoznajući ljude različite životne dobi i različitih profesija koje povezuje bliskost životnog prostora (možda tako i određeni socijalni status, ali o tome nije pametno pitati, pa ni pisati). 

Dolazim do uverenja da slika koju sam imala prilike da vidim u određenim američkim filmovima i serijama, kada pridošlicama, komšije izražavaju gostoprimstvo donoseći im na vrata ispečen kolač, sendviče ili kotarice voća, nije samo slika iz mašte, već realnost. 

Ne pamtim imenama, ali uživam u razgovoru sa malom sitnom Italijankom iz preslatkog grada Verone, koja je u San Dijegu pronašla uhlebljenje, a možda i budućeg muža. 

(Njen temperament je nezaboravan, gestikulacija i mimika za deset, brz govor - za osmeh.)

Tu su i tri  gospođe, koje mi se sve vreme smeše podižući svoje čaše i nazdravljajući na svim mogućim evropskim jezicima koje uspevam da prepoznam. Iako već u poznim godinama i sa porcelanskim zubima deluju harizmatično. Andrea dodaje: zar ti ne liče kao da su upravo sišle sa filmskog platna....liče;) 

Tu je i jedan tamnoputi mladić, rekla bih Indus (ne znam čiji je on podstanar) i zaista sve me to podseća, pa neka bude na Marigold hotel ili na neki sličan film.

                            (U zamenu za sliku Indusa, koju nemam, moj brat Vlada;)

Kroz dva dana na Prajdu, u istom gradu, među Andreinim prijateljima, učim da razlikujem malog sitnog Jamajčanina, koji mi nalikuje na ptiče ispalo iz gnezda, od isto niskog rastom, ali ponositog, čak pomalo i gordog Meksikanca indijanskog porekla. 

Do juče, videla bih samo njihovu boju kože, i ne praveći razliku, govorila  da su podjednako crni. Možda bih i nekog od njih nazvala crnac, a da je to pogrdno, ili ako hoćete, politički nekorektno, tome me je podučio Kubanac Denis. 

Oni nisu ni crnci, ni crni, ni obojeni, već su Afroamerikanci, ma kako taj izraz budio nedoumice u mojoj glavi.

(I da, ovi moji novi prijatelji saopštavali su mi odakle su, pričajući mi o svojoj domovini, na ovaj ili onaj načn, dok, kada bih pitala neke Korejance ili emigrante iz Afrike, van Andreinog kruga poznanika, svi bi mi odgvarali da su iz nekog grada u Americi, što je meni bilo veoma čudno. Da li se oni samo osećaju kao Amerikanci ili je nešto drugo u pitanju, mojoj plitkoj pameti nije bilo najjasnije ni tada, a ni sada.)

Među svojim tamnim prijateljima ne osećam se egzotično ni malo. 
Ja kao bela, ili ako hoćete, šabački žuta, pomalo isparavam. 

Ne osećam se baš najbolje u svojoj koži, ali ne zato što su oni rasisti, daleko od toga, već zato što ja imam predrasude u svojoj glavi.

Ali polako, mic, po mic, tačkicu, po tačkicu, učim da nijanse koje otkrivam samo obogaćuju kaledioskop mog života.

Posle San Dijega, slede dani u Long Biču i druženje sa Srbima, lokalcima ispred zgrade i oko zgrade, i jednim pravim Amerikancem (onako kako ja to zamišljam) - u stanu. 
Pravi Amerikanac, moj je zet. 
Dastin me uči - da kada kažem da neću da mi izgriluje povrće, on zaista i misli da to ne želim, te da se posle ne ljutim ako povrće servira samo sebi. 
Uči me da uživam u koktelu, koji napravi, i koji, ponukana prvom lekcijom, ne odbijam. 
Uči me da je živeo i pre mene, i da će živeti i posle mene, što je odlično ako se primeni na celokupan život, u stilu one rečenice (ne znam čije) da je groblje puno nezamenljivih ljudi.

Tu su Tina i Ivan, jedna Njujorčanka i jedan Pančevac, naši;) u Americi, jedan Saša iz Subotice u Majkrosoftu, jedan Zlatko iz Sarajeva u Sijetlu...tata i sin - Zagrepčani u Las Vegasu, jedan Mađar iz Vojvodine, nastanjen u Kanadi, u poseti u Holivudu...

Svi oni sa sobom nose neke priče, različite, a po nečemu i slične. 
Mahom pripadaju prvoj generaciji, koja je došla u obećanu zemlju ne bi li ispunila svoje snove, trbuhom za kruhom ili bežeći od ratnih razaranja u bivšoj Jugi. Iako nisu tzv. Srbi starosedeoci, poprimili su određene američke običaje i stekli određeni status. 

                                ( Ivan nam demonstrira različite načine pripreme crnog napitka)

Poodavno više  ne razmišljaju emotivno, već odluke donose razumski, što morate priznati nimalo ne nalikuje na nas sa ove strane bare. 
Većina njih (iako ne baš ovi moji novi poznanici i drugari), odlučuje da se nadalje u životu bavi transportom, te novu domovinu upoznaju češljajući je kamionima uzduž i popreko. 

Neki rade ono za šta su se školovali u svojoj zemlji, kao što je slučaj sa Ivanom, ali anesteziolog Zlatko nije te sreće. 
Neki možda misle da je njihovo vreme prošlo, te su zagalavljeni u međuprostoru, tešeći se mišlju da im je to sudbina.
Drugi, kao moja ćerka, misle da njihovo tek dolazi i da im se različite mogućnosti pružaju: od prekvalifikacije za medicinsku sestru ili fitnes instruktora, do ideje da negde tamo se ipak mogu ostvariti glumački i pevački snovi. 

Ko će na kraju ispasti junak, videćemo.

Ja mogu samo da dodam da su mi Amerika i svi ovi moji novi američki prijatelji učinili život bogatijim. 
I na kraju, jer ne mogu sve susrete da nabrojim, jedna sličica sa Andreinim prijateljima sa posla. 

Možda u Americi važi pravilo da nemate prisne odnose sa komšijama, kolegama sa posla, da se ne viđate sa porodicom, familijom i sl. ali iz svog malog i skromnog iskustva, za vreme ovog kratkog boravka, mogu vam reći da su me svi prijatno iznenadili.