Vratili smo se sa zimovanja, ili kako god, s obzirom na trenutne vremenske okolnosti.
Dok je trajalo šestodnevno ludovanje u Banji Vrujci, deca su slala svakodnevno roditeljima obaveštenja o aktuelnim događajima koristeći se stilskim figurama, a da to možda nisu ni znala. Tako je, na primer, hiperbola bila zastupljena obilato, što je i u saglasju sa njenim tumačenjem:) Ne bih mogla tačno da prepričam sve što sam čula, a i ne bi bilo fora, ali su i metafore za pojedine likove, kao i poređenja po suprotnosti, tj.kontrasti, bili prilično inspirativni.
Elem, verzije zimovanja ispričanih roditeljima bilo je napretek, kako i dolikuje duhu naroda, gde se prenošenje s kolena na koleno i različitih varijanti istog, praktikuje vekovima:)
Prvi dan je protekao u pokušaju pravljenja slajma, koji je završio na terasi i ispod nje, u prelascima iste i preleteanju s jedne na drugu, mada za tim uopšte nije bilo potrebe, ili je makar meni samo tako izgledalo. Kako smo bili u prizemlju, sve je naizgled imalo nizak stepen opasnosti (mada predostrožnost nikad nije naodmet, što se pokazalo tačnim prilikom lomljenja stakla na balkonskim vratima koji dan kasnije:( )
Drugog dana je bio najaktuelniji bazen, gde su se izvodile raznorazne aktivnosti, počev od onih nad samom vodom (što je značilo da su se oni koji su se nalazili na ramenima svog para, borili protiv drugih), preko onih u vodi, kao što su: prskanje, gnjuranje, sa pokojim utrkivanjem sa jedne strane širine bazena na drugu, dok je tek retkima dužina bila izazov, do onih podvodnih - koji su se ticali izazova ko će duže ostati pod vodom.
Naravno, bilo je i onih koji su samo šetali svoje kupaće kostime i druge negližee kraj ivice bazena i osvajanja što više poena za sebe i svoju ekipu (pošto je tu bilo više škola), ali to je za neku drugu priču.
Neću prepričavati šta se sve odvijalo svakog dana između šetnji, bazena i večernjih aktivnosti, jer bi to bilo zabavno verovatno samo samim akterima kao neki vid podsećanja, ali ću pomenuti izlet u selo Paštrić, posetu Muzeju kamena u privatnoj kući biologa Pece Petrovića, gde nismo imali prilike samo da se upoznamo sa različitim vrstama kamena i čujemo zanimljive priče o njemu, već i da vidimo kožu pitona iz Južne Amerike, družimo se sa jednim povećim zecem koji nije završio u loncu i neobičnim ćubastim petlom.
U relativnoj blizini se nalazi i Ribnica, manastir, koji monah Arsenije pokušava da obnovi i u njemu osnuje bratsvo, što je mnogo teže nego setrinstvo. On nam je ispričao i zanimljivu priču o Svetom Petru i Pavlu, kojima je manastir posvećen.
Kasnije smo posetili i Ribničku pećinu sa širokim ulazom i mračnom unutrašnjošću, koju smo želeli da ispitamo, ali su bojazan i dovoljna količina razuma nadvladali znatiželju.
Ali ono što je svakako ostavilo traga u mojoj duši jeste spoznaja da što više detetu braniš da nešto proba, okusi, istraži, ono biva sve zainteresovanije za tzv. zabranjeno voće.
Ukolo više toga ne dozvoljavamo, utoliko će dete imati više razloga da skriva ono što je uradilo.
Neću vam baš sve otkriti, ali roditelji bi ponekad trebalo da se upitaju koju i kakvu verziju događaja im je dete plasiralo, jer jedno je dete u kući, a drugo u školi, na izletu, među vršnjacima, gde ćesto, ono povodljivo i nesigurno, ponaša se drugačije trudeći se da se prilagodi društvu.
Нема коментара:
Постави коментар