Apsolutno smo ušli u digitalno doba. Ne samo što ne ispuštamo mobilni iz ruku, već je i najčuvenija enciklopedija na svetu (Enciklopedija Britanike) prestala da postoji u štampanoj formi.
To da informacije tražimo na Internetu, nije nikakva tajna, ali šta je ono što zaista i dobijamo - začkoljica svakako jeste.
Nekada je statusni simbol, među ostalima, predstavljala i metraža knjiga koje smo posedovali, te se kupovao Zola u plavoj boji, drapičasti Remark ili Ćopić u crvenoj...
Neko je, doduše, posedovao i cele stanove ispunjene vrednim knjigama koje je čitao, prelistavao, nad kojima je "balavio", o kojima je diskutovao, koje je čuvao i njima se ponosio, pokazivao ih retkim i probranim....a nekome je samo bilo važno da se prošeta Knez Mihailovom sa Pavićevim Hazarskim rečnikom pod pazuhom.
Ne slavim analogno doba, samo nekako davalo je više čari.
Knjigu si mogao da gledaš, čitaš, da je opipaš...da je staviš pod jastuk, pa ujutru se praviš da ti je baš to pomoglo na ispitu...da od njih napraviš stočić na koji ćeš da položiš piće...da među stranice knjige odložiš cvet za herbarijum...da se sakriješ među njima kada te traže, a ti se praviš da ne želiš da te nađu...da iz njih izvučeš citate za pisma simpatiji, a posle slažeš da su to samo tvoje misli, tvoje i ničije više...
Ili napraviš ekološku jelku:
Prošle godine, negde u ovo vreme trebalo je da održim predavanje na temu Digitalizacija nastavnih jedinica iz sprskog jezika u osnovnoj školi (naravno, mi - profe, treba da smo u trendu:).
Ni veće treme, ni rogobatnijeg naziva...
Na kraju sročih: Uz pomoć novih alata do novih saznanja, ali trema ne prođe...
Želela sam da uđem u salu i najavim svoje predavanje, a onda odglumim da je struje nestalo i da ne mogu ništa od pripremljenog da im prikažem...
Bilo je smišljeno kao šala mala, ali šta da je bilo i istina?
Šta bi nastavnik radio bez pametne table, projektora, lap-topa, video-bima? Držao predavanje.
Kako bismo jedni drugima čestitali Novu godinu, Božić, slavu, rođendane bez vibera, messengera, whats app-a (kako ovo uopšte da prevedem:)? Slali bismo jedni drugima čestitke, pisma, zvali telefonom.
Znate li koliko sam "čistokrvnih" čestitki dobila, a rekla sam svim đacima, kojima predajem, da bih želela da mi zatrpaju poštansko sanduče, i tako praktično uvežbaju nastavnu jedinicu Pismo, koju smo obrađivali koji čas pre novogodišnjeg raspusta?
Brojem i slovima - jednu.
Analogno ili digitalno, odlučite sami:((( Ili i analogno i digitalno:)))
Budućnost pisama i čestitki zavisi od pojedinaca - entuzijasta.Imam prijateljicu koja mi uporno šalje razglednice i novogodišnje čestitke. Tradicionalista ili probuđen čovek duboko svestan značaja rukom pisanih poruka, ljubavnih pisama koja ćemo čuvati i kad ljubav prođe.Posle nas ništa ne staje, ne znam koliko smo toga svesni, i koliko će čovečanstvo izgubiti kad prestane da ostavlja poruke o svom postojanju generacijama koje dolaze.Da li je to taj kraj istorije kad potomci izbace knjige iz bakine biblioteke, da naprave mesta za neku feng-šuj ujdurmu? Kraj arheologije kad iza nas ostanu samo plasične čaše i kese, a staklene monstrum-zgrade ostave za sobom samo srču i armaturu. Vladaoci naših potomaka će u orvelijanskom stilu krojiti istoriju, a oni neće imati priliku da iz nekih dnevničkih zapisa otkriju deliće istine o nekadašnjem svetu. I tako, nakon nekoliko čestitki kojima sam se smejala ove godine i sama napisah nekoliko. Oni što ih prime smejaće se, ali će možda i sami u jednom trenutku poželeti da ostave trag svog postojanja nekim pismom i markom, a možda početi i da skupljaju marke kao sve veću retkost. Moj prijatelj Stevo Žigon je imao tomove knjiga na jezicima velikih pisaca koje nije govorio ali je tvrdio da mu pogled na te knjige mnogo znači. Ja svoje knjige čitam podvlačeći, u nadi da će me unuci na taj način jednog dana bolje razumeti. Šta smo mi ljudi bez nade.
ОдговориИзбриши