Besana noć pred put u Sijetl

U Sijetlu, u koji sam se namerila koliko za koji sat, pada kiša u proseku 9 meseci u godini.

Kako sam poslušala čika Borhesa, putujem olakšana - bez kišobrana i padobrana.

Šalu na stranu, sa sobom nosim samo najosnovnije, ali ne zbog toga što sam najzad shvatila da obično vučem gomilu nepotrebnih stvari, već zato što na ovom letu imam pravo samo na jednu jedinu torbu:(

Ne želim ni da mislim kako ću tamo proći bez dodatne opreme:)

Provodim besanu noć, jer pred put se to i podrazumeva. Svakakve misli mi kolaju glavom - snaći ću se nekako bez štikli, umetaka i dodataka, ali se plašim da mi nešto važno ne promakne:) 

U Vegasu smo zaboravile da posetimo kapelicu gde su se Dasti i Anja venčali, jer smo se vozikale centrom uzaludno tražeći parking dok nam nije ponestalo benzina. 

Nešto slično se desilo i u Holivudu kada smo uporno pokušavale da dođemo do velikog natpisa, koji je nekad predstavljao tek reklamu, a koji  je danas kultno i zakonom zaštićeno mesto. 

Na kraju smo Holivud zapamtile po vožnji, a Vegas po vrućini.

Drugo, u Sijetl letim bez Anje. Iako sam se žalila na njenu vožnju, nedostajaće mi - nadam se da navigacija neće odneti avion u pogrešnom smeru.

Bez viška žetona u džepu i fotke ispod slova, putujem u Sijetl.

A ako me kiša negde usput  i sputa, odgledaću  makar Besane u Sijetlu.