Da li su citati i šerovanje tuđih statusa zamena za sopstveno mišljenje? Moramo li, i da li je neophodno da uvek imamo mišljenje o svemu, ili samo o onome što nas zanima, za šta smo stručni ili što je poželjno poznavati i razumeti zarad socijalne interakcije?
U frizerskom salonu me pitaju hoće li se školska godina produžiti za dva dana: sada ili kasnije, ili ćemo odrađivati subotom ili...Pitaju me jer znaju da radim u prosveti. Po logici stvari, trebalo bi da znam, ali, avaj, ne znam.
Jesam li ravnodušna po pitanju ta dva dana produžetka? Nisam, ali da li me je ministar pitao želim li, ili ne, da produžim raspust tog fatalnog ponedeljka i utorka? Nije, samo me je obavestio da pozovem učenike kojima sam razredna i pitam iste hoće li biti bolesni u sredu? (ko razume, shvatiće:)
Najgore je kad si ravnodušan, i moram da priznam, da povodom većine oficijelnih tema, i jesam, ali treba razlikovati ravnodušnost od odsustva stava zbog nedostatka validnih informacija.
Mi smo pretrpani informacijama. Iskaču poput onih čupavih lutaka, kojih sam se mnogo plašila kada sam bila mala. Često nalikuju i na otvaranje Pandorine kutije, jer gde god da se okrenete, čujete ne baš ohrabrujuće vesti iz važnih sfera života....ili dobijate kontradiktorne informacije.
Imam jednog prijatelja, koji, o čemu god da se pokrene priča, ima čitav arsenal podataka (ne pitam se otkud mu vremena za sve to, nego kako uspe sve da popamti); ima i stav povodom toga o čemu priča (pitam se je li moguće da ga sve to zanima).
Ne znam, ja nisam takva, iako ne mislim, niti da sam glupa, niti da sam posebno loše informisana, niti da nemam stav ni o čemu, ali nekada se stvarno pitam treba li uvek imati sopstveno mišljenje, naravno, ukoliko uopšte o bilo čemu mislimo?
Нема коментара:
Постави коментар