Čivijaška republika

Šta vam prvo padne napamet kad pomislite na Šabac? 

Šaban Šaulić i reči pesme: Hoćemo li u Šabac na vašar? Hoćemo... Da idemo da se napijemo...
Čivijaški karneval koji se održava svakog septembra ili poznate ličnosti, kako prošle, tako i sadašnje, kojima je Šabac rodno mesto: Laza Lazarević i Oskar Davičo ili Dušan Kovačević i Bransilav Lečić?
Zorka Šabac ili Miloš Obrenović i njegov brat Jevrem? 
Brojne kafane, sada doduše poluprazne, ili butici sa garderobom iz Turske po povoljnim cenama?
Renovirani hotel Sloboda ili Šabačko pozorište ili biblioteka, u kojoj se mogu naći zanimljivi primerci knjiga za spremanje ispita na Filološkom fakultetu?

Kada smo posle Svetosavske priredbe, iz Beograda odjezdile put Šapca, prvo što sam primetila bio je kontrast između komotiteta auto-puta do Rume i drugog dela, koji je od naplatne rampe vodio put mojih korena, koje, avaj, pohodim prvi put...

Dolazimo na šabačku autobusku stanicu i zatičemno smog u vazduhu, za koji Irena kaže da je magla. 

Magla ili smog, tek grad mi deluje sivo i pusto. Fotkamo se kraj zapuštenih kućeraka sa natpisom Krojačka radnja ili Video-klub i butika sa robom iz Turske. 

Subota je i još se nešto može kupiti; roba šarolika, cene svakojake, valja štogod probrati. 

Irena, mlađa i smelija, pazari ponešto i odlazi zadovoljna put renoviranog hotela Sloboda u centru grada.

Isplanirala je da pre svih znamenitosti, upoznamo najnovije usluge u hotelu, a tiču se brige o telu - wellness ili spa, odlučite sami, tek podrazumevaju: teretanu, đakuzi, slanu sobu, parno kupatilo, bazen, masažu i saunu. 

Ok, hajde da se raspištoljimo u ovom luksuznom hotelu i poradimo na nečemu što ima veze i sa telom i sa dušom, a pre svega je namenjeno opuštanju. 

Kraj okruglog bazena sa podvodnim svetlima, dve devojke našminkane u fulu, sa sve nadograđenim trepavicama i bronzanog tela, pokušavaju da se uslikaju, ali im to ne polazi za rukom, jer bazen nikako da se isprazni, a one baš i ne bi da se okvase, već tu, negde na stepenicima, sa vodom do gležnjeva, da uhvate što bolju pozu i što bolje svetlo. 

Ostavljamo ih da se snađu kako znaju i umeju i odlazimo put slane sobe, u kojoj, ispostavlja se kasnije, najbezbolnije je:)
U sauni je prevruće, u parnom kupatilu se ne vidi prst pred okom, a đakuzi je toliko mali da mi se ne sedi tik uz nekoga. 
Odlazimo na relaks masažu. 
Pitam fizioerapeutkinju da li zna šta su to čivije, a ona misli da je pitam za činije, te mi nudi jednu, valjda da proverim toplotu ulja kojim će da me maže:)

Kada shvatim da me nije čula ili razumela, ponavljam, a ona priča o Čivijadi, vašaru smeha i humora. 
Da mlađi Šapčani ne znaju šta su to čivije (i šta sam pa ja sad sa tim zapela), saznajem i u frizerskom salonu, u koji odlazimo kasnije.

I stvarno, zašto Šapčane zovu Čivijašima i šta su to uopšte čivije? 

Ono što meni pada napamet vezano je za muzičke instrumente i štimovanje žica, ali nisu oni dobili ime po čivijama na gitari ili violini, već po anegdoti vezanoj za Miloša Obrenovića, kome su, po predanju, prilikom jedne posete pristalice Karađorđevića izvukle čivije iz točkova, te je završio na prašnjavom putu. 

Posle čupanja drvenih klinova kralj je Šapčane nazvao Čivijašima. 

Najon opuštanja u hotelu i bavljenja razmatranjem činija i čivija, bacile smo se na klopu i na dert, po kome su Šapčani poznati. 

Uživale smo u đakonijama i malko proučavale istoriju grada, te tako saznale da je u vreme Miloševog brata Jevrema, varoš cvetala, te da je početkom 19.veka, kada je bio zapovednik u Šapcu - osnovao školu, bolnicu, muzej, apoteku. 

Zahvaljujući njegovim naprednim shvatanjima, grad je bio jedan među viđenijima u tadašnjoj Srbiji. 

Zarad toga, sutradan, iako je i dalje maglovito i sivo, i još nedeljno jutro, kada ništa ne radi i kada su ulice gotovo prazne, posećujemo šetalište, slikamo se ispred biblioteke, škole, pozorišta i crkve, i obećavamo da ćemo sledeće put dati prednost kulturi i obrazovanju.

Do sledećeg puta, u Šapcu, ili nekom drugom gradu:)