Da me maneš sa razredno starešinstvo...

Jesam li najgori razredni starešina kad moji šestaci na polugodištu imaju 17 jedinica? Znam, oni nisu moja deca, oni su samo učenici koji su mi povereni da o njima brinem, da učestvujem u razrešavanju njihovih problema, što međusobnih, što sa nastavnicima, što sa roditeljima, da ih savetujem, vaspitavam.... i ako stignem, nečemu i naučim:(

Nekada davno, kada sam predavala uslovne rečenice, motivisala sam tadašnje đake da izađu i dovrše iste, koje su počinjale sa: kad, ukoliko, ako...
Tamara je izašla pred tablu i napisala: Kada moji kukovi ne bi bili ovoliko široki, bila bih najsrećnija devojčica na svetu. Igor je rekao da bi bio manje tužan ako bi mu svi zubi izrasli kako treba, jer ga deca zbog toga zadirkuju (Kasnije sam saznala da je išao na ugrađivanje zuba i nadam se da su ga oni učinili manje tužnim). Marija se, opet, rasplakala što je niska rastom...

Danas jedan Marko žudi da bude nalik najagresivnijem dečaku, kome je upravo pretnja da će biti izbačen iz škole, donela najveću popularnost; Srđan ima problem sa decom koja mu se rugaju na fizičkom i zatvaraju ga u svlačionicu; dok Sofija putuje na Kubu, ali je to ne uveseljava, jer će i tamo da brine što su joj neke dojučerašnje drugarice hakovale profil...

U knjizi Beograđanke Igora Marojevića sam pročitala jednu priču o zlostavljanju devojčice zbog igrica. Tada sam prvi put čula i da se Romkinja (jedna od nasilnica dojučerašnje drugarice, isto Romkinje, koju sada naziva pogrdno Cigankom) razlikuje od  Ciganke, jer prva živi u stanu i kupa se:(

Da li treba da vam pišem o Lari koja odrasta samo sa ocem koji se svakoga dana posle posla zatvara u sobu i plače, jer mu je žena preminula, dok se Lara pravi da je jaka i da sve može sama... ili o Milici, koja čisti, pere i kuva za sebe i svoju braću, jer ih je majka ostavila i svakog letnjeg raspusta sanja kako će je mama zvati, i ona otići tamo negde...

Većina ove dece, čija sam imena izmislila i čijih sam se priča naslušala za ovih trideset godina, više ne plače kada čita o malom Nemečeku ( Dečaci Pavlove ulice Ferenc Molnar), koji je na kraju romana umro, jer se toliko svakodnevnih malih umiranja već odigralo u njihovim životima.

Apsolutno ne branim ove moje jediničare. Većina njih je lenja, nezainteresovana za bilo šta osim za igrice, nedovoljno motivisana, spremna na sve samo da školske obaveze uradi neko drugi umesto njih, ali ne mogu da se otmem utisku da nešto globalno nije u redu. Čini mi se da nikada nije bilo više disleksičara, disgrafičara, dece sa poremaćejem pažnje, sa specijalnim potrebama i sl. 
Gledam u ta lica i ne mogu da dokučim šta to nije u redu, a onda shvatim: željni su ljubavi i pažnje. 
Pomozimo našoj zajedničkoj deci u odrastanju; naučimo ih da snose posledice za ono što su učinila, ali da se isto tako ne osećaju krivim zbog onoga što nisu i što nema nikakve veze sa njima; da ne budu grubi i osioni; da poštuju sebe i druge:)